U dane kada su ideje, ljudi, reči izgubile od vrednosti
Kada su izokrenute sve nade i htenja u kovitlcu loših vetrova
Koja me to tajna kob iz polja pšenice i bulki u predeo gole zemlje i soli
Gurnula da pređem, začuđenog i sleđenog, ni korakom ni htenjem
Koja me je loša vest ošamutila i zatvorila vrata bez zvuka i pokreta
Ništa nisam znao, ko dete u kolevci ko ptići u gnezdu
A da li si Ti znao dok si me čekao s jabukom i osmehom
dobroćudnog dekice s mekim, negovanim rukama
Tamo iza bistrih potoka i voda, pitomih brda gde vlada večno proleće
gde mirišljave trave majčina dušica i kadulja oplemnjuju vazduh
I dok smo koračali mekim tepihom trave širokih polja bez puteva
jedan uz drugog koracima lakim i sporim, prijateljskim
ćuteći kao da smo se znali veliki broj godina ako vremenu damo početak i kraj
Nudeći jedan drugome isprike, odvlačeći pažnju s najvažnijeg
Odgovor na moje neizrečeno pitanje koje je lebdelo između nas
tražeći odgovor zagubljen u Tvojim svetlim, toplim, dubokim očima
Ko smo mi? Spašeni? Izgubljeni? Brodolomnici Istine?
Da li si Ti , gledajući me u oči, dok stojimo licem u lice, znao
Ti vedar, gostoljubiv s neizmernim količinom ljubavi i jabukama u rukama
Ja, uplašen, skrušen, drhtav, bezimen u mnoštvu što čeka svoj red
Za moju muku i kob zlu, za taj magnoviti prelaz za koji nisam znao
između svetlosti Pravednosti ka senima pustare Prolaznosti
Zašto me nepoznata sila primora da budem berač Tvog gneva?
I nisi mi rekao ili ja nisam razumeo simbole Tvoje
dok si razlivao svoj gnev niz duge prste
Kada su izokrenute sve nade i htenja u kovitlcu loših vetrova
Koja me to tajna kob iz polja pšenice i bulki u predeo gole zemlje i soli
Gurnula da pređem, začuđenog i sleđenog, ni korakom ni htenjem
Koja me je loša vest ošamutila i zatvorila vrata bez zvuka i pokreta
Ništa nisam znao, ko dete u kolevci ko ptići u gnezdu
A da li si Ti znao dok si me čekao s jabukom i osmehom
dobroćudnog dekice s mekim, negovanim rukama
Tamo iza bistrih potoka i voda, pitomih brda gde vlada večno proleće
gde mirišljave trave majčina dušica i kadulja oplemnjuju vazduh
I dok smo koračali mekim tepihom trave širokih polja bez puteva
jedan uz drugog koracima lakim i sporim, prijateljskim
ćuteći kao da smo se znali veliki broj godina ako vremenu damo početak i kraj
Nudeći jedan drugome isprike, odvlačeći pažnju s najvažnijeg
Odgovor na moje neizrečeno pitanje koje je lebdelo između nas
tražeći odgovor zagubljen u Tvojim svetlim, toplim, dubokim očima
Ko smo mi? Spašeni? Izgubljeni? Brodolomnici Istine?
Da li si Ti , gledajući me u oči, dok stojimo licem u lice, znao
Ti vedar, gostoljubiv s neizmernim količinom ljubavi i jabukama u rukama
Ja, uplašen, skrušen, drhtav, bezimen u mnoštvu što čeka svoj red
Za moju muku i kob zlu, za taj magnoviti prelaz za koji nisam znao
između svetlosti Pravednosti ka senima pustare Prolaznosti
Zašto me nepoznata sila primora da budem berač Tvog gneva?
I nisi mi rekao ili ja nisam razumeo simbole Tvoje
dok si razlivao svoj gnev niz duge prste
