Моја си, кажеш,
а пустиња ми из груди срце чупа.
Моја си, кажеш и спушташ капак у ложници,
ко мараму на крлетци птици,
да замре јој светлост, небо и пој.
Моја си, кажеш, ко цвет отргнути,
што без корена вене чекајући
да душу у руци испусти и јату Божијих девственица
отргне се, узлети.
Још само мало и пут ће се мој завршити,
још само мало Христе и Духом човек нови
у мени ће се родити, овешталог ко хаљину одбацити.
а пустиња ми из груди срце чупа.
Моја си, кажеш и спушташ капак у ложници,
ко мараму на крлетци птици,
да замре јој светлост, небо и пој.
Моја си, кажеш, ко цвет отргнути,
што без корена вене чекајући
да душу у руци испусти и јату Божијих девственица
отргне се, узлети.
Још само мало и пут ће се мој завршити,
још само мало Христе и Духом човек нови
у мени ће се родити, овешталог ко хаљину одбацити.
