.
Još uvek grčevito u rukama mrvim prošlost.
Težim da sadašnjosti dam smisao.
Pokušavam da zamrznem sliku budućnosti u očima.
Patim,ali i dalje čeznem....gubim nadu,a molim se uporno..
Bestragija u meni,a opet sanjam.
Plovim snovidjnejem,kako već odavno plutam površinom svog života.
Ne zalazim u njegovu dubinu,plašim se tamnog ponora vilajeta njegovog.
Gazim nesigurnim koracima kroz stvarnost.
Ispred mene beskonačnim šinama nečujno klizi voz života.
Hvatam se za njegov poslednji vagon i obilazim kupea,tražim nešto davno izgubljeno.
U strahu gubim dah.
Noge mi malaksavaju od upornog hodanja,mišići se zatežu,ruke zamiru u grču pesnice.
Borim se suzama,borim se osećanjima,borim se snovima.
Borim se sa očajem,tonem u depresiju...
Menjam voz,prugu,zemlju....nastavljam sopsteveni rat protiv vetrenjača.
Ja neumorna žena-ratnica...ne odustajem,nikada ne potpisujem predaju.
Ni sada,u finalu života,u borbi Davida i Golijata.
Želja mi radja polet,polet prerasta u snagu i noge olovno teške ponovo počinju da se pokreću.
Najpre tromo,a onda sve lakše i brže.
Nada me napaja,puni pregorele baterije moje hrabrosti,daje mi sliku novog puta.
Još ne mogu da je jasno sagledam,ali dobro je..
Njena vizija mi pruža smisao ovog,na momente,beznadežnog rata protiv sebe same.
Kroz vetar žudnje letim metrima,kilometrima,stotinama kilometara kroz daleko prostranstvo.
Kao i uvek,u potrazi za ciljem sopstvene misije.
Lice mi se grči od bola,usta govore bez glasa,kroz vene mi sporo protiče krvotok.
Srce mi se cepa u buktinji straha.
Čudnovato se sa visina spušta ružičasta svetlost i obavija me,ispunjava mi oči blaženstvom.
Miluje me melemnom rukom i nežno mi kroz srce struji njena lekovita blagost.
Njena toplina nije dovoljna mom promrzlom telu.
Nema snage da potisne olujni košmar moje duše.
Pogubno dugo u meni tinja erupcija bola..
Osećanja teku bez boje.
Srce kuca,a već je mrtvo.
Kroz ovaj poslednji voz prolaze ljudi bez lica.. bez osmeha,tupih pogleda.
Ne postoje osećanja i reči koje bi bile dostojne da opišu njihova osećanja.
Dogme caruju...smisao ničega više nije važan.
Magloviti horizont u daljini,suva ispucala zemlja pod nogama i nesnošljiva žedj za vodom.
Hoću,želim,moram...ne znam,ne smem,ne umem.
Padam na prašnjavi pod vagona,ruke se zarivaju u prašinu.
U očima punim trnja potiskuje se i sagoreva i poslednja iskra nade.
Umirem,osećam to.
Moja duša je na putovanju prema onostranom...pridružuje se onima izgubljenim u večnosti.
Još jedno skrhano telo na postojećoj gomili drugih.
Smrt još jednog običnog bića...a ipak posebnog,neponovljivog,autentičnog.
Završni korak do gubitak nade...još jedna pobeda smrti.
Ostale su samo korice knjige života,sa nejasnim poglavljima....nepročitane do kraja.
Glomazna čelična kompozicija nastavlja da neumorno juri na šinama usijanim od pomahnitale vožnje.
Kao da želi da nestane i ne bude saučesnik u mojoj smrti.
Mrak se spušta na pomahnitali voz života i prekriva moj poslednji pogled,dok prolazi predelima smrti.
Briše se i poslednji moj uzdah za jednim nedostižnim što sam želela.
Briše se poslednji trag o mom postojanju.....
Ps.http://forum.krstarica.com/entry.php/25686-Depresija-fragmenti-portreta
....
