Дјеца одлично знају процјенити шта је исправно, а шта не. "Психо" их групно "тестира"; чита им примјере/ проблемске ситуације/међуљудске односе и нуди могуће одговоре. Непогрешиво одабирају тачан одговор, чак и они који су често"несташни" ( "насилници"). У првој наредној прилици ураде "глупост", и кад их питају зашто си то урадио, нпр. малтретирао слабијег/млађег/"различитог", одговарају: "па шта, и нама су то радили други/старији, то је нормално" и сл. Родитељи такве дјеце до извјесне границе прихватају одговорност свог дјетета, а онда га почну бранити, негирати кривицу,.. и шта да наставник уради у том случају? Родитељ подржава своје проблематично дјете, а наставник треба да га "васпитава"? При том, "Закон о основама система образовања и васпитања" , правилници-закони о превенцији/забрани насиља... су толико закукуљени/замумуљени да ти памет стане. Ученик уради неку глупост а не може га се казнити "казнити", јер се мора повести "појачани васпитни рад". А шта се дешава кући? Ученик каже: "тата је рекао ако ме неко удари да му вратим!" Ко је том дјетету већи ауторитет тата или наставник? Појачани васпитни рад је недефинисан; може бити напр.: да брише таблу, доноси креду, припрема наставна средства за час-носи карте и сл., а шлаг на торту да се с њим раде "радионице". То ће га као "опаметити" ? Значи он неког малтретира, шамара, а наставник с њим "игрице-радионице"? Све се то испоштује а он опет уради "глупост" и шта онда? Из школе га не можеш избацити, може радити шта хоће: вређати, ометати наставу, ...? Наставници-наставнице се тресу кад требају ући у такво одјељење, те намјерно касне на час,... Зашто? Зато што је закон на страни дјетета. Шта год да уради, он је заштићен. А кад неко ***ње доспије у медије, зна се, крив је наставник-школа.
