Shvatila sam da mi je pisanje lek. Zato odmah pišem.
Oblaci se opet navlače.Nebo zatamne. Sunce se sakrilo. Priroda, kao slikarskom četkicom navlači na dotadašnje vedro plavetnilo neku tamnu, sivu boju. Utonu dvorište u sumrak. Cveće dobi tamnu nijansu i izgubi onu svoju veselost. Poče da duva. Šušte i trepere krošnje. Listovi pevaju. Sve miriše drugačije. Osim vetra ne čuje se ništa. Ptice su zanemele. Borovi, veliki, gorostasni isprsiše se ispred vetra da ga spreče da dodje do mene. Čuvaju me.
Sedim na tremu. Sama sam. Pijem kafu i mislim. Računar je na stolu. Čuje se samo žubor fontane. Devojke su otišle na kafu kod drugarice. Psi leže kraj mojih nogu. Lenjo me pogledaju, onako samo jedno oko otvore. Čini mi se da spavaju, a znam da su budni. Znam da registruju svaki moj pokret, svaki uzdah. I oni me čuvaju. Čuvaju moj mir, moje misli, moje reči i čvor u stomaku. Kad se ovako namrči, uhvete me nemiri, prorade demoni. Razjape usta i urlaju. Svo troje podižu glave istovremeno. Gledaju me. Osećaju da nemir u meni raste. Tiho kažem „spavajte“ i oni poslušno spuštaju glave, moji andjeli čuvari. Da li će pasti ova kiša? Da li se namrštilo i kod njih? Uzimam mobilni i zovem. Nedostupni su obojica. Nemir raste. Demon se probudio. Psi su ustali. Pokušavam ponovo da pozovem. Opet isto. Jako,jako retko se dešava da su nedostupni. Šta sad? Palim cigaretu za cigaretom. Demon je sve jači. Psi već skaču oko mene. Traže da ih mazim da svoje misli skrenem. Najstarija keruša hoće u krilo. Uskače u moje naručje i prosto hoće da udje u mene, da otera strah, da istera demona. Spuštam kerušu na zemlju, nežno jer je stara. Mnogo smo prošle skupa ona i ja. Razume me kao čovek, svaki pogled i svaku misao. Ne skida oči sa mene. Kažem nežno „spavaj mila“ i ona leže kraj mojih nogu. Zovem ponovo. Dobila sam NJEGA. Dobro su obojica, izašli su svako sa svojom mašinom da rade prvi put posle nekoliko dana, ne pada ništa kod njih. Glas mu je vedar, odmoran. Razgovor je kratak. I ne treba nam duži. Ne govorim ništa o vremenu ovde, o svom nemiru. Nema potrebe.
Stavljam sebi još jednu kafu. Psi opet legoše oko mene. Demon nestade uplašen NJEGOVIM glasom.
E sad, možeš da padaš i da duvaš.
Oblaci se opet navlače.Nebo zatamne. Sunce se sakrilo. Priroda, kao slikarskom četkicom navlači na dotadašnje vedro plavetnilo neku tamnu, sivu boju. Utonu dvorište u sumrak. Cveće dobi tamnu nijansu i izgubi onu svoju veselost. Poče da duva. Šušte i trepere krošnje. Listovi pevaju. Sve miriše drugačije. Osim vetra ne čuje se ništa. Ptice su zanemele. Borovi, veliki, gorostasni isprsiše se ispred vetra da ga spreče da dodje do mene. Čuvaju me.
Sedim na tremu. Sama sam. Pijem kafu i mislim. Računar je na stolu. Čuje se samo žubor fontane. Devojke su otišle na kafu kod drugarice. Psi leže kraj mojih nogu. Lenjo me pogledaju, onako samo jedno oko otvore. Čini mi se da spavaju, a znam da su budni. Znam da registruju svaki moj pokret, svaki uzdah. I oni me čuvaju. Čuvaju moj mir, moje misli, moje reči i čvor u stomaku. Kad se ovako namrči, uhvete me nemiri, prorade demoni. Razjape usta i urlaju. Svo troje podižu glave istovremeno. Gledaju me. Osećaju da nemir u meni raste. Tiho kažem „spavajte“ i oni poslušno spuštaju glave, moji andjeli čuvari. Da li će pasti ova kiša? Da li se namrštilo i kod njih? Uzimam mobilni i zovem. Nedostupni su obojica. Nemir raste. Demon se probudio. Psi su ustali. Pokušavam ponovo da pozovem. Opet isto. Jako,jako retko se dešava da su nedostupni. Šta sad? Palim cigaretu za cigaretom. Demon je sve jači. Psi već skaču oko mene. Traže da ih mazim da svoje misli skrenem. Najstarija keruša hoće u krilo. Uskače u moje naručje i prosto hoće da udje u mene, da otera strah, da istera demona. Spuštam kerušu na zemlju, nežno jer je stara. Mnogo smo prošle skupa ona i ja. Razume me kao čovek, svaki pogled i svaku misao. Ne skida oči sa mene. Kažem nežno „spavaj mila“ i ona leže kraj mojih nogu. Zovem ponovo. Dobila sam NJEGA. Dobro su obojica, izašli su svako sa svojom mašinom da rade prvi put posle nekoliko dana, ne pada ništa kod njih. Glas mu je vedar, odmoran. Razgovor je kratak. I ne treba nam duži. Ne govorim ništa o vremenu ovde, o svom nemiru. Nema potrebe.
Stavljam sebi još jednu kafu. Psi opet legoše oko mene. Demon nestade uplašen NJEGOVIM glasom.
E sad, možeš da padaš i da duvaš.
