Dejvid Foster Volas

Baudrillard

Baudrillard

Autošoven
VIP
Poruka
130.941
DEJVID FOSTER VOLAS (David Foster Wallace; 1962, Njujork – 2008, Klermont, Kalifornija), američki romanopisac, esejista i novelista. Diplomirao je na koledžu Amherst i upisao magistraturu iz kreativnog pisanja na Univerzitetu u Arizoni, kada je objavljen njegov prvi roman The Broom of the System (1987), potom sledi zbirka priča Girl with Curious Hair (1989; Devojčica neobične kose, „Agora“, 2014), zbirka novinskih članaka i eseja Signifying Rappers: Rap and Race In the Urban Present (sa Markom Kostelom, 1990), roman Infinite Jest (1996), knjiga novinskih članaka i eseja A Supposedly Fun Thing I’ll Never Do Again (1997), zbirka priča Brief Interviews with Hideous Men (1999; Kratki razgovori sa ogavnim muškarcima, „Agora“, 2013), zbirka eseja Everything and More: A Compact History of Infinity (2003), zbirka priča Oblivion (2004; Zaborav, „Rad”, 2006) i ponovo knjiga eseja Consider the Lobster (2005). Posthumno je objavljen njegov nezavršeni roman The Pale King (2011). Izvršio je samoubistvo 2008. godine.


DAVIDFOSTERWALLACE-WHITNEY2014.jpg


polja.rs
 

DON DELILO – O DEJVIDU FOSTERU VOLASU​


Beskonačnost. To je predmet Volasove knjige o matematici, filozofiji i istoriji jednog neizmernog, divnog i apstraktnog koncepta. U knjizi se pominju Zenonova dihotomija i Goldbahova hipoteza, Hausdorfov princip maksimalnosti. Njom provejava i protivteža Dejvove tužaljke: važi onda i svojevrsni i bez zezanja i i slično.

Njegovo delo, svugde, teži da pomiri teško i vrednosno s nivoom izražavanja koji je mladalački, neizveštačen i često duhovit, obeležen povremeno kratkim začudnim rečenicama koje umeju da odlutaju s puta.

„Njena fotografija mi je gorkog ukusa.“

„Gotovo talmudski samosvestan.“

„Mala, malecka ključaonica njegovog bića.“

Vitalnost opstaje, zatečena životnost pred licem složene ljudskosti kakvu nalazimo u njegovoj prozi, gubitak i teskoba, pomračenje uma, sumnja u sebe. Ima rečenica koje ispaljuju energetske zrake u sedam pravaca. Ima priča koje prate sve snažniji osećaj izolacije lika.
„Sve i više.“ To je naslov njegove knjige o beskonačnosti. Takođe bi mogao biti i opis romana Beskrajna lakrdija, njegove smrtno ozbiljne smejurije o ljudskoj zavisnosti. Možemo da zamislimo njegovu književnu prozu i eseje kao fragmente svitaka daleke budućnosti. Već znamo to delo kao aktuelne vesti – pisac ka čitaocima – intimno, opsesivno. On nije kanalisao svoje talente u uže kalupe. Želeo je da bude jednak neizmernom, brbljivom, nekontrolisanom zahvatu savremene kulture.

Danas ga vidimo kao hrabrog pisca koji se borio protiv sile što je želela od njega da se sam sebe otarasi. Nakon mnogo godina, i dalje ćemo osećati jezu koja je propratila vest o njegovoj smrti. Jedna od njegovih nedavnih priča završava se konačnošću ove polurečenice: Nijednu reč više.
Ali uvek postoji još jedna reč. Uvek postoji još jedan čitalac koji će regenerisati te reči. Te reči neće prestati da nadolaze. Mladost i gubitak. To je Dejvov glas, američki.

Don Delilo

(S engleskog preveo Igor Cvijanović)

Preuzeto iz časopisa Polja
 
Dejvid Foster Volas - Ovo je voda

NIŠTA OD OVOGA SE NE TIČE NI MORALA, NI RELIGIJE, NI DOGME NI VELIKIH POPULARNIH PITANJA O ŽIVOTU POSLE SMRTI. ISTINA SA VELIKIM POČETNIM "I" TIČE SE ŽIVOTA PRE SMRTI. TIČE SE TOGA DO DOĐETE DO TRIDESETE, ILI ČAK PEDESETE GODINE ŽIVOTA, A DA SE NE POŽELITE UPUCATI U GLAVU. TO JE PRAVA VREDNOST PRAVOG OBRAZOVANJA, ŠTO NEMA NIKAKVE VEZE SA OCENAMA I TITULAMA, A IMA MNOGO VEZE SA JEDNOSTAVNOM SVEŠĆU – SVEŠĆU DA POSTOJI ONO ŠTO JE STVARNO I SUŠTINSKO, ŠTO JE SKRIVENO, A SVE VREME NAM JE PRED OČIMA

Dvije mlade ribe plivaju i susreću jednu stariju, a ova mimoilazeći se s njima, klimne glavom i kaže im: "Dobro jutro, omladino. Kakva je voda?"

I ove dvije mlade ribe nastavljaju plivati dok se napokon jedna ne okrene prema drugoj pa kaže: "Šta je, dovraga, voda?"

Ovo je standardna caka kod američkih govora na kraju školske godine, mislim na upotrebu didaktičkih pričica u registru parabole.

Ova priča je zapravo jedna od boljih u tom žanru, jedna od onih koje i nisu toliko sranje, no ako mislite da sam ja ovdje da bih se predstavio kao mudra stara riba koja će vama, mladim ribama, objasniti šta je voda, varate se.

Ja nisam mudra stara riba.

Direktna poenta priče o ribama je jednostavna: najočiglednije, najšire rasprostranjene činjenice su često one koje je najteže vidjeti i o njima govoriti.

Kad se ovo formuliše kao rečenica to, naravno, biva tek banalna otrcana fraza – ali činjenica je da u tranšejama svakodnevnog života odraslih osoba, banalne otrcane fraze mogu imati važnost života i smrti.

Ili vam bar to želim sugerisati u ovo vedro i lijepo jutro.

KAKO MISLITI: Naravno, ključni sastojak ovakvih govora je to što bih ja trebao govoriti o smislu vašeg humanističkog obrazovanja, da objasnim kako diploma koju ćete dobiti ima neko stvarno ljudsko značenje, a ne samo materijalnu vrijednost.

Hajde onda da pričamo o najrasprostranjenijem klišeu iz ovakvih govora, a taj je da humanističko obrazovanje ne treba toliko da vas opskrbi znanjem koliko treba da vas "nauči kako da mislite".

Ako imalo ličite na mene u vrijeme kad sam bio student, to je nešto što nikad ne volite čuti, i čak se osjećate pomalo uvrijeđenim zbog tvrdnje da vas neko treba naučiti kako da mislite, jer već i činjenica da ste se upisali na ovako dobar koledž djeluje kao dokaz da već znate misliti.

Ali ja ću ovdje ustvrditi da se naposljetku pokazuje kako taj kliše uopšte nije uvredljiv, jer zaista učiti nekog o razmišljanju, što bi se trebalo dešavati na ovakvim mjestima, ne znači podučiti ga kako da misli, nego o izboru o čemu da misli.

Ako vam se tema potpune slobode izbora kad je riječ o tome o čemu misliti čini previše banalnom i očiglednom da na nju traćite vrijeme, pozivam vas da razmislite o ribama i vodi i da, barem ne nekoliko minuta, svoj skepticizam o vrijednosti posve očiglednog stavite u zagrade.

Evo još jedne didaktičke pričice.

Dva tipa sjede zajedno u kafani usred neke divljine na Aljasci.

Jedan od njih vjeruje u Boga, drugi je ateista i oni sad raspravljaju o postojanju Boga sa onim posebnim intenzitetom kakav se javlja poslije otprilike četvrte pive.

I onda ateista kaže: "Gledaj, nije da ja nemam razloge da ne vjerujem u Boga. Nije da i ja nisam eksperimentisao sa Bogom i molitvama. Baš prošlog mjeseca sam se izgubio u užasnoj mećavi podaleko od kampa, nisam vidio prst pred nosom, bilo je minus pedeset i pojma nisam imao gdje sam uopšte, i onda sam to napravio, pao sam na koljena, u snijeg, i zavapio: Bože, ako postojiš, izgubio sam se u mećavi i umrijeću ako mi ne pomogneš."

I sad, u kafani, religiozni tip gleda u ateistu sav zbunjen i kaže: "Dobro, znači, sad si i ti vjernik, jer napokon ovdje si, živ i zdrav."

Ateista prevrne očima kao da misli da je religiozni tip totalna budala: "Ma ne, čovječe, ono što se desilo jest da su pojavila dvojica Eskima koji su, eto, tuda prolazili pa su mi oni pokazali kako da se vratim do kampa."

Lako je propustiti ovu pričicu kroz filter standardne humanističke analize: Potpuno jednako iskustvo može predstavljati dvije potpuno različite stvari dvjema različitim osobama, a u zavisnosti od njihovih načina mišljenja odnosno načinima na koje kreiraju smisao svojih iskustava.

