Ovde ću kod sebe, pošto sam naučila da se pojedini blogovi pišu iz isključivog razloga bildovanja vlastitog ega putem dobijanja pozitivnih komentara i uzajamnog tapšanja po ramenu, i da se na njima ne trpi ukazivanje na omaške ili pogrešne pretpostavke (sve to rezimirano na mom blogu "filozofija za egoiste" - prvi deo).
Dakle...
Autor teksta verovatno nije svestan toga da je Robin Vilijams dugo bolovao od depresije, koja ga je, naposletku, i odvela u samoubistvo.
Ono što ja u tekstu vidim, je apsolutno nerazumevanje depresije i depresivnih.
Osvrnuću se na ovaj deo:
Problem s depresijom je taj što se uglavnom radi o osobama koje okolina nije u stanju da čuje, ne vice versa - vice versa u stvari obično radi kao podmazano.
Upravo na to se odnosi rečenica Robina Vilijamsa - u masi si, omiljen si, svako se oduševljava tvojom predusretljivošću, tvojim razumevanjem za svakog, isl - ali niko od tih ljudi nema blage veze o tome šta se dešava u tebi.
Robin Vilijams je imao istovetan ugovor sa svim filmadžijama s kojima je radio - ugovorom ih je obavezivao da tokom snimanja filma moraju da zaposle i plate određeni broj beskućnika. Nije se bavio deklarativnim kvaziintelektualizmom - on je zaista bio duboko ganut time što je mogao da oseti ljude.
I time što oni nisu mogli da osete njega.
Ovo govori dovoljno o tom tužnom usamljenom čoveku okruženom masom koja ga obožava, ali ga ne poznaje.
Depresivni su hiperosetljivi na nesreću i nevolje drugih.
A ovaj tekst gore je apsolutno neosetljiv na depresiju.
Užasna zloupotreba rečenice koja nije shvaćena (pre svega nije bilo kapaciteta da se rečenica oseti) za kvaziintelektualni izliv.
Dakle...
Robin Williams: “Nekad sam mislio da je u zivotu najteze kad ostanes sam. Nije. Najteze je kad si okruzen ljudima pored kojih se osecas sam.”
-Ocigledno je da se u ovoj izreci samoca dozivljava kao teskoca ili nesto sto sprecava coveka da bude srecan. Medjutim, ne dozivljavaju svi ljudi samocu na isti nacin. Preterani strah od samoce, koji nagoni ljude da su neprestano okruzeni drugima ili da imaju partnera, po bilo koju cenu, je vrsta neuroticnosti.
Vecina ljudi uglavnom balansira izmedju potrebe za drugima/drustvom i potrebe za samocom. Njima je samoca potrebna da bi se opustili, “sabrali misli” nezavisno od vanjskog uticaja, posvetili se nekoj aktivnosti koju vole, itd. Za vecinu talentovanih ljudi potreba za samocom je izrazenija posto time lakse realizuju svoj talent i stvaraju zapazenija dela. Postoje i retki ljudi koji su se povukli iz civilizacije i odabrali samocu radi potpunog posvecenja duhovnom razvoju kao npr, monasi. Dakle, samoca nije uzrok patnje za sve ljude.
Zasto? Sta je osnovni razlog zbog cega neki ljudi imaju gotovo neurotican strah od samoce dok, nekima ona prija? Odgovor se nalazi u nama, u nasem duhovnom razvoju ili postignutom stepenu samospoznaje.
Sto god neko ima neposredniji kontakt sa svojom sustinom (tako sto se oslobadja vanjskog uticaja ili nagomilanih predrasuda i zabluda formiranih kroz traumaticna iskustva) on ostvaruje i visi stepen unutrasnje integralnosti. To rezultira osecanjem unutrasnjeg zadovoljstva i ispunjenja, odnosno mira i srece.
Za takvu osobu je karakteristicna izvesna nezavisnost od vanjskog uticaja i okolnosti ili visi stepen kontrole nad svojim mislima i osecanjima. Time ona prestaje traziti i ocekivati srecu samo izvana vec, je postize iznutra neprekidnim procesom samospoznaje ili samoosvescivanja.
Osecaj samoce se javlja usled otudjenosti od vlastite sustine a, time i nemogucnosti zadovoljenja sustinskih potreba. Otuda se javlja praznina koja se uzaludno pokusava ublaziti s necim izvana. Naravno, to se nikad ne moze postici izvana vec, iznutra kroz dublje poniranje u vlasitu psihu ili duhovnu sferu koja nam omogucava da sagledavamo suptilnu kompleksnost zivota.
