Девојчица са шибицама
Нaпољу је било страшно хладно. Снег је падао и почело је да се смркава. Било је последње вече у години – вече уочи Нове године. По тој хладноћи и мраку улицом је ишла једна гологлава и босонога девојчица. Додуше, имала је на ногама неке папуче када је пошла од куће, али каква јој је била корист од њих када су то биле велике папуче које је прије носила њена мајка. Оне су биле тако велике да су јој спале с ногу када је потрчала да се уклони испред кола што су пројурила улицом. Једну папучу више није могла да нађе а с другом је умакао неки дечак и довикнуо јој да ће му та њена папуча послужити као колевка кад му се роди дете.
Тако је сада та девојчица ишла босих, црвених и плавих ножица од мраза. У старој кецељи је носила све своје шибице, а једну кутију је држала у руци. Читав дан није продала ни једну једину кутију шибица, није добила ниједну пару. Гладна, прозебла и потиштена, лутала је јадница све даље. Снежне пахуљице падале су по њеној дугачкој, светлој коси која се дивно коврџала низ њен потиљак, али она није ни мислила на тај свој украс. Сви прозори су били осветљени, а по улицама се ширио мирис гушчјег печења – свуда се припремао дочек Нове године, па је и она сада мислила на то.
Она се шћућурила у једном углу између две куће, од којих је једна мало више штрчала на улицу. Ножице је подвила пода се, али јој је ипак било све хладније. А кући није смела да иде, јер није продала ниједну кутију шибица, није добила ниједну пару, и отац би је истукао. А шта ће и тамо, и код куће је исто тако хладно. Живели су у поткровљу и ветар је дувао са свих страна, иако су највеће рупе запушили сламом и крпама. Ручице су јој се сасвим укочиле од зиме. Ах, само да упали једну шибицу мало би се огријала! Да о зид кресне само једну шибицу загријала би прсте! Она кресну једну шибицу и одмах букну пламен.
Шибица је горела као свећа и било је тако топло док је држала руку над њом. Била је то чудесна светлост и девојчици се чинило да седи поред велике топле железне пећи са сјајним месинганим украсима. Она испружи ноге да и њих мало загрије, али се тог тренутка пламен угаси – нестаде пећи и девојчица оста са дрвцетом догореле шибице у руци.
Она кресну још једну шибицу, па и она запламса, и зид по којем засја постаде провидан попут копрене. Могла је да гледа право у собу где је био постављен сто са чистим белим столњаком и дивним посуђем од порцулана.
А на столу се пуши печена гуска пуњена шљивама и јабукама. Али што је било још лепше – та гуска је скочила са стола и, онако са виљушком и ножем у леђима, преко собе загегала према њој. И управо када гуска дође пред сироту девојчицу, угаси се шибица и пред њом оста само дебели и хладни зид.
Када упали нову шибицу, пред њом се указа прекрасна јелка. Била је и већа и лепше украшена него она што је прошле године кроз стаклена врата видела код оног богатог трговца. Хиљаде свећица је горело на зеленим гранчицама, а шарене слике, као оне у дућанским излозима, гледале су право у њу. Девојчица издиже обе руке према свећицама и шибица се угаси. Али оне многобројне свећице почеше да се дижу све више и више, а онда се претворише у сјајне звезде. Једна од њих паде и остави за собом дугачки пламени траг.
"Сад је неко умро!" – помислила је девојчица. То је она чула од своје покојне баке која је говорила: "Сваки пут кад падне звезда, нечија душа крене у небо."
Када дјевојчица кресну нову шибицу, око ње све засја и у том сјају појави се њена бака сва блистава, блажена и задовољна.
– Бако! – викну девојчица. – Узми ме са собом! Знам да ћеш нестати чим се шибица угаси као што је нестала и она топла пећ и дивно гушчје печење и она красна велика јелка!
Да и бака не би ишчезла, девојчица брзо запали сав остатак шибица из кутије. Шибице плануше и све заблиста као усред бела дана. Никада јој раније бака није изгледала тако лепа и тако велика. Она узе девојчицу у наручје и понесе је високо, високо у велику радост и пријатну топлину. Сада је девојчица била на небу и више није било ни зиме, ни глади ни страха...
А ујутро, у оном углу између две куће, нашли су је румених образа и са осмехом на уснама – била је мртва. Смрзла се последње вечери у старој години. Прво јутро Нове године затекло је мртву девојчицу са шибицама.
Пред њом је лежало мноштво готово потпуно изгорелих шибица.
– Хтела је да се огреје! – говорили су пролазници.
А нико ни слутио није какве су дивне слике лебделе пред њом када је са својом баком запловила у новогодишњу радост.