Pošto mi cijenimo toleranciju i različitost mišljenja, mi u našoj humanističkoj analizi nigdje ne želimo ustvrditi da je jedan tip u pravu, a da onaj drugi griješi.

To je u redu, osim što zbog toga nikad ne raspravljamo ni o tome odakle dolaze njihovi svjetonazori i uvjerenja, mislim, odakle unutar dvojice tipova.

Kao da je najbazičnija orijentacija prema svijetu i smislu iskustva svake osobe dio njenog automatskog hardvera, kao visina ili broj cipela, ili je apsorbovana iz kulture, poput jezika.

Kao da stvaranje smisla iz iskustva nije zapravo stvar namjerne lične odluke, svjesnog izbora.

Također, tu je i arogancija.

Ateista je totalno i iritantno uvjeren u svoje odbacivanje mogućnosti da su Eskimi imali ikakve veze s njegovom molitvom.

Istina je također da postoji masa religioznih ljudi koji su iritantno sigurni u vlastite interpretacije.

Oni su vjerovatno još odvratniji od ateista, barem većini nas ovdje, no istina je da je problem dogmatski religioznih ljudi jednak problemu ateiste iz naše pričice: arogancija, slijepa sigurnost, zatvorenost uma koja je toliko nalik na robiju tako savršenu da robijaš ustvari i nije svjestan da je zatočen.

Hoću da kažem kako mislim da je ovo jedan dio onoga šta humanistička mantra o "učenju kako da se misli" treba da poruči: da se bude samo malo manje arogantan, da se ima makar malo "kritičkog opreza" spram samog sebe i stvari u koje smo sigurni... jer veliki procenat stvari o kojima smo skloni misliti da su automatski ispravne, zapravo su, kako će se ispostaviti, totalne greške i zablude.

Ja sam to naučio na težak način, pa pretpostavljam da će te i vi, diplomci, to također morati naučiti tako.

CENTAR SVETA: Evo jednog primjera potpune pogrešnosti onoga o čemu sam sklon misliti da je apsolutno sigurno da je to tako.

Svaki djelić mog neposrednog iskustva podržava moje duboko uvjerenje da sam ja apsolutni centar svemira, najstvarnija, najživlja i najvažnija osoba koja postoji.

Rijetko razmišljamo o ovoj vrsti prirodne bazične usredotočenosti na sebe same, jer je ona toliko socijalno odbojna, no ona svejedno postoji manje-više podjednako za sve nas, negdje duboko u nama.

Tako smo podešeni po difoltu, u našem hardveru, čim se rodimo.

Razmislite o tome: Nema nijednog iskustva koje ste doživjeli, a da vi niste bili u njegovom centru.

Svijet koji doživljavate je ispred vas, ili iza vas, lijevo ili desno od vas, na TV ekranu, na monitoru ili bilo gdje.

Misli i osjećanja drugih osoba moraju vam nekako biti dojavljeni, a vaši vlastiti su tako direktni, urgentni, stvarni.

Shvatate na šta mislim.

Ali, molim vas, ne brinite, nemam namjeru da vam propovijedam o suosjećanju, usmjerenosti na druge ili svih takozvanim "vrlinama".

To nije stvar vrlina – radi se o mom vlastitom izboru da eventualno nekako promijenim ili se oslobodim svog prirodnog po difoltu podešenog hardvera, koji je duboko i bukvalno usmjeren isključivo na sebe i koji na sve gleda samo kroz sopstvene naočari.

Ljudi koji mogu ovako podesiti svoje zadate parametre jesu oni za koje se obično kaže da su, citiram, "dobro prilagođeni", a ovaj termin, sugerišem vam, nije slučajan.

Imajući u vidu akademski kontekst ovdje, postavlja se pitanje: koliko je ovo podešavanje uslovljeno stvarnim znanjem ili intelektom.

Odgovor, što ne iznenađuje, glasi da to zavisi od vrste znanja o kojoj govorimo.

Vjerovatno najveća opasnost akademskog obrazovanja, barem u mom vlastitom slučaju, jest da ono podupire tendenciju da životu prilazim preintelektualno, da se izgubim u apstraktnom razmišljanju umjesto da jednostavno obratim pažnju na ono što mi se dešava pred očima.

Umjesto da stalno obraćam pažnju na ono što se dešava unutar mene.

Siguran sam da svi vi već i sami znate koliko je teško ostati pažljiv i prijemčiv na okolni svijet, a ne biti stalno hipnotiziran konstantnim monologom u svojoj glavi.

Ono što još ne znate jest koliki je ulog u toj borbi.

U ovih dvadeset godina koliko je prošlo otkad sam ja diplomirao, postepeno sam uspio shvatiti koliki je ulog u pitanju i razumjeti kako je humanistički kliše o "učenju kako da se misli" zapravo skraćenica za vrlo duboku i važnu istinu.

"Naučiti kako misliti" zapravo znači naučiti kako imati neku vrstu kontrole nad time kako mislimo i o čemu mislimo.

To znači biti dovoljno svjestan i dovoljno savjestan da izabereš na šta obraćaš pažnju i da izabereš kako stvaraš smisao iz iskustva.

Jer ako ne možete ili ne želite napraviti takav izbor u svom odraslom životu, bićete totalno sjebani.

Razmislite o starom klišeu o razumu kao "odličnom slugi, ali zlom gospodaru".

Ovaj, kao i mnogi klišei, površno gledajući zvuči glupo i banalno, ali zapravo izražava veliku i strašnu istinu.

Uopšte nije slučajnost da odrasle osobe koje se ubiju iz vatrenog oružja skoro uvijek pucaju sebi u... glavu.

I istina je da je većina ovih samoubica zapravo bila mrtva još mnogo prije nego su povukli obarač.

I kažem vam šta bi, bez kenjanja, trebala biti stvarna vrijednost vašeg humanističkog obrazovanja: da vas spriječi da idete kroz svoj ugodni, prosperitetni, ugledni odrasli život mrtvi i nesvjesni, kao robovi svojih glava i one urođene podešenosti da budete jedinstveno, potpuno, imperijalno sami, dan za danom.

Ovo može zvučati kao hiperbola ili apstraktna glupost.

Hajde, onda, da budemo konkretni.

Jasna je činjenica da vi, kao upravo diplomirani studenti, nemate pojma šta zapravo znači živjeti dan za danom.

Postoje značajni dijelovi života odraslih osoba u Americi o kojima se u ovakvim govorima nikad ne priča.

Tu spadaju dosada, rutina i sitne frustracije.

Vaši roditelji i drugi stariji ovdje prisutni dobro znaju o čemu govorim.

Primjera radi, uzmimo jedan prosječan dan odrasle osobe, kad ujutro ustajete, odlazite na svoj izazovni kancelarijski posao za koji je potrebna fakultetska diploma i tamo udarnički radite devet ili deset sati i na kraju dana ste umorni i nervozni i samo želite doći kući, lijepo večerati, možda se opustiti na nekoliko sati te rano leći spavati jer sutra valja opet ustati rano i krenuti sve to iznova.

Ali onda se sjetite da kod kuće nemate hrane – niste imali vremena za kupovinu tokom sedmice zbog vašeg izazovnog posla – i zato nakon posla sjedate u kola i vozite se prema supermarketu.
 
DOSADA I RUTINA: Kraj je radnog dana i saobraćaj je jako gust te vam do prodavnice treba više vremena nego inače, a kad napokon stignete tamo, u supermarketu je strašna gužva, jer, naravno, to je onaj dio dana kad i ostali zaposleni ljudi dolaze da kupe kućne potrepštine i cijela se radnja presijava u onom grozomornom fluorescentnom svjetlu i odjekuje Muzak tonovima što ubijaju dušu ili pak korporativnom pop-muzikom i to je zapravo posljednje mjesto na svijetu na kojem biste željeli biti, ali je jednostavno nemoguće da brzinski uđete i iziđete.

I morate da lutate kroz tu ogromnu prejako osvijetljenu prodavnicu, obilazite pretrpane police da nađete ono što vam treba, i morate da manevrišete onim ružnim kolicima među svim ostalim umornim, užurbanim ljudima s kolicima, a među njima, naravno, ima i glečerski sporih staraca i krupnih osoba i hiperaktivne djece, a svi oni blokiraju police, i morate škrgutati zubima i truditi se da budete ljubazni kad ih zamolite da vas puste da prođete, i tako, napokon, imate u kolicima sve šta vam treba za večeru, ali sada nije otvoreno dovoljno kasa, iako je u toku standardna-gužva-na-kraju-radnog-dana, i red pred kasom je nevjerovatno dug.

To je glupo i od tog bjesnite, ali ne možete svoj bijes usmjeriti na gospođu koja radi na kasi, koja ima previše posla na radnom mjestu čija svakodnevna dosada i besmislenost prevazilazi maštu svakog od nas s nekog prestižnog koledža...i dobro, napokon ste na kasi, platite svoju hranu, čekate da vam mašina potvrdi ček ili karticu i dočekate da vam se kaže: "Ugodan dan" glasom koji je apsolutni glas smrti.

