Delovi duse

1

beg u ćutanje
ćutanje u begu
kaplje kao sa sveće peče
začudo ne boli u bolu
koji prevazilazi
sebe zatečen
sa zubima zarivenim
u nemuštu stranu usana
ponikao u semenu
zaveštanog krika
ko zna kada
iza rešetaka prozora
ili izmišljenih prizora
ne znajući da je sloboda
sa neke druge strane
koja možda i ne postoji
pod umornim svodom
odbeglog neba
kroz svekoliko ljutanje
sto ga neopravdano traganjem nazvah
zaturena nehoteći
da poverujem
da priznam i oprostim

jer sebi se ne prašta

2
most čeznje nad zaboravom
ne spaja obale slutnji
u rukohvatu odrođenih
jer kad sve prođe
ostaje pustoš
ne može se drugačije
voda ne gasi
što vatra oslika
samo tragovi ponekad jecaju
odjekuju kao godine
neprepoznatljive
u imenu pod trepavicama
bilo gde
pred nesmirivom glađu

kako biti neporazen
u porazu tvojih i mojih
mojih i tvojih
nikad naših...

3
nevinost žrtvovana
poruzi samoljublja
ili grešim
neuzvraćena nežnost
ne ume da se sveti
u srcu crnog bisera
jedina i jedinstvena
zaspala kao nemirisani
jorgovani čekanih proleća
dok se Dunav budio
u virovima krvotoka

putuj ratniče
samo daljina se plavi
rodiću Sunce u skrovitosti
ponoćnog zagrljaja
bez njega uzalud
izdiše vreme
sagoreće strah
i neprimerenost
lepote odbačene
u zanosu nove igre
zaogrnuta stidom

4
studen umiruje
februarsko veče
za san nije
neophodno dvoje
više nije važno
na kom je vetru
nestao zanos krila
koja se ne dodiruju
nedorečen pod maskom
ravnodušnosti

poharano naličje
ne želi da se uzdigne
iz pepela koji greje
jer istina je zvezda
hladnog sjaja
tako bliska nedokučivosti pogleda
kroz koji bih da tonem
daleko od neminovnosti
prećutane smrti

5
lovac je plen
samo u sopstvenoj zamci
i divljač to zna
osvedočenim instiktom
predodređenog za odstrel
u praskozorje

poeta se ne brani mačem
na mesto zločina
vraćaju se razbojnici
ali tupo pevaju drumovi
kroz hiljadu i jednu noć
nezvane samoće
(nemira nerečenog)
nehtelog htenja
u kome samo jaki
nemo isprate tugu
niz vrhove prstiju
oborenog pogleda
pred drsko očiglednom
nagotom praznine

12.02.1999.