Znam da bi ova tema bila primerenija na forumu zdravlje,ali mene licno zanima u kolikoj meri je depresija vas ili vama bliskih ljudi odgovorna za probleme koje imate u LJ i S životnim aspektima....Sve više i više je u mom okruženju asocijalnih ljudi,i žena koje ne žele ni na kafu ili u pozorište da idu a kamoli bilo šta ozbiljnije....Sede kući....gledaju filmove....slušaju muziku i to je valjda smisao slobodnog vremena samo po sebi za te ljude....Interakcija uživo postaje imaginarna kategorija....Da li je za to kriv i januar ili zima ili opšta besparica,ja zaista ne znam,ali svakako preovladava neka letargija među ljudima trenutno....Podelite na ovoj temi vaša zapažanja s tim u vezi.
Nisam nikada bila depresivna. Bila sam puno i istinski tužna dugo vremena. Ljudi koji te ne poznaju, kojima nisam bila važna i bitna, koji ne znaju ni zašto ni zbog čega, je bilo najlakše da okarakterišu, kao nekoga koga nešto boli puno, ko je depresivna, utučena i patetična. A, ja od svega toga ništa bila nisam... samo sam bila istinski jako, jako tužna i nesretna. Asocijalna sma u jednom momentu bila, s obzirom na sve.. ako se to podvodi pod to, da me niko nije zanimao, u smislu, da ne povređujem nenamerno druge ljude u emotivnom smislu, da drugi en gube na mene i sa mnom vreme. Nisam o ljudi koji zavlače, daju lažnu nadu, i tako to. To ej greh veliki i to ne treba raditi nikome. Jer treba biti najpre pošten prema samome sebi. Ja sam tada jako bila bolesna, vreme sam utukla na čitanje knjiga. Besomučno sam čitala i pisala. I dalje sam bila ona ista stara ja, samo na neki drugačiji način promenjena.
Svakako da me je to promenilo, postala sam pametnija za neke stvari. Za druge, puno plašljivija. Nakon toga sam se malo više povukla u sebe, ali se to na meni nije videlo. Da ne sekiram ljude kojima sam bitna i važna. Čisto zbog njih, ali u nekim danima, me boli i da se setim, koliko sma i njiam pričinjavala bola, zbog nemigućnpšću nečega što znam da moram. A, nisam mogla. Moja priroda kao čoveka, nikada nije bila asocijalna,a li zbog svoje pažljivosti, brižljivosti i prevelike osećajnosti, uvek sam sam sada malo odveć u startu garda. Nikada nisam bila ni letargična niti ambivalentna. U stilu svejedno mi je ili me baš briga. Ravnodušna . Ne. MOj je problem bo posve suprotan. Doticalo me je kao čoveka, kao osobu, kao ljudko biće. Znala sam tačno zašto i zbog čega. U kojoj meri.
Mislim , da dokle god dišem, ću biti takva i jednog dana sigurna sam i umreću takva. Ko neće ostati ravnodušna na nepravdu, tuđu patnju, bol. Uvek će me doticati nepravda, okrutnost, silina i bolest moja.
S tom razlikom, što ovo prvo, neću svakome pokazati, već samo ko zasluži dobrim a drugo neće biti više na uvid.