I onda morate ružne šuštave plastične kese pune svojih namirnica u kolicima čiji jedan točak sve vrijeme ludački vuče ulijevo progurati nekako kroz kvrgavo parkiralište puno ljudi i smeća i pokušati utovariti kese u auto tako da po mogućnosti sve ne ispadne i raspe se po prtljažniku tokom vožnje do kuće i onda morate voziti do kuće, sporo, kroz gust promet sa intenzivnom frekvencijom džipova, i tako dalje, i tako dalje.

Svako od vas je sve to već radio, razumije se, ali to još nije postalo dio vaše diplomirane stvarnoživotne rutine, dan za dan, sedmicu za sedmicu, mjesec za mjesecom, godinu za godinom.

Ali biće, i biće i još mnogo dosadnih, iritantnih, naoko besmislenih životnih rutina.

Samo što stvar nije u tome.

Stvar je u tome da baš takva mala frustrirajuća sranja trebaju biti situacije u kojima na scenu stupa mogućnost izbora.

Zbog toga što mi zastoji u saobraćaju i gužve među policama i dugi redovi pred blagajnama daju vremena da razmišljam, i ako ne budem donio svjesnu odluku o čemu da mislim i na šta da obraćam pažnju, biću iznerviran i jadan svaki put kad budem išao kupovati hranu, jer sam prirodno po difoltu podešen da mislim kako se ovakve situacije tiču samo mene, moje gladi i mog umora i moje želje da samo dođem kući, i činiće mi se da je cijeli svijet, da su svi drugi tu tek da bi meni bili na putu, i ko su do vraga svi ti ljudi koji su meni na putu.

I kad pogledaš kako je odvratna većina njih, kako su glupi, poput krava, kako imaju mrtve oči i kako neljudski izgledaju u redu pred kasom, i kako nerviraju i kako je nepristojno to što viču pričajući na mobitel usred reda i koliko je to nepravedno: Radio sam naporno cijeli dan, crkavam od gladi i umoran sam, a opet ne mogu doći kući da jedem i da se opustim zbog svih tih glupih prokletih ljudi.

Ili, naravno, ako sam trenutno u socijalno osviještenom, humanistički obrazovanom modusu svoje difolt-podešenosti, mogu provesti zastoj u saobraćaju na kraju dana pun ljutnje i gađenja na sve te goleme glupe džipove koji blokiraju cijele trake auto-puta i kamionete koji sagorijevaju rasipno i sebično po četrdeset galona goriva, i mogu razmotriti činjenicu da se patriotske ili vjerničke naljepnice uvijek nalaze na najvećim i najgadnije sebičnim vozilima, kojima upravljaju najružniji, najbezobzirniji i najagresivniji vozači, koji obično pričaju na mobitel dok se preko reda ubacuju ispred drugih auta samo da bi se pomakli za glupih šest metara naprijed u saobraćajnoj gužvi, i mogu razmišljati kako će nas prezirati djeca naše djece jer smo potrošili sve gorivo za budućnost i vjerovatno sjebali klimu, i kako smo razmaženi, glupi, sebični i odvratni svi mi, i kako je sve to pušiona, i tako dalje, i tako dalje...

Gledajte, ako izaberem da ovako razmišljam, to je u redu, mnogo nas tako čini – samo što ovaj način razmišljanja često biva previše lagan i automatski, tako da uopšte i ne mora biti stvar izbora.

Misliti na taj način je ono na šta sam po difoltu podešen.

To je automatski nesvjestan način na koji se nosim sa iskustvom dosadnih i frustrirajućih aspekata odraslog života kad funkcionišem u skladu sa automatskim nesvjesnim uvjerenjem da sam ja centar svijeta i da su moje trenutne potrebe i osjećanja ono što treba odrediti prioritete cijelog svijeta.

Postoje, međutim, očigledno drukčiji načini razmišljanja u ovakvim situacijama.

U saobraćajnoj gužvi, kad sva ta vozila stoje i blokiraju mi put: Nije nemoguće da su neki od ljudi u tim džipovima u prošlosti doživjeli strašne saobraćajne nesreće te im je vožnja sada traumatična i terapeut im je preporučio da nabave džip da bi se osjećali dovoljno sigurno da voze; ili da je za volanom Hamera koji me je upravo nepropisno pretekao zapravo otac čije malo dijete, bolesno ili povrijeđeno, leži na sjedištu do njega, i on hita prema bolnici te je, na neki način, u većoj i legitimnijoj žurbi nego ja, da sam u stvari ja neko ko njemu stoji na putu.

Ili mogu izabrati da se natjeram da razmotrim mogućnost da su i svi ostali u redu pred kasom u supermarketu jednako umorni i frustrirani kao i ja te da neki od njih sigurno imaju mnogo napornije, mnogo dosadnije i bolnije živote od mog.

I tako dalje.

Ponovo vas molim da ne mislite kako vam dajem moralnu lekciju, ili da vam govorim kako bi "trebalo" misliti na taj način ili da neko očekuje od vas da to automatski radite, zato jer je to teško, jer traži volju i mentalni napor, jer ako ste slični meni, biće dana kad to jednostavno nećete moći, ili to svjesno nećete željeti.

Ali u većini dana, ako ste dovoljno pažljivi i date si mogućnost izbora, možete odlučiti da drukčije gledate na tu debelu prenašminkanu gospođu mrtvih očiju koja je u redu pred kasom upravo vikala na svoje malo dijete – možda obično nije takva, možda tri noći nije oka sklopila jer je bdjela uz uzglavlje svog muža koji umire od raka kostiju ili je možda upravo ona loše plaćena službenica u prodavnici motornih vozila koja je baš juče pomogla vašem mužu ili ženi da riješi neki problem s papirologijom malim činom birokratske ljubaznosti.

Naravno, ništa od ovoga nije vjerovatno, ali isto tako nije ni nemoguće – sve zavisi samo od toga o čemu ste spremni misliti.

Ako ste automatski sigurni da znate šta je stvarnost te ko je i šta je zaista važno – ako, dakle, radite u skladu sa prirodnom difolt podešenošću – tada i vi, poput mene, nećete razmatrati mogućnosti koje nisu besmislene i frustrirajuće.

Ako zaista naučite kako da razmišljate, kako da obraćate pažnju, onda ćete znati da imate i druge opcije.

Bićete u stanju da iskusite situaciju koja se sastoji od vreline, gužve, sporosti, cijeli taj mali konzumeristički pakao, kao nešto ne samo smisleno, nego i nešto sveto, nešto što gori istim plamenom i istom snagom kao zvijezde – kao ljubav, saosjećanje, ispodpovršinsko jedinstvo svih stvari.

SLOBODA: Sva ta mistična priča nije nužno istinita, jedina stvar koja je Istinita sa velikim početnim "I" je da trebate odlučiti kako da pokušate da to vidite.

To je, tvrdim, sloboda pravog obrazovanja, učenja kako biti dobro prilagođen. Morate svjesno odlučiti šta ima smisao, a šta nema.

Morate odlučiti šta da obožavate...

Jer evo još jedne istine.

U rovovima života odrasle osobe, dan za danom, zapravo i ne postoji nešto kao ateizam.

Ne postoji neobožavanje.

Svi obožavaju.

Jedini izbor je šta obožavati.

A izvrstan razlog da odaberete nekog boga ili neki spiritualni tip obožavanja – bio to I.H. ili Allah, Jahve ili vještičija boginja-majka ili Četiri Plemenite Istine ili neki nesalomljivi zbir etičkih principa – je da će vas manje-više sve drugo što odaberete da obožavate žive pojesti.

Ako obožavate novac i materijalne stvari – ako mislite da je tu pravi smisao života – nikad vam neće biti dosta.

Nikad nećete osjećati da imate dovoljno.

To je istina.

Obožavajte vlastito tijelo i ljepotu i seksualnu privlačnost, pa ćete se uvijek osjećati ružnim, a kad se odmakla dob i starost ukažu, umrijet ćete milion puta prije nego što stvarno umrete.

Na jednom nivou vi to već znate – to su stvari šifrovane u mitovima, poslovicama, klišeima, frazama, epigramima, parabolama; one su kostur svake velike priče.

Tajna je u tome da nam istina svakodnevno bude vidljiva u svijesti.

Obožavajte moć – osjećaćete se slabo i uplašeno, te nikad nećete imati dovoljno moći da odagnate strah.

Obožavajte vlastiti intelekt, osjećanje da ste pametni – i stalno ćete imati dojam da ste glupan, prevarant, uvijek u opasnosti da vas razotkriju.

I tako dalje.

Gledajte, štetna stvar u vezi s ovim oblicima obožavanja nije to da su oni zli ili grešni sami po sebi; šteta je u tome što su nesvjesni.