Time prevazilazimo ogranicenost fizickom dimenzijom i okolnostima, odnosno uvidjamo vlastitu sposobnost da kreiramo sebe, svoju srecu i svoj zivot. Shvatamo da nismo nemocni ili bespomocni. Da uvek imamo mogucnost izbora ili reakcije na ono sto nam se desava, kao i na ono sto mislimo i osecamo. Da mi takodje imamo udeo u odnosu s drugima i da samim tim snosimo deo odgovornosti za stanje u kojem se nas odnos nalazi. Da on ne reflektuje samo druge vec, i nas.
Od odnosa koji ljudi imaju sami sa sobom zavisice i odnos koji uspostavljaju s drugima jer, ljudi mogu dati samo ono sto imaju. Ko nema duhovnu razbudjenost u vidu iskrenosti, vernosti, plemenitosti, itd., nece je moci dati ni drugima.
Svako od nas ima svoj jedinstven razvoj, pa sam tim ima i svoj jedinstven dozivljaj zivota ili egzistencije. Ukoliko zelimo ostvariti konatak s drugima, tada se ne smemo ograniciti samo nasim stanovistem ili smatrati nas pogled na svet ispravan a, ostale u zabludi.
Tada se moramo otvoriti ka drugima, uvaziti njihova osecanja i pazljivo slusati njihovo misljenje. Pokusati proniknuti u njihov svet da bi otkrili mogucnost konekcije. Dokle god radimo nesto isto, postizacemo i iste rezultate. Ukoliko zelimo drugaciji odnos s drugima, tada moramo promeniti i nase ponasanje prema njima.
Ponekad, takodje, moramo preispitati nasa ocekivanja. Da li su ona zaista realna? Da li nam ta osoba s njenim shvatanjem i razvojem, zaista moze pruziti to sto ocekujemo od nje? Labud je labud, lav je lav. Labud se ne moze ponasati kao lav i obrnuto. Ako se to ocekuje, onda ce frustracija biti uzajamna.
Ovaj zivot nije odrediste ili stanica vec, putovanje kojim razotkrivamo nasu sustinsku prirodu. Zato je kljuc srece u nama. Mi sve oko sebe dozivljavamo i spoznajemo samo kroz sebe. Prema tome, kako dozivljavamo ili razotkrivamo sebe, zavisice kako dozivljavamo ili razotkrivamo i sve izvan sebe.
Autor teksta verovatno nije svestan toga da je Robin Vilijams dugo bolovao od depresije, koja ga je, naposletku, i odvela u samoubistvo.
Ono što ja u tekstu vidim, je apsolutno nerazumevanje depresije i depresivnih.
Osvrnuću se na ovaj deo:
Kakav paradoks, ovakvo nešto napisati ispod rečenice koja nije shvaćena, nakon neuzimanja u obzir osećanja i mišljenja onoga koji je rečenicu izrekao.Tada se moramo otvoriti ka drugima, uvaziti njihova osecanja i pazljivo slusati njihovo misljenje. Pokusati proniknuti u njihov svet da bi otkrili mogucnost konekcije. Dokle god radimo nesto isto, postizacemo i iste rezultate. Ukoliko zelimo drugaciji odnos s drugima, tada moramo promeniti i nase ponasanje prema njima.
Problem s depresijom je taj što se uglavnom radi o osobama koje okolina nije u stanju da čuje, ne vice versa - vice versa u stvari obično radi kao podmazano.
Upravo na to se odnosi rečenica Robina Vilijamsa - u masi si, omiljen si, svako se oduševljava tvojom predusretljivošću, tvojim razumevanjem za svakog, isl - ali niko od tih ljudi nema blage veze o tome šta se dešava u tebi.
Robin Vilijams je imao istovetan ugovor sa svim filmadžijama s kojima je radio - ugovorom ih je obavezivao da tokom snimanja filma moraju da zaposle i plate određeni broj beskućnika. Nije se bavio deklarativnim kvaziintelektualizmom - on je zaista bio duboko ganut time što je mogao da oseti ljude.
I time što oni nisu mogli da osete njega.
Ovo govori dovoljno o tom tužnom usamljenom čoveku okruženom masom koja ga obožava, ali ga ne poznaje.
Depresivni su hiperosetljivi na nesreću i nevolje drugih.
A ovaj tekst gore je apsolutno neosetljiv na depresiju.
Užasna zloupotreba rečenice koja nije shvaćena (pre svega nije bilo kapaciteta da se rečenica oseti) za kvaziintelektualni izliv.
