RickRoss
Buduća legenda
- Poruka
- 32.698
Autorska tema.
Često nam se nameće koncept demokratije (kako sa stranih tako i sa domaćih adresa) kao najpravedniji i jedini ispravan način da jedna država funkcioniše i bira svoju vlast. Međutim to može da važi samo za uspešne i razvijene države, gde je obrazovanje na veoma visokom nivou, a korupcija na niskom. U zemljama poput afričkih gde je korupcija visoka, stanovništvo neobrazovano, nepismeno i siromašno demokratija može doneti više lošeg nego dobrog.
Ljudi u tim zemljama su laki za manipulaciju, jeftini za kupovinu i gledaju prvenstveno trenutni lični interes. Glasaće za onog koji im obeća nešto ili ko im odmah ponudi neki sitan novac ili drugi resurs za upotrebu. S druge strane u istoj zemlji možete imati i grupu ljudi koja se školovala na prestižnim škola i univerzitetima u inostranstvu i vratila se u rodnom mestu sa željom, vizijom i idejom kako da sprovedu tu viziju u delo u nameri da učine svoju zemlju boljom i prosperitetnijom, ali ne mogu da dođu do izražaja od one prve grupe ljudi koja je u većini, a koja predstavlja sve suprotno njima, jer bez obzira na sve na kraju njihov glas vredi isto. Tako demokratija funkcioniše - većina odlučuje, bez obzira ko nju činio.
Nažalost Srbija je u tom aspektu bliža Africi nego Nemačkoj ili Francuskoj. Srbija je u velikoj meri penzionerska zemlja, a penzioneri u Srbiji informišu se prvenstveno preko nacionalne frekvencije na TV-u i štampanih medija, a znamo da su oba ova izvora informacija pod kontrolom jedne stranke i da se u tim medijima vladajuća stranka i njen prvi čovek predstavljaju kao heroji koji se žrtvuju i neumorno rade za dobrobit ove zemlje, dok se njihovi oponenti predstavljaju kao najveći ološ koji Srbiji ne želi ništa dobro. Pored penzionera krajnjem rezultatu izbora doprinose u mnogome i sitni i krupni oportunisti, baš kao u Africi. Prvi su oni koji će dati svoj glas onome ko im pokloni više kilograma i litara šećera, brašna i ulja, dok su drugi oni koji će dati svoj glas i obezbediti dodatne za neki posao, dozvolu za rad, gradnju ili slično. U takvoj situaciji neki mlađi ljudi i ljudi koji imaju iskrene i časne namere i želje, koji imaju pristup internetu i koriste i druge izvore informacija, pa znaju da nije sve tako crno-belo kako se prezentuje u medijima bliskim određenim strankama, nemaju gotovo nikakvu šansu da odlučuju o sudbini zemlje u kojoj žive i sve to zbog demokratije i mana koje sa njom idu u paketu.
Ne može demokratija da funkcioniše u društvu u kojem dominiraju idioti i oportunisti. Nije pravedno da glas jedne takve osobe vredi isto kao glas osobe koja je poštena i nepotkupljiva. Šta je onda pravo rešenje konkretno na primeru Srbije? Ko bi trebao da ima pravo glasa? Na osnovu čega to odlučiti? Test inteligencije? Test informisanosti? Ograničenje na osnovu starosnog doba?
Često nam se nameće koncept demokratije (kako sa stranih tako i sa domaćih adresa) kao najpravedniji i jedini ispravan način da jedna država funkcioniše i bira svoju vlast. Međutim to može da važi samo za uspešne i razvijene države, gde je obrazovanje na veoma visokom nivou, a korupcija na niskom. U zemljama poput afričkih gde je korupcija visoka, stanovništvo neobrazovano, nepismeno i siromašno demokratija može doneti više lošeg nego dobrog.
Ljudi u tim zemljama su laki za manipulaciju, jeftini za kupovinu i gledaju prvenstveno trenutni lični interes. Glasaće za onog koji im obeća nešto ili ko im odmah ponudi neki sitan novac ili drugi resurs za upotrebu. S druge strane u istoj zemlji možete imati i grupu ljudi koja se školovala na prestižnim škola i univerzitetima u inostranstvu i vratila se u rodnom mestu sa željom, vizijom i idejom kako da sprovedu tu viziju u delo u nameri da učine svoju zemlju boljom i prosperitetnijom, ali ne mogu da dođu do izražaja od one prve grupe ljudi koja je u većini, a koja predstavlja sve suprotno njima, jer bez obzira na sve na kraju njihov glas vredi isto. Tako demokratija funkcioniše - većina odlučuje, bez obzira ko nju činio.
Nažalost Srbija je u tom aspektu bliža Africi nego Nemačkoj ili Francuskoj. Srbija je u velikoj meri penzionerska zemlja, a penzioneri u Srbiji informišu se prvenstveno preko nacionalne frekvencije na TV-u i štampanih medija, a znamo da su oba ova izvora informacija pod kontrolom jedne stranke i da se u tim medijima vladajuća stranka i njen prvi čovek predstavljaju kao heroji koji se žrtvuju i neumorno rade za dobrobit ove zemlje, dok se njihovi oponenti predstavljaju kao najveći ološ koji Srbiji ne želi ništa dobro. Pored penzionera krajnjem rezultatu izbora doprinose u mnogome i sitni i krupni oportunisti, baš kao u Africi. Prvi su oni koji će dati svoj glas onome ko im pokloni više kilograma i litara šećera, brašna i ulja, dok su drugi oni koji će dati svoj glas i obezbediti dodatne za neki posao, dozvolu za rad, gradnju ili slično. U takvoj situaciji neki mlađi ljudi i ljudi koji imaju iskrene i časne namere i želje, koji imaju pristup internetu i koriste i druge izvore informacija, pa znaju da nije sve tako crno-belo kako se prezentuje u medijima bliskim određenim strankama, nemaju gotovo nikakvu šansu da odlučuju o sudbini zemlje u kojoj žive i sve to zbog demokratije i mana koje sa njom idu u paketu.
Ne može demokratija da funkcioniše u društvu u kojem dominiraju idioti i oportunisti. Nije pravedno da glas jedne takve osobe vredi isto kao glas osobe koja je poštena i nepotkupljiva. Šta je onda pravo rešenje konkretno na primeru Srbije? Ko bi trebao da ima pravo glasa? Na osnovu čega to odlučiti? Test inteligencije? Test informisanosti? Ograničenje na osnovu starosnog doba?