Oni su ono za šta smo po difoltu podešeni.

Oni su oblici obožavanja kojima se jednostavno postepeno prepustimo, dan za danom, bivajući sve selektivniji u onome šta vidimo i šta smatramo vrijednim, a da nikad nismo do kraja svjesni šta radimo.

A takozvani "stvarni svijet" neće vas obeshrabriti da funkcionišete na način na koji ste po difoltu podešeni, jer se takozvani "stvarni svijet" ljudi, novca i moći sasvim regularno napaja gorivom straha, prezira, frustracije, pohlepe i obožavanja vlastite ličnosti.

Naša savremena kultura je iskoristila sve to u svrhu dobivanja ogromnog bogatstva, komfora i lične slobode.

Slobode svih nas da budemo bogovi svojih sopstvenih malih kraljevstava omeđenih našim vlastitim lobanjama, samih u centru svega stvorenog.

Ima dosta razloga da se preporuči ova vrsta slobode.

Ali, naravno, ima i drukčijih sloboda, a o onoj vrsti koja je najdragocjenija nećete baš mnogo čuti u ovom svijetu pobjeda, uspjeha i foliranja.

Zaista važna vrsta slobode sastoji se od pažnje, svjesnosti, discipline, truda, sposobnosti da se zbilja brinemo za druge ljude i žrtvujemo se za njih, iznova i iznova, na milijardu neupadljivih, malih, ne-seksi načina, svaki dan.

To je prava sloboda.

Tako se uči kako se misli.

Alternativa je nesvjesnost, podešenost po difoltu, borba za opstanak – stalno izjedajuće osjećanje da smo imali pa izgubili nešto beskrajno.

Znam da ovo vjerovatno ne zvuči zabavno, zaigrano ili veličanstveno inspirativno na način na koji glavni dio govora na kraju školske godine treba zvučati.

Ovo je ipak, koliko ja mogu vidjeti, istina, sparena usput s masom retoričkog sranja.

Očito je, o svemu ovom možete misliti šta god hoćete.

Samo vas molim da ovo ne odbacite kao neku propovijed dr Laure praćenu prijetećim mahanjem kažiprsta.

Ništa od ovoga se ne tiče ni morala, ni religije, ni dogme ni velikih popularnih pitanja o životu poslije smrti.

Istina sa velikim početnim "I" tiče se života prije smrti.

Tiče se toga do dođete do tridesete, ili čak pedesete godine života, a da se ne poželite upucati u glavu.

To je prava vrijednost pravog obrazovanja, što nema nikakve veze sa ocjenama i titulama, a ima mnogo veze sa jednostavnom sviješću – sviješću da postoji ono što je stvarno i suštinsko, što je skriveno, a sve vrijeme nam je pred očima, i zbog čega moramo sami sebe podsjećati iznova i iznova:

"Ovo je voda."

"Ovo je voda."

"Oni Eskimi možda su bili nešto više nego što se na prvi pogled čini."

To je zapravo nezamislivo teško – živjeti svjesno, odraslo, dan za danom.

A to znači da je još jedan kliše istinit: Vaše obrazovanje zbilja jest posao koji traje cijelog života, i ono počinje – sada.

Želim vam mnogo više od sreće.

