Deset ljutih gusara

[_Ata_]

I ponovo kažem, ja bih ovim ljudima pomogla.
Ne bih im oduzimala decu.
Dala bih im neku kućicu, bašticu, par koka, prase... Našla bih posao ovim radno sposobnim.
I naročito bih obezbedila medicinsku negu za to bolesno dete.

Ako to ne uspe, ako i dalje ostanu takvi kakvi jesu, ako prokockaju radna mesta, ostanu bez životinja, baštice... oduzela bih im decu tada, i kuću i sve što im je na kredit dato....

E, a koliko je to fer prema onima koji su u sličnim ( a ipak boljim!!! ) situacijama, koji rintaju i dirinče na 5 poslova i ne kukaju pred novinarima, a fali im i juri ih i elektrodistribucija i razna javno-komunalna preduzeća....?

 

[gost 237624]

Ali, ako imaš gladna usta da hraniš, onda moraš! KO te pita da li si krut, da li se snalaziš, da li žališ za starim poslom... gladna deca sigurno to neće pitati, niti ih to zanima.
Ebte, ni meni niko nije servirao posao na tacni, ni tebi, niti drugima. Rodila sam, i moram da ih hranim, oblačim, lečim, socijalizujem!

U pravu su ovi korisnici na temi što kažu da je vreme komunizma odavno prošlo. Tamo si mogao i ovako i onako, a sad da bi jeo ima da radiš, a da bi radio, moraš da tražiš posao. Jbg, surova vakodnevica, ni meni se ne svidja. Ali je tako.

Hej, pa šta misli taj otac, šta misli ta majka??? Srećni su kada imaju hleb i čaj na stolu, deca im umiru gladna... Medju njima i dete od 21 i dete od 18 godina. U Mladenovcu nema posla. Ok. A Beograd, koji nije daleko? A Smederevo, Palanka, Arandjelovac...?

Pricam o onome sto sam videla u vise prilika. Znaju oni da moraju da se snalaze zbog dece, racuna koji se gomilaju i opomena pred utuzenje, ali ne mogu da se izbore na trzistu, nemaju nikakve sanse, jer su stariji, neki ne mogu zbog loseg zdravstvenog stanja da fizikalisu, pa im se tu znacajno suzava izbor poslova. Ili konacno dobiju odlican posao u inostranstvu, rad na crno na nekom gradilistu, i ni dinar od tog posla nisu videli. I uz sav napor na kraju nadju neki posao, ali do tada moze da prode ar meseci do par godina.

 

[Only Beer]

Na lenjost gledam kao na bolest.

A kukanje, izgovori, prebacivanje krivice na drzavu, NATO, Kineze, Aboridzine, zlu sudbinu itd. su posebna prica.

 

[_Ata_]

Pricam o onome sto sam videla u vise prilika. Znaju oni da moraju da se snalaze zbog dece, racuna koji se gomilaju i opomena pred utuzenje, ali ne mogu da se izbore na trzistu, nemaju nikakve sanse, jer su stariji, neki ne mogu zbog loseg zdravstvenog stanja da fizikalisu, pa im se tu znacajno suzava izbor poslova. Ili konacno dobiju odlican posao u inostranstvu, rad na crno na nekom gradilistu, i ni dinar od tog posla nisu videli. I uz sav napor na kraju nadju neki posao, ali do tada moze da prode ar meseci do par godina.

Da, sve je ovo logično i sve ovo stoji i, što bi ljudi rekli, pije vodu.

Ali, ne mogu da pojmim, jednostavno ne mogu, da se neko toliko ne snalazi, da neko toliko ne može da se izbori na tržištu, da je neko toliko vezana vreća ( tešku bolest, opasnu po život, ili onu koja onesposobljava čoveka, naravno da izostavljam odavde, to je sasvim druga priča ) - da nema tri obroka na stolu za decu i sebe!!!???

A o tome ovde pričamo, o tome je tema....

I da... moj pokojni ćale je bio oficirsko dete, naviknut na sve naj,naj, naviknut na mu je sve na tacni, eeeej u ono vreme.... pa je još "zlatnih osamdesetih", kada i nije baš morao toliko, kada nije bilo stani-pani, radio privatno, jest' da je bilo na crno, ali je radio i dodavao u kuću... eto, dodavao je idemo na more, na primer... a devedesetih nas je spasao gladi! Ne švercovanjem benzina, ne dilovanjem deviza, nego svojim radom, takoreći poštenim, konjskim rintanjem... oficirsko dete, naviklo na luksuz u mladosti... On me je i naučio da živim, on i majka, da se borim, da grizem, da odvajam kad ima i plivam kad nema...
... zato mi je dodatno neshvatljiva ova priča o nesnalaženju ljudi... pa bar za osnovno, za hleb i uz hleb, za obuću deci... pa makar i došlo do tog utuženja, ali deca imaju pune stomake...

A ova porodica o kojoj priačamo to nema... ta deca nemaju mamu i tatu kojima mogu da veruju, na koje mogu da se oslone da će ih prehraniti, da će preživeti! Pa o čemu mi pričamo? Ako dete, u mirnodopskom dobu, bez nekih vanrednih stanja i slično, ne može da se osloni na roditelja da će jesti i preživeti... hebeš onda svu priču...

 

[nekabudedan]

I ponovo kažem, ja bih ovim ljudima pomogla.
Ne bih im oduzimala decu.
Dala bih im neku kućicu, bašticu, par koka, prase... Našla bih posao ovim radno sposobnim.
I naročito bih obezbedila medicinsku negu za to bolesno dete.

Ako to ne uspe, ako i dalje ostanu takvi kakvi jesu, ako prokockaju radna mesta, ostanu bez životinja, baštice... oduzela bih im decu tada, i kuću i sve što im je na kredit dato....

E, a koliko je to fer prema onima koji su u sličnim ( a ipak boljim!!! ) situacijama, koji rintaju i dirinče na 5 poslova i ne kukaju pred novinarima, a fali im i juri ih i elektrodistribucija i razna javno-komunalna preduzeća....?

Tako je.