- Poruka
- 131.170
Deže Kostolanji (mađ. Dezső Kosztolányi; Subotica, 29. mart 1885 — Budimpešta, 3. novembar 1936) je bio književnik, novinar, publicista, prevodilac književnih dela. Oprobao se u gotovo svim književnim rodovima[3], od poezije preko esejistike, do pozorišnih komada. Gradeći sopstveni stil, koristio je francuski simbolizam, impresionizam, ekspresionizam,psihološki realizam, a smatra se i začetnikom futurizma u svojoj sredini.
Još za života je preveden na sve evropske jezike.
Rođen je u Subotici, gde je završio gimnaziju. Međutim, zbog sukoba sa nastavnikom napustio je školu pre mature i pored toga što mu je otac Arpad Kostolanji bio direktor škole. Studije je nastavio u Budimpešti (1903), gde se družio sa Mihaljem Babičem i Đulom Juhasom, velikim mađarskim književnicima.
Prvu pesmu objavio je 1901. godine, prvu zbirku pesama 1907, a prvu nagradu osvojio je 1910. sa zbirkom „Žalbe lošeg deteta“. Od 1904. se bavio i novinarstvom. U početku je pisao za Subotičke listove, a kasnije je radio kao saradnik „Peštanskog Dnevnika“ (mađ. Budapesti Napló) (1906).
U periodu od 1908. do 1910. putovao je po Evropi. U proleće 1909. je posetio Beograd. Svoje utiske o egzotičnoj slici tadašnjeg glavnog grada: ulicama, narodu, kafanama, odbornicima u skupštini, Narodnom muzeju, Univerzitetskoj biblioteci Licej, objavio je u obliku dva kratka putopisa („Beogradski dnevnik“ i „Srpski mozaik“) u časopisu „Élet“ (Život). Kasnije ih je objedinio i objavio u knjizi pod nazivom „Mastilo“.
Ipak, za njega je rodni kraj bio najveća inspiracija. Mnogi njegovi romani, od kojih najpoznatiji „Ševa“ (1924), „Zlatni zmaj“ (1926) i deo pripovedaka iz „Kornel Večernji“ vode poreklo iz njegovih Subotičkih dana, što je i sam napominjao:
Prvi znaci teške bolesti: raka grla, pojavili u se 1933. U narednom periodu operisan je nekoliko puta, da bi 1936.umro u 51. godini života, u predgrađu Budimpešte.
Još za života je preveden na sve evropske jezike.
Rođen je u Subotici, gde je završio gimnaziju. Međutim, zbog sukoba sa nastavnikom napustio je školu pre mature i pored toga što mu je otac Arpad Kostolanji bio direktor škole. Studije je nastavio u Budimpešti (1903), gde se družio sa Mihaljem Babičem i Đulom Juhasom, velikim mađarskim književnicima.
Prvu pesmu objavio je 1901. godine, prvu zbirku pesama 1907, a prvu nagradu osvojio je 1910. sa zbirkom „Žalbe lošeg deteta“. Od 1904. se bavio i novinarstvom. U početku je pisao za Subotičke listove, a kasnije je radio kao saradnik „Peštanskog Dnevnika“ (mađ. Budapesti Napló) (1906).
U periodu od 1908. do 1910. putovao je po Evropi. U proleće 1909. je posetio Beograd. Svoje utiske o egzotičnoj slici tadašnjeg glavnog grada: ulicama, narodu, kafanama, odbornicima u skupštini, Narodnom muzeju, Univerzitetskoj biblioteci Licej, objavio je u obliku dva kratka putopisa („Beogradski dnevnik“ i „Srpski mozaik“) u časopisu „Élet“ (Život). Kasnije ih je objedinio i objavio u knjizi pod nazivom „Mastilo“.
Ipak, za njega je rodni kraj bio najveća inspiracija. Mnogi njegovi romani, od kojih najpoznatiji „Ševa“ (1924), „Zlatni zmaj“ (1926) i deo pripovedaka iz „Kornel Večernji“ vode poreklo iz njegovih Subotičkih dana, što je i sam napominjao:
Od ranih godina patio je od otežanog disanja, najverovatnije astme. Ove probleme od kojih je patio, na simboličan način opisao je između ostalog u članku o Subotici, Bačkoj bulci: „Prašina nizijska“ u časopisu „Élet“:
Svest o bolesti i prolaznosti života odrazili su se i na njegov knjiženi stil, koji su mnogi kritičari okarakterisali kao secesijski kult smrti. I ako se okušao u raznim žanrovima, po nekim kritičarima, on je pre svega bio pesnik, jer se čak i u proznom radu oseća poezija. S druge strane, neki Kostolanjijevi eseji i polemike o prevođenju aktuelni su još i danas.
Prvi znaci teške bolesti: raka grla, pojavili u se 1933. U narednom periodu operisan je nekoliko puta, da bi 1936.umro u 51. godini života, u predgrađu Budimpešte.