Sa engleskog preveo i priredio Muharem Bazdulj
 
REVIZORSKA SOBA

Lejn Din Junior sedeo je za revizorskim stolom sa zelenom gumom na malom prstu, dobio je tačno određeno mesto u nizu stolova koji su činili jedan sektor, onaj za poreznike koji su novi u poslu. Pregledao je dve prijave, pa još jednu, da bi potom stegao mišiće zadnjice, brojao do deset i zamišljao prijatnu toplotu plaže sa talasima koji se lagano penušaju, kao što su ih uputili na uvodnom kursu prošlog meseca. Onda je uradio još dve prijave, bacio brz pogled na sat, pa još dve, zatim se napregnuo i uradio tri zaredom, stegao mišiće i prizvao u misli sliku, koncentrisao se i uradio četiri a da nijednom nije pogledao naviše, sem toliko da spusti popunjene prijave i dopise na dve izlazne pregrade koje su ležale jedna do druge u najvišem redu pregrada, odakle će ih momci sa kolicima pokupiti kad budu prolazili. Posle samo jednog sata plaža je postala zimska plaža, hladna i siva, sa mrtvim algama nalik na kosu utopljenika, i ostala je takva uprkos svim pokušajima. Potom još tri, uključujući i 1040A, gde je bruto dohodak izračunat pogrešno, a Martinsburgov ispis to nije registrovao, pa je moralo da se ispravlja na formularu 020-Cs iz donje leve pregrade i isti podaci da se unose i u formular 20, što je bio u obavezi da uradi čak i ako se knjiži interno i predmet ide Džulijeti, a ne u opštinu, svaka šifra je morala da se proveri u uputstvu sa mehanizmom na izvlačenje, te je bio prisiljen da stalno vuče stolicu za sobom kako bi mogao da ga pročita. Još jedna prijava, a onda urušavanje iznutra kad je zidni sat pokazao da ono za šta je mislio da je čitav sat nije bilo ni približno toliko. 17. maj 1985. Gospode, smiluj se na mene grešnog. Unakrsno proverava W-2 formulare upoređujući ih sa 8. redom na Martinsburgovom ispisu na kojem je perforacija – ako biste razdvojili jedan list od sledećeg – išla tačno kroz red podataka, te ste morali da ga držite uspravno prema svetlosti, ponekad skoro pa nasumice pogađajući. Šef je rekao da je u pitanju greška u sistemu, ali je poreznik i dalje odgovoran. Ovonedeljni vic glasi: u čemu je sličnost između poreznika i pečurke? I jedne i druge drže u mraku i hrane govnima. Nije znao čak ni kako su pečurke jestive ako se zasipaju govnima. Šerina kuhinja nije dosegla nivo pečurki. Još jedna prijava. Pravilo je da, što se češće gleda na sat, vreme prolazi sporije. Niko od novih poreznika nije nosio sat, mada je primetio da ga neki drže u džepu zbog pauze. Na poreskim stolovima su satovi bili zabranjeni, kao i kafa i gazirana pića. Koliko god se trudio, prošle nedelje nije mogao da zamisli privatni život starijih ljudi koji su sedeli s njegove obe strane, i radili ovo iz dana u dan. Dižu se ponedeljkom, žvaću tost, oblače kapute i stavljaju šešire, znajući šta ih očekuje narednih osam sati pošto izađu iz stana. Ta dosada se nije mogla meriti ni sa kakvom dosadom koju je ranije znao. Razvrstavanje paketa za UPS2 u poređenju sa ovim poslom činilo se kao dan u zabavnom parku. Bio je 17. maj rano izjutra, ili bi se to već moglo nazvati ranom sredinom jutra. Čuo je piskavu škripu kolica negde u daljini, ali momke koji su ih gurali nije mogao da vidi od plastičnih ploča između poreskih stolova njegovog sektora i onog susednog, u kom je sedeo plavokosi čovek orijentalnih crta lica. Na jednim kolicima točak je bio raskliman pa je u pokretu čangrljao; Lejn Din je uvek mogao da prepozna kad su ta kolica stizala niz hodnik. Uradio je još jednu prijavu, obračun je i ovde bio usklađen, na formularu 32 nije bilo odbitaka, a delovalo je i da brojevi ispisa na obrascima W-2 i 1099 i formularima 2440 i 2441 odgovaraju, te je upisao svoju šifru na formularu 402 iz srednje pregrade i potpisao se imenom i identifikacionim brojem koji je deo njega još uvek odbijao da zapamti, zbog čega je morao svaki put da skida bedž i proverava, pa je spojio četiristodvojku za prijavu i stavio predmet u najvišu pregradu s krajnje desne strane, za izlazne formulare, i dalje ne dozvoljavajući sebi da prebroji broj predmeta u pregradama. Onda ga je iznenada pogodila misao da je u reči dosadno sadržana i slika rupe stvorene svrdlanjem.3 Mišići zadnjice već su ga boleli od stezanja, a sama pomisao na zamišljanje puste plaže ga je obeshrabrivala. Sklopio je oči, ali umesto da se moli za unutrašnju snagu, samo je posmatrao čudnu crvenkastu pomračinu i treperave iskrice koje su hipnotisale kad bi se čovek u njih zagledao. Kad ih je opet otvorio, gomila predmeta u ulaznoj pregradi izgledala je isto kao u 7:14, kad se upisao u šefovu beležnicu, a u izlaznim pregradama za formulare 20 i 402 nije bilo dovoljno predmeta da bi ih video preko linije pregrade; obuzdao je poriv da ustane i prebroji ih, jer je znao da bi tako bilo još gore. Osećao je ogromnu rupu ili prazninu kako se survava niz njega, i nastavlja beskrajan put ka dnu. Nikada do tad nije pomislio na samoubistvo, nijednom. Popunjavao je prijavu rvući se sa svojim mislima, sa grehom i poniženjem koje je donela ta pomisao, makar i prolazna. U sobi je bilo tiho, izuzev zvuka mašina za sabiranje i onih kolica sa pokvarenim točkom koja je dečko gurao kroz neki od redova donoseći još predmeta, ali u glavi je čuo i uporan zvuk cepanje papira nadvoje. Njegov sektor činilo je šest ljudi koji su sedeli u jednoj četvrtini reda, razdvojeni sivim plastičnim pločama. Ceo tim je sastavljen od četiri sektora, plus šef i momak sa kolicima; neki od njih sa P.C.B., Peoria College of Business.4 Ploče su bile pokretne, a njihovim pomeranjem mogao se menjati izgled sobe. Slične jedinice postojale su i u susednim prostorijama. Skroz levo, tri sektora dalje, bila je kancelarija menadžmenta, a do nje i A.G.M.5 sobica omeđena pločama. Gumice za male prste služile su da spreče oštećenja na dokumentima. Povrh svega, trebalo je i njih čuvati. Sijalice na plafonu nisu bacale senke, čak ni kad bi ispružio ruke kao da želiš da posegneš za pregradom. Daren i Dajen Lotvis iz Elk Korta 402, Edina, Minesota, priložili su temeljno popunjenu listu poreskih olakšica i rešili da doniraju 1 dolar za predsedničku izbornu kampanju, polje broj 5 na formularu 402, što je odnelo nekoliko minuta za upoređivanje svih podataka na obrascu A; uprkos tome što je g. Lotvis imao izlomljeni rukopis ludaka, ništa nije otvaralo prostor za reviziju. Lejn Din je popunio mnogo manje formulara 20 nego što je pravilnik nalagao. U petak je imao najmanje dvadesetica od svih u njegovom sektoru. Niko nije ništa rekao. Sve korpe za otpatke su bile pune izuvijanih papirnih tračica iz mašina za sabiranje. Na fluorescentnom svetlu, lica ljudi imala su boju vlažnog olova. Od ploča se može napraviti poluprivatna prostorija, nalik na šefovu. Onda je podigao pogled, iako se čvrsto zakleo da neće. Za četiri minuta će biti pun sat, pola sata nakon toga je pauza od deset minuta. Lejn Din je zamislio kako trči okolo za vreme pauze, maše rukama i viče gluposti, pušeći deset cigareta u isto vreme, kao panovu frulu. Godina za godinom, i lice poprimi boju stola. Isuse Hriste. Kafa je bila zabranjena zbog prolivanja po dokumentima, ali zamišljao je kako će na pauzi držati u svakoj ruci po veliku šolju kafe, dok bude trčao oko zgrade i urlao. U stvari, znao je da će, kad dođe pauza, samo sedeti u predvorju okrenut ka zidnom satu i, uprkos nadanju i svem trudu, brojati kako otkucavaju sekunde dok ne bude morao da se vrati i opet radi isto. Iznova i iznova. Zbog zvuka koji je čuo u glavi, prisećao se različitih prizora cepanja papira. Pomislio je na cirkuskog snagatora koji cepa telefonski imenik: ćelav, starinskih, uvijenih brkova, obučen u dugački kupaći kostim na pruge kakav su ljudi nekad davno nosili. Lejn Din je skupio snagu, dao sve od sebe i uradio tri prijave zaredom, da bi zatim počeo zamišljati različita uzvišenja sa kojih može da se skoči. Osećao je kako sad zna da pakao nema nikakve veze sa vatrom ili mrazom. Zatvorite čoveka u sobu bez prozora da obavlja mehaničke zadatke, taman toliko zahtevne da mora da uključi mozak, ali ipak mehaničke, zadatke koji uključuju sabiranje cifara koje sam nikad neće videti, niti mu išta znače, hrpu zadataka koja se nikad ne smanjuje, prikucajte i zidni sat tako da ga uvek vidi, i samo ga prepustite žrvnju sopstvenih misli. Recite mu da steže dupe i zamišlja plažu kad ga uhvate pundravci – upravo tu reč koriste, pundravci, kao njegova majka. Pustite ga da vremenom otkrije kakva je šala ta reč, kako ne opisuje ni približno. Već je obrisao sto manžetnama, premeštao po njemu sliku svog malog sina u zveckavom ramu u kom je, kad bi se zatresao, spadalo prednje staklo. Probao je i da stavi gumicu na drugi prst i radi na mašini za sabiranje levom rukom, pretvarajući se kako je imao moždani udar pa sad hrabro nastavlja da se bori. Vrh malog prsta ispod gumice je postao bled i vlažan. Plaža je sad bila od čvrstog cementa umesto peska, a voda siva i gotovo nepokretna, samo je blago podrhtavala poput želea koji se hladi. Sustigle su ga i neželjene misli o tome kako se sve može ubiti želeom. Lejn Din pokušavao je da kontroliše otkucaje srca. Pitao se da li bi, uz dovoljno vežbe i koncentracije, mogao svesno da ih zaustavi, kao što se zadrži vazduh – evo, ovako. Otkucaji su se opasno usporili, pa se uplašio i probao da drži glavu nagnutom tako što je gurao očne kapke naviše; uporedio je puls sa otkucajima sekundare, ali je ona delovala nemoguće sporo. Zvuk cepanja papira iznova i iznova. Neki momci sa kolicima donosili su predmete sa kompletnom dokumentacijom, neki ne. Zvonce koje ih je dozivalo bilo je ispod same ivice čeličnog stola, pričvršćeno žicom uz jednu njegovu stranicu i malu zavarenu nožicu, ali nije radilo. Etkins je rekao kako je poreznik koji je tu sedeo pre njega, a sad je negde premešten, tako snažno pritisnuo zvonce da je spalio strujno kolo. Nizovi čudnih malih udubljenja na prednjoj ivici fascikle sa dnevnim izveštajem bili su, shvatio je Lejn Din, otisci zuba koje je neko pažljivo pritisnuo na papir i trajno ocrtao. Osetio je da može da razume. Teško se odupirao porivu da miriše prst, kod kuće bi to radio dok sedi za stolom, izgubljeno bludeći pogledom. Lice njegovog malog sina imalo je bolji efekat od plaže; zamišljao ga je kako radi razne stvari o kojima bi on i žena posle pričali, kao kad obuhvati pesnicom njihov prst, ili se nasmeje kad ga Šeri pogleda onim zabezeknutim pogledom.
 
Voleo je da posmatra nju sa bebom, jednu polovinu dokumenta je uspeo da završi držeći ih u mislima, jer oni su bili razlog zbog čega je sve imalo smisla, i to mora da zapamti, ali su mu polako izmicali niz rupu koja se otvarala u njemu. Izgledalo je da se dvojica koji su sedeli s njegove leve i desne strane nikad ne vrpolje ili pomeraju sa mesta, osim da bi posegli za papirima iz pregrada na stolu, poput mašina, a nikad nisu ni izlazili za vreme pauza. Etkins je tvrdio da je posle godinu dana mogao da u isto vreme pregleda i unakrsno proverava dva predmeta, ali nikad ga nije video da to radi, iako je umeo da zviždi jednu melodiju a pevuši drugu. Lejn Din je ispod oka posmatrao čoveka s glavom papagaja koji je sedeo uz centralni prolaz između odseka, s njegovim ručno rađenim jastučićem i sivim šeširom na kuki ukucanoj u pregradu za formulare 402; izvukao je predmet iz pregrade, izdvojio prijavu, otcepio ispis, i oba dokumenta složio u fasciklu sa dnevnim izveštajem. Lejn Din je zurio u njega nesvestan započetog predmeta, zamišljajući da je on tip sa bednim jastučetom i bankarskom lampom serijske proizvodnje, i pitao se postoji li išta što bi u slobodno vreme mogao da radi ili poseduje, a da može da nadoknadi tih osam ubistvenih sati svakog dana od kojih još ni četvrtina nije prošla, sve dok to više nije mogao da podnese pa je uradio tri prijave zaredom u nekoj vrsti pomame u kojoj je možda i prevideo koji detalj, zbog čega je naredni predmet radio vrlo sporo i brižljivo i pronašao neslaganje između formulara 1040 E i R.R.A.6 izvoda ionako bedne godišnje rente koju siroti stari Klajv A. Teri dobija od železnice u Altoni, ali neslaganje je bilo toliko malo da je teško utvrditi da li je u pitanju greška na Martinsburgovom ispisu ili je cifra samo zaokružena da bi se dobilo na vremenu, imajući u vidu iznos o kom je reč, te nije bilo druge nego da popuni oba memoranduma, 020-C i 402-C(1), i vrati prijavu šefovima da odluče kako će klasifikovati grešku. Dokumenta su morala da se popune sa obe strane, dakle dva puta je trebalo da unosi iste podatke, i na kraju ih potpiše. Čitav posao je bio neverovatno besmislen i sitničav. Pomislio je na reč „smisao“ i pokušao da prizove bebino lice bez gledanja u fotografiju, ali video je samo punu pelenu kako se tegli pod teretom, i plastični visuljak nad kolevkom koji se okreće na povetarcu od ventilatora postavljenog u dovratak. Zamislio je kako sekundara na satu poseduje svest, zna da otkucava sekunde i da je njen zadatak da se večno okreće u tom krugu od brojeva, neprekinutim, jednoličnim ritmom mašine, posmatrajući stalno isti prizor, i to je bilo tako strašno da mu je dah zastao u grlu, pa je brzo pogledao okolo da li ga je neko u blizini čuo ili video. Kad je bebino lice na slici počelo da se topi i izdužuje dok mu se donja vilica nije sasvim deformisala, zatim da ubrzano stari za samo nekoliko sekundi, i konačno se raspada od starosti i odvaja od iskežene žute lobanje, shvatio je da je u polusnu i sanja, ali nije znao da je naslonio glavu na šake sve dok nije začuo ljudski glas i otvorio oči, i dalje ne uspevajući da ga spoji sa poznatim licem, a onda je namirisao gumu na malom prstu tačno pod nosom. Možda je i balavio po otvorenom predmetu.