Još uvek grčevito u rukama mrvim prošlost.
Težim da sadašnjosti dam smisao.
Pokušavam da zamrznem sliku budućnosti u očima.
Patim,ali i dalje čeznem....gubim nadu,a molim se uporno..
Bestragija u meni,a opet sanjam.
Plovim snovidjnejem,kako već odavno plutam površinom svog života.
Ne zalazim u njegovu dubinu,plašim se tamnog ponora vilajeta njegovog.
Gazim nesigurnim koracima kroz stvarnost.
Ispred mene beskonačnim šinama nečujno klizi voz života.
Hvatam se za njegov poslednji vagon i obilazim kupea,tražim nešto davno izgubljeno.
U strahu gubim dah.
Noge mi malaksavaju od upornog hodanja,mišići se zatežu,ruke zamiru u grču pesnice.
Borim se suzama,borim se osećanjima,borim se snovima.
Borim se sa očajem,tonem u depresiju...
Menjam voz,prugu,zemlju....nastavljam sopsteveni rat protiv vetrenjača.
Ja neumorna žena-ratnica...ne odustajem,nikada ne potpisujem predaju.
Ni sada,u finalu života,u borbi Davida i Golijata.
Želja mi radja polet,polet prerasta u snagu i noge olovno teške ponovo počinju da se pokreću.
Najpre tromo,a onda sve lakše i brže.
Nada me napaja,puni pregorele baterije moje hrabrosti,daje mi sliku novog puta.
Još ne mogu da je jasno sagledam,ali dobro je..
Njena vizija mi pruža smisao ovog,na momente,beznadežnog rata protiv sebe same.
Kroz vetar žudnje letim metrima,kilometrima,stotinama kilometara kroz daleko prostranstvo.
Kao i uvek,u potrazi za ciljem sopstvene misije.
Lice mi se grči od bola,usta govore bez glasa,kroz vene mi sporo protiče krvotok.
Srce mi se cepa u buktinji straha.
Čudnovato se sa visina spušta ružičasta svetlost i obavija me,ispunjava mi oči blaženstvom.
Miluje me melemnom rukom i nežno mi kroz srce struji njena lekovita blagost.
Njena toplina nije dovoljna mom promrzlom telu.
Nema snage da potisne olujni košmar moje duše.
Pogubno dugo u meni tinja erupcija bola..
Osećanja teku bez boje.
Srce kuca,a već je mrtvo.
Kroz ovaj poslednji voz prolaze ljudi bez lica.. bez osmeha,tupih pogleda.
Ne postoje osećanja i reči koje bi bile dostojne da opišu njihova osećanja.
Dogme caruju...smisao ničega više nije važan.
Magloviti horizont u daljini,suva ispucala zemlja pod nogama i nesnošljiva žedj za vodom.
Hoću,želim,moram...ne znam,ne smem,ne umem.
Padam na prašnjavi pod vagona,ruke se zarivaju u prašinu.
U očima punim trnja potiskuje se i sagoreva i poslednja iskra nade.
Umirem,osećam to.
Moja duša je na putovanju prema onostranom...pridružuje se onima izgubljenim u večnosti.
Još jedno skrhano telo na postojećoj gomili drugih.
Smrt još jednog običnog bića...a ipak posebnog,neponovljivog,autentičnog.
Završni korak do gubitak nade...još jedna pobeda smrti.
Ostale su samo korice knjige života,sa nejasnim poglavljima....nepročitane do kraja.
Glomazna čelična kompozicija nastavlja da neumorno juri na šinama usijanim od pomahnitale vožnje.
Kao da želi da nestane i ne bude saučesnik u mojoj smrti.
Mrak se spušta na pomahnitali voz života i prekriva moj poslednji pogled,dok prolazi predelima smrti.
Briše se i poslednji moj uzdah za jednim nedostižnim što sam želela.
Briše se poslednji trag o mom postojanju.....
Ps.http://forum.krstarica.com/entry.php/25686-Depresija-fragmenti-portreta
....
Najbolji način da ohladimo i telo i dušu