Ханс Кристијан Андерсен
Нaпољу је било страшно хладно. Снег је падао и почело је да се смркава. Било је последње вече у години – вече уочи Нове године. По тој хладноћи и мраку улицом је ишла једна гологлава и босонога девојчица. Додуше, имала је на ногама неке папуче када је пошла од куће, али каква јој је била корист од њих када су то биле велике папуче које је прије носила њена мајка. Оне су биле тако велике да су јој спале с ногу када је потрчала да се уклони испред кола што су пројурила улицом. Једну папучу више није могла да нађе а с другом је умакао неки дечак и довикнуо јој да ће му та њена папуча послужити као колевка кад му се роди дете.
Тако је сада та девојчица ишла босих, црвених и плавих ножица од мраза. У старој кецељи је носила све своје шибице, а једну кутију је држала у руци. Читав дан није продала ни једну једину кутију шибица, није добила ниједну пару. Гладна, прозебла и потиштена, лутала је јадница све даље. Снежне пахуљице падале су по њеној дугачкој, светлој коси која се дивно коврџала низ њен потиљак, али она није ни мислила на тај свој украс. Сви прозори су били осветљени, а по улицама се ширио мирис гушчјег печења – свуда се припремао дочек Нове године, па је и она сада мислила на то.
Она се шћућурила у једном углу између две куће, од којих је једна мало више штрчала на улицу. Ножице је подвила пода се, али јој је ипак било све хладније. А кући није смела да иде, јер није продала ниједну кутију шибица, није добила ниједну пару, и отац би је истукао. А шта ће и тамо, и код куће је исто тако хладно. Живели су у поткровљу и ветар је дувао са свих страна, иако су највеће рупе запушили сламом и крпама. Ручице су јој се сасвим укочиле од зиме. Ах, само да упали једну шибицу мало би се огријала! Да о зид кресне само једну шибицу загријала би прсте! Она кресну једну шибицу и одмах букну пламен.
Шибица је горела као свећа и било је тако топло док је држала руку над њом. Била је то чудесна светлост и девојчици се чинило да седи поред велике топле железне пећи са сјајним месинганим украсима. Она испружи ноге да и њих мало загрије, али се тог тренутка пламен угаси – нестаде пећи и девојчица оста са дрвцетом догореле шибице у руци.
Она кресну још једну шибицу, па и она запламса, и зид по којем засја постаде провидан попут копрене. Могла је да гледа право у собу где је био постављен сто са чистим белим столњаком и дивним посуђем од порцулана.
А на столу се пуши печена гуска пуњена шљивама и јабукама. Али што је било још лепше – та гуска је скочила са стола и, онако са виљушком и ножем у леђима, преко собе загегала према њој. И управо када гуска дође пред сироту девојчицу, угаси се шибица и пред њом оста само дебели и хладни зид.
Када упали нову шибицу, пред њом се указа прекрасна јелка. Била је и већа и лепше украшена него она што је прошле године кроз стаклена врата видела код оног богатог трговца. Хиљаде свећица је горело на зеленим гранчицама, а шарене слике, као оне у дућанским излозима, гледале су право у њу. Девојчица издиже обе руке према свећицама и шибица се угаси. Али оне многобројне свећице почеше да се дижу све више и више, а онда се претворише у сјајне звезде. Једна од њих паде и остави за собом дугачки пламени траг.
"Сад је неко умро!" – помислила је девојчица. То је она чула од своје покојне баке која је говорила: "Сваки пут кад падне звезда, нечија душа крене у небо."
Када дјевојчица кресну нову шибицу, око ње све засја и у том сјају појави се њена бака сва блистава, блажена и задовољна.
– Бако! – викну девојчица. – Узми ме са собом! Знам да ћеш нестати чим се шибица угаси као што је нестала и она топла пећ и дивно гушчје печење и она красна велика јелка!
Да и бака не би ишчезла, девојчица брзо запали сав остатак шибица из кутије. Шибице плануше и све заблиста као усред бела дана. Никада јој раније бака није изгледала тако лепа и тако велика. Она узе девојчицу у наручје и понесе је високо, високо у велику радост и пријатну топлину. Сада је девојчица била на небу и више није било ни зиме, ни глади ни страха...
А ујутро, у оном углу између две куће, нашли су је румених образа и са осмехом на уснама – била је мртва. Смрзла се последње вечери у старој години. Прво јутро Нове године затекло је мртву девојчицу са шибицама.
Пред њом је лежало мноштво готово потпуно изгорелих шибица.
– Хтела је да се огреје! – говорили су пролазници.
А нико ни слутио није какве су дивне слике лебделе пред њом када је са својом баком запловила у новогодишњу радост.
Ханс Кристијан Андерсен