Čini mi se da polako shvataš.

Čovek je bio stariji i krupne građe, sa brazgotinom na obrazu i špicastim zubima. Lejn Din ga nije pre toga primetio ni u jednom odseku. Na glavi je imao lampicu pričvršćenu svetlosmeđom platnenom trakom, kakvu nose zubari, a u džepu na grudima debeli crni marker. Od njega se širio miris ulja za kosu i neke hrane. Zadnjicom se naslonio na Lejnov sto i tiho pričao, čisteći prljavštinu ispod nokta na palcu ispravljenom spajalicom. Providela mu se potkošulja ispod košulje, kravatu nije nosio. Trupom je pravio blage kružne pokrete, koji kao da su ostavljali nekakav vidljiv trag. Niko od zaposlenih u susednim redovima nije obraćao pažnju. Din pogleda maleno lice na fotografiji da bi se uverio da više ne sanja.

Oni to nikad ne kažu. Jesi li primetio? Izbegavaju. Jer je isuviše očigledno. Kao da pričaš o vazduhu koji udišeš, zar ne? Bilo bi kao da kažeš: vidim to i to očima. Šta bi to značilo?

Nešto nije bilo u redu sa njegovim okom; zenica je bila proširena pa je zato izgledalo nepokretno. Lampica na glavi nije radila. Sporim pokretima trupom se čas približavao, pa opet udaljavao, stalno kružeći.

Ali sad kad polako shvataš, razmisli o tome, o reči. Znaš kojoj. Dina je obuzimao nelagodni osećaj da čovek ne priča direktno njemu, što bi moglo značiti da bunca. Onim fiksiranim okom je gledao negde mimo njega. Mada, zar nije upravo razmišljao o reči? Da li je reč bila proširen? Je li to izgovorio naglas? Obazrivo se osvrnuo. Peskirana vrata direktorske kancelarije su bila zatvorena.

Reč se pojavila iznenada 1766. Etimologija nepoznata. Grof od Marča je koristi u pismu da opiše francuskog velikodostojnika. Njegova figura nije bacala senku, ali to nije moralo ništa da znači. Lejn Din bez razloga steže mišiće zadnjice. Zapravo, prve tri pojave reči dosađivati u engleskom jeziku povezane su sa pridevom francuski – taj francuski dosadnjaković, ti dosadni Francuzi, je l’ tako? Francuzi su, naravno, imali svoj malaise, ennui.7 Vidi četvrti odeljak Paskalovih Pensées, što je Lejn Din čuo kao pantsy.8 Tražio je zalutale kapljice pljuvačke na predmetu ispred sebe. Zadnjica u tamnoplavim radnim pantalonama bila je na nekoliko centimetara od njegovog lakta. Čovek se blago klatio napred-nazad, kao drvena lutka.

Izgledalo je da temeljno proučava Lejn Dinov torzo i lice, delić po delić. Obrve su mu rasle u svim pravcima. Traka za kosu mokra od znoja ili umazana. Pogledaj Larošfukoa,9 ili poznata pisma markiza Defana Horasu Volpolu,10 pogotovo, mislim, pismo 96. Ali ništa na engleskom pre grofa od Marča. Što znači dobrih petsto godina bez odgovarajuće reči, je li tako? Blago se zarotirao unazad. Ovo nikako ne može biti vizija. Lejn Din je čuo za fantoma, ali ga nije nikad video. Halucinantni fantom kojeg rađa preduga koncentracija na nekom monotonom poslu, kao kad se ista reč ponavlja dok se ne rastvori i postane nepoznata. Samo četiri stola dalje mogao je videti uspravnu, čvrstu sedu kosu gospodina Bondurana. Nije bilo odgovarajuće reči za latinsku accidia,11 koju su toliko uzdizali kaluđeri za vreme Benedikta. Za grčku reč άκηδία. Ili takozvani daemon meridianus12 kod egipatskih pustinjaka u trećem veku, koji je upropašćivao molitve monotonijom, besmislom i čežnjom za nasilnom smrću. Lejn Din se sad otvoreno osvrtao, kao da pita: ko je ovaj tip? Okom je fiksirao tačku iza reda plastičnih ploča. Zvuk cepanja je utihnuo, kao i piskava škripa kolica.

Čovek se nakašljao. Don13 je, naravno, koristio izraz lethargie, a jedno vreme či¬nilo se da je značenje isto kao melanholija, saturninia, otiositas, tristitia; mešali su ga sa lenjošću, tromošću, klonulošću, eremia, kao i uznemirenošću, zlovoljnošću i splinom – videti, na primer, „crnu žuč“ ledi Vinčilsi,14 ili, naravno, Bartona.15 Čovek je i dalje fiksirao istu tačku. Kveker Grin je, ako se ne varam, 1750. to nazvao „izmaglicom splina“. Zbog ulja za kosu Lejn Din je pomislio na berbernicu, i stub sa spiralnim prugama koje su izgledale kao da se beskrajno uvijaju nagore, ali je u pitanju varka, što se vidi kad se radnja zatvori. Ulje za kosu je bilo poznate marke, nije ga koristio niko mlađi od šezdeset godina. Gospodin Bonduran upotrebljavao je sprej za kosu. Delovalo je da tip uopšte nije svestan da gornjim delom tela pravi rotacije u obliku slova X, kao da je pod vodom. Dvojica poreznika sa dugim bradama i crnim polucilindrima, u redu do vrata, klimala su nad svojim stolovima dok su pregledali prijave, ali njihovo kretanje je bilo naglo i samo u pravcu napred-nazad, što nije bilo ni slično ovome. Službenici sa obe strane nisu podizali pogled, niti obraćali pažnju, njihovi prsti udarali su po mašinama za sabiranje jednakom brzinom. Lejn Din nije znao da li je to znak njihove profesionalnosti, ili nešto drugo. Pojedini su nosili gumu na levom malom prstu, većina na desnom. Atkins je bio am¬bidekster – mogao je da istovremeno popunjava dve prijave. Tip sa desne strane nije ni trepnuo od jutros, ili Din nije primetio. A onda se iznenada pojavljuje. Dosada. Kao iz Atinine glave. Imenica i glagol, particip u značenju prideva, sve po redu. Poreklo, zapravo, nepoznato. Ne zna se. Ništa o tome kod Džonsona.16 Partridž17 pominje samo oblik „bored“ kao imenski deo predikata, pošto bi „bored of“, u suprotnosti sa „bored with“, bilo obeležje klase, a to je jedino što zanima Partridža. Klasa, klasa, klasa. Jedini Partridž za kog je Lejn Din čuo je onaj Partridž sa TV-a, za kog svi znaju. Nije imao pojma o čemu čovek priča, ali ga je istovremeno brinulo što je i sam razmišljao upravo o reči „dosadno“, još pre nekoliko prijava. Filolozi kažu da je to neologizam, baš u vreme industrijalizacije, zar ne? Čovek gomile, automatska turbina, burgije i bušenje, je l’ tako? Izbušeno? Zaboravi Fridkina, jesi li gledao Metropolis? Din je već bio prestravljen. Ništa nije uspevao da odgovori ovom tipu, niti da ga pita šta u stvari hoće, i zato se osećao kao zaglibljen u nekom užasnom snu. U noći posle prvog radnog dana usnio je štap koji se iznova i iznova lomio, ali se nije smanjivao. Kao Francuz koji večno gura taj kamen uzbrdo. Pogledaj, na primer, L. P. Smitov18 Engleski jezik, iz ‘56, verujem, je l’ tako? Njegovo bolesno, nepokretno oko, ispitivalo je prostor ka kom se naginjao. On uvodi određene neologizme koji proizilaze iz autentične kulturne potrebe – njegove reči, ako se ne varam. Da, tako kaže. Kad neko novo, važno iskustvo postane svakodnevica, reč se sama pojavljuje. Nastaje termin. Sad je čistio ispod drugog nokta. Traka sa lampicom bila je natopljena vitalisom,19 zbog čega je sve više ličila na zavoj. Na vratima direktorove kancelarije ispisano je njegovo ime, na peskiranom staklu kakvo se može naći u starim srednjim školama. I vrata kadrovske službe su ista. Revizorske sobe imale su metalna protivpožarna vrata bez stakala, odozgo pričvršćena podupiračima – noviji model. Uzmi u obzir da narod Oglok u oblasti Labrador ima preko stotinu različitih izraza za sneg. Smit kaže da sve što je dovoljno važno dobije i naziv. On se pojavljuje pod pritiskom kulture. Zaista interesantno kad bolje razmisliš. Sad se, po prvi put, službenik za stolom desno ovlaš okrenuo da baci pogled na čoveka, ali se namah vratio kad je ovaj postavio šake kao kandže i uperio ih ka njemu poput demona, ili nekog posednutog. Čitava stvar se dogodila toliko brzo da Lejn Din nije bio siguran da je dobro video. Službenik je otvorio predmet pred sobom. Neko drugi je to nazvao i ubijanjem duše. Što ćeš sad i ti učiniti, zar ne? Potom je, u devetnaestom veku, reč najednom svuda; vidi, na primer, Kjerkegora: Neobično da dosada, sama po sebi tako neizrazita i pasivna, može pokrenuti takve snažne sile. Kad je skliznuo svojom velikom zadnjicom sa stola, pokret je pojačao zadah: vitalis i kineska hrana, ona koja se pakuje u bele kutijice sa ručkom od žice, ime je počinjalo na „mu-gu“. Svetlost koja je dopirala od peskiranog stakla se promenila jer su vrata bila blago odškrinuta, mada Lejn Din nije video kad su ih otvorili. Pomislio je kako bi mogao da se moli.

Čovek sad stajao, i dalje praveći iste mehaničke kružne pokrete. Jedno oko mu je bilo na odškrinutim vratima direktorske kancelarije. Zapazi i da se reč zanimljivo prvi put javlja samo dve godine nakon reči dosadno. 1768. Razmisli, dve godine kasnije. Je li to moguće? Stigao je već do polovine reda; čovek sa jastukom je sad pogledao naviše i brzo spustio pogled. Same se pojave, je li tako? I to nije sve. Onda reče nešto što je Lejn Din čuo kao bone after tea.20 Došao je do kraja reda i nestao. Formulari A/B, predmet i ispis bili su tačno gde ih je ostavio, ali slika Lejnovog sina je bila položena licem ka stolu. Podigao je pogled, i video kako se kazaljka još uvek nije pomerila.

Dejvid Foster Volas

(S engleskog prevela Tijana Spasić)
 
Prvo sam, pre više od deset godina, pročitala Zaborav (Rad, 2006). Nestvarno iskustvo. Užasno je to što su urednici tog izdanja dopustili da pola priča ne bude prevedeno i objavljeno. Trenutno čitam Beskrajnu lakrdiju. Zahtevno, sumanuto, genijalno. Čist Volas.
 
Pre osamnaest godina, pisac i prevodilac Eduardo Lago seo je s Dejvidom Fosterom Volasom da razgovaraju o raznim temamama, od pedagogije preko tenisa pa do uticaja interneta na književnost. Intervju je ostao neobjavljen sve dok ga Lago – nagrađivani španski romanopisac, kritičar i prevodilac, koji predaje na Koledžu Sara Lorens – nije uvrstio u svoju novu knjigu Walt Whitman ya no vive aquí, deset godina posle Volasove smrti. Intervju nikada do sada (novembar 2017) nije prevođen na engleski. Razgovor je tek neznatno uređen radi čitljivosti.

Eduardo Lago: Znam da trenutno ne predajete, ali možete li mi reći nešto više o spisku literature za čitanje na vašim kursevima?

Dejvid Foster Volas: Uglavnom držim časove pisanja, na kojima se više fokusiramo na pisanje samih studenata. Kad držim predavanja iz književnosti, podučavam studente svemu, od brucoške književnosti, gde katedra kupi antologiju, a ja im predajem “A & P” od Apdajka, “U pet i četrdeset osam” od Čivera, “Oni što odlaze iz Omelasa” Ursule Le Gvin, “Lutriju” Širli Džekson, i štošta još što smatram standardnim pričama koje se nalaze u svim antologijama. Pokušavao sam da predajem ambiciozniju ili neobičnu ili tešku književnost, ali brucoši i studenti druge godine nisu bili za to dobro pripremljeni, i nije išlo. Kursevi književnosti u okviru osnovnih studija obično su tematski, pa zato spiskovi knjiga za čitanje u određenoj meri zavise i od toga kako je kurs zamišljen, kao što, siguran sam, i sami znate. Dosta sam predavao Kormaka Makartija, pisca kog veoma cenim, kao i Dona DeLila i Vilijama Gedisa. Predavao sam i Vilijama Gasa, ali obično njegova rana dela, a predajem i poeziju… Nisam profesionalni pesnik, ali jesam prilježan čitalac poezije, pa predajem uglavnom savremenu poeziju koja je dostupna u obliku knjige.

EL: Da li smatrate sebe pristupačnim piscem, i da li znate kakvi ljudi čitaju vaše knjige?

DFV: To je veoma dobro pitanje. Mislim da to što radim spada u oblast američke književnosti koja je, da, pristupačna, ali je stvorena za ljude koji zaista vole da čitaju, koji shvataju da je čitanje disciplina i da zahteva određeni rad. Kao što, uveren sam, i sami znate, najviše novca u američkom izdavaštvu zarađuje se na knjigama – od kojih su neke veoma dobre – koje ne zahtevaju mnogo čitalačkog truda. One su više poput pokretnih slika, i ljudi ih čitaju u avionu ili na plaži. Ja ne pišem takve stvari. Međutim, među američkim piscima za koje znam da pišu zahtevniju prozu, mislim da spadam u pristupačnije, jednostavno zato što se, kad radim, trudim da to bude što jednostavnije, a ne da što više komplikujem. Postoje književna dela koja su vrlo dobra, i koja se, čini mi se, trude da budu teška i da podvrgnu čitaoca određenim vrstama napora. Ja ne spadam u takve, pa ljudi iz moga kruga obično za mene kažu da sam od pristupačnijih, ali taj moj krug po sebi ne važi za posebno pristupačan, i stoga mislim da me čitaju ljudi prilično obrazovani, ili oni sa urođenom ljubavlju prema knjigama, za koje je čitanje važna aktivnost a ne samo nešto što rade da bi im prošlo vreme ili da bi se zabavili.

EL: Na nekoliko mesta sam pročitao kako ste nameravali da Beskrajna šala bude tužna knjiga, Možete li da kažete nešto određenije o tom aspektu romana, i kakve ste još namere imali kad ste počeli da ga pišete?

DFV: Pod tim sam, verujem, mislio da postoje neke činjenice o američkoj kulturi, naročito za mlađe ljude, koje su, čini mi se, mnogo jasnije ljudima koji žive u Evropi nego samim Amerikancima, odnosno da je Amerika sa stanovišta materijalnog divno mesto za život, da ima snažnu ekonomiju i da je u mnogome zemlja materijalnog obilja, a opet… Vidite, kad sam počeo tu knjigu, imao sam tridesetak godina, bio sam pripadnik više srednje klase, belac koji nikad nije trpeo nikakvu diskriminaciju, niti bilo kakvo siromaštvo koje ja sam nisam prouzrokovao, i većina mojih prijatelja su bili isti takvi, pa ipak je postojala izvesna tuga i neka isključenost ili otuđenost među, da kažem, ljudima mlađim od četrdeset ili četrdeset pet godina u ovoj zemlji, koja – što je verovatno već kliše – u velikom broju slučajeva datira od Votergejta, ili od Vijetnama. Sama knjiga je pokušaj da se govori o fenomenu zavisnosti, bilo da je u pitanju zvisnost od narkotika ili adikcija u svom prvobitnom značenju te reči u engleskom jeziku, koje ima veze sa odanošću i posvećenošću, gotovo religioznom posvećenošću, kao i pokušaj da se shvati izvesna inherentna tuga kapitalizma u smislu fenomena zavisnosti i onoga što što zavisnost znači. Obično kažem da sam nameravao da napišem tužnu knjigu, jer su ljudi, kad sam davao brojne intervjue o Beskrajnoj šali, izgleda svi želeli da govore o tome kako je knjiga veoma smešna, i želeli su da znaju zašto je tako smešna, i da li je trebalo da bude tako smešna, a ja sam bio iskreno zbunjen i razočaran jer sam je video kao veoma tužnu knjigu, i zato sam pokušao da vam objasnim tugu o kojoj govorim.

EL: Kako biste definisali svoju književnu generaciju?

DFV: O bože.

EL: Ako uopšte verujete u to.

DFV: Možete li malo da mi objasnite to pitanje, recimo ko su pisci te generacije?

EL: Pretpostavljam da sam hteo da kažem da pripadate određenoj starosnoj grupi što je nasledila književnu tradiciju koju nekako pokušavate da transformišete. Drugim rečima, šta rade mladi američki pisci poput vas – u određenom tipu književnosti, jer ima mnogo različitih pristupa fikciji. Šta mislite, da li pripadate nekoj grupi u kojoj vaše originalno delo ima neku ulogu, ili tako nešto?

DFV: Pa, ne znam. Znate, ljudi su me to ranije pitali zato što sam bio veoma mlad i bio sam najmlađa generacija, a sad mislim da postoji ceo jedan nov naraštaj. Nova generacija pisaca u američkoj književnosti javlja se obično na pet do sedam godina. Kad mi govore o mome delu, ljudi obično uz njega uvrste druge mlađe pisce kao što su Vilijam T. Volmen i Ričard Pauers, pa Džoana Skot, A. M. Houms, Džonatan Frenzen, Mark Lejner. To su svi – čini mi se da su Pauers i Skot u ranim četrdesetim, ja imam trideset osam, i mislim da tu spadaju razni pisci koji su sad u poznim tridesetim i ranim četrdesetim godinama života, i mislim da smo svi počeli da objavljujemo knjige otprilike u isto vreme. A ta grupa mlađih pisaca je, kao što, siguran sam, znate, samo jedan mali procenat od ukuponog broja pisaca koji postoje. Ima mnogo aktivnih, produktivnih mladih pisaca koji se bave onim što bi se, mislim, moglo nazvati Realizmom sa velikim R: nekom vrstom tradicionalnog pisanja u ograničenom sveprisutnom trećem licu, sa središnjim likom, sa centralnim konfliktom, u klasično strukturisanoj prozi. Znam nekoliko drugih pisaca s kojima me svrstavaju, a koje sam vam upravo pomenuo, i ako imamo išta zajedničko, izgleda da je u pitanju to što smo, naročito na koledžu, svi bili izloženi u velikoj meri najpre književnoj teoriji i kontinentalnoj teoriji, a onda i klasičnoj američkoj postmodernoj prozi, što znači Nabokovu i DeLilu i Pinčonu i Bartu i Gadisu i Gasu i svima njima. Izgleda da su nam obe te izloženosti suštinski otežale tradicionalno pisanje, jer su neki od najboljih klasičnih postmodernih romana zaista, barem za mene, eksplodirali i razorili kredibilitet mnogih konvencija i sredstava koje koristi klasični realizam. Pa ipak, mislim da je ono što se naziva klasičnim američkim postmodernizmom – a to je, kao što znate, metafikcija ili zaista visoko nadrealistička proza – samo ograničeno korisno. Čini mi se da mu je suštinski zadatak da bude destruktivan – da raščisti vazduh, eksplodira i raznese mnoge licemerne konvencije – ali prilično brzo postane zamoran. To kažem uopšteno. Ja lično smatram zanimljivim nekoliko prvih knjiga Džona Barta, ali posle toga, čini mi se da je samo razradio određene tehnike i da ponavlja određene opsesije opet i opet i opet i opet i opet. Mislim da nijednom od pisaca koje sam pomenuo, uključujući i mene, nije bliska ideja da samo pišemo još takve proze, S druge strane, na sve nas je ona veoma uticala, pa iz raznoraznih razloga nismo u stanju da vidimo i razumemo svet na način na koji pokušava da ga uhvati ili odrazi klasična realistička proza.

Stoga, mislim da hoću da kažem, nadugačko i izokola, da je na tu grupu, u koju i mene svrstavaju, snažno uticao američki postmodernizam i, naravno, evropski postmodernizam – mislim na Kalvina – ili latinoamerički pisci kao što su Borhes i Markes i Puig. Ali bez obzira na to, ne prija nam ta neka samosvest, a meni posebno ni taj neki intelektualizam standardnog postmodernizma, i više nas zanima proza koja nije tako formulaična, niti “tradicionalna”, ali ipak u sebi sadrži određeni emocionalni kvalitet, proza koja nije usredsređena samo na jezik ili na izvesne kognitivne paradokse, već se bavi i ljudskim iskustvom, posebno u Americi, a nije tradicionalna priča Džona Apdajka ili Džona Čivera.

EL: Recite mi ukratko, zašto tenis zauzima toliko mesta u vašim delima?

DFV: Najvažniji razlog za to uopšte nije toliko zanimljiv: to je jedini sport koji naročito dobro poznajem. Odrastao sam igrajući takmičarski tenis i jednostavno znam mnogo o tome, a i pratim ga s više žara nego ijedan drugi sport. Čini mi se da, osimjednog ili dva eseja i Beskrajne šale, nigde drugde nisam pisao o tenisu. Postoje razlozi zbog kojih Beskrajna šala ima toliko veze sa tenisom, ali oni nisu autobiografske prirode, već jednostavno imaju veze sa strukturom knjige.

EL: Kako to?

DFV: [stenje] Sam sam za ovo kriv, zar ne? Znate, najjednostavniji odgovor ima veze sa idejom neprekidnog kretanja, ali u okviru striktno definisanih granica i pravila, kao i sa idejom o broju dva i dvojstvu i svemu što se kreće tamo-amo između dve strane, na takav način da se stvara obrazac.

EL: U kakvom su odnosu televizija i fikcija, i jesu li se stvari promenile u godinama nakon objavljivanja vašeg eseja o tome?

DFV: Taj esej je zapravo napisan 1990, ali nije objavljen do 1993. Da budem potpuno iskren prema vama, ne posedujem televizor evo već desetak godina. Ponekad gledam televiziju u kućama svojih prijatelja, ali jednostavno više ne znam toliko o američkoj televiziji. Znam da je svrha tog eseja uglavnom bila da artikuliše neke moje zebnje i razmišljanja, kao i zebnje i razmišljanja drugih mlađih američkih pisaca koje sam vam pomenuo. Ne znam da li bih sad umeo da sažmem u dve-tri rečenice odnos između televizije i proze, sad 2000-oj. Mislim da bi zanimljiv odgovor bio taj da je ozbiljna prozna književnost u Americi u veoma složenom i zapetljanom odnosu ljubavi i mržnje, i dijaloga, sa komercijalnom zabavom u ovoj kulturi, što verovatno nije iznenađenje za Evropljane. To nije samo ekonomsko pitanje nego i estetsko, a ima veze kako sa pokušajem da se nešto proizvede i ponekad zabave ljudi, tako i sa nama samima, sa onim što jesmo, generacija koja je odrasla gledajući televiziju i koja sebe shvata kao deo publike. I tako, osim što ću reći da sam siguran da su još uvek prilično blisko povezane – premda je sad na delu velika eksplozija tehnologije interneta, i ideje “interaktivne zabave”, pa je taj odnos verovatno neizmerno komplikovaniji sad nego što je bio pre deset godina kad sam o tome pisao.
 
EL: To je moje sledeće pitanje: šta mislite, kako internet utiče na umetnost proznog pisanja?

DFV: Mislim da je to izvanredno pitanje. Američki novinarski tekstovi koje trenutno čitam uglavnom se zanimaju za to kako će internet uticati na izdavački biznis. Ja lično mislim da internet predstavlja jednostavno golemu poplavu dostupnih informacija i zabave i senzacija uz vrlo malo pomoći korisniku u smislu izbora, nalaženja, tih izbora i fanatičnog, kapitalističkog žara s kojim se internet ne samo razvija već se u njega tako i investira. Ne moram da vam pričam o eksploziji .com berze i svemu tome. Čini mi se, kao laiku i amateru, da je internet gotovo savršen destilat američkog kapitalističkog etosa, buica mogućnosti zavodljivih izbora. To je potpuno laissez-faire, bez zaista delotvornih mašina za biranje ili pretraživanje, i svi su mnogo više zainteresovani za ekonomske i materijalne aspekte interneta, neho za estetska i etička i moralna i politička pitanja s njim u vezi. Ne mogu da zamislim bolje sumiranje onoga što su trenutno američka snaga i američke slabosti, a siguran sam i da ima pisaca koji su zainteresovani za interet kao za oruđe u pisanju književnosti. Koliko mogu da se setim, time se zaista bavi samo Ričard Pauers u Galateji 2.2, a ima i novu knjigu pod naslovom Probijanje kroz tamu, koja se delimično bavi virtuelnom realnošću. Pauers, koji je i sam neka vrsta kibernetičkog naučnika, koji je, mislim, našao delotvornog načina da koristi web i internet kao pravo oruđe u pisanju. Mi ostali smo, mislim, samo ljubazni i stojimo okolo otvorenih usta, zapanjeni time što su svi toliko uzbuđeni zbog fenomena koji u stvari nije ništa drugo nego preterivanje u onome što smo do sada već imali.

EL: Da li nalazite neke značajne paralele između vaše estetike kao pisca i estetike Dejvida Linča kao filmskog stvaraoca?

DFV: To je zaista dobro pitanje. Ne znam. Napisao sam jedan članak o Dejvidu Linču i tