Пролазимо ми, а не време! Када пловимо по реци нама се чини да поред нас пролазе обале, а не чун у којем пловим...Тако је и са временом... Цела наша планета састављена је од праха, малих ситних невидљивих честица, које дају јединство велико као космос. Како би било кад би сви људи били тако сложни и уравнотежени да постигну јединство савршености?! Не...Немогуће... Људско сазнање је толико минијатурно, безначајно бескорисно у поређењу са свим оним знањима за које никада нисмо ни били свесни да постоје, са небом и морем, звездама и ваздухом, безграничним простором...
Дубоко заривено перо исписало је речи, које је његова светост оставила нама, временски промашеним тачкама, хришћанима, за бесмртност душе наше која је опном заробљена у телу пролазном путнику животног пута. Реч, мисао, дело његово, заувек, без временског прстена остаје...
„Реч беше у почетку“ – Јеванђелист записа... Песник је у камен уграђује... Мост подиже...Време пролазност моју, тајном неимара, чуваром јабуке од злата, разграђује...“Бити човек, рођен без свог знања и бес воје воље, бачен у океан постојања...“
Остаје, само разумевање, стрпљење, праштање... Оно племенито подсећање, Деспотово – МАНАСИЈСКО – „Љубав све превасходи“...
У светлости јеси, мили човече на оној другој обали – реч ми дарујеш... Дозиваш још једног из мојих септембарских читалачких дана – „Чарног...“
„Има СЕОБА – смрти нема...“
Дубоко заривено перо исписало је речи, које је његова светост оставила нама, временски промашеним тачкама, хришћанима, за бесмртност душе наше која је опном заробљена у телу пролазном путнику животног пута. Реч, мисао, дело његово, заувек, без временског прстена остаје...
„Реч беше у почетку“ – Јеванђелист записа... Песник је у камен уграђује... Мост подиже...Време пролазност моју, тајном неимара, чуваром јабуке од злата, разграђује...“Бити човек, рођен без свог знања и бес воје воље, бачен у океан постојања...“
Остаје, само разумевање, стрпљење, праштање... Оно племенито подсећање, Деспотово – МАНАСИЈСКО – „Љубав све превасходи“...
У светлости јеси, мили човече на оној другој обали – реч ми дарујеш... Дозиваш још једног из мојих септембарских читалачких дана – „Чарног...“
„Има СЕОБА – смрти нема...“
Mnogo lepo tkaš reči koje stvore smisao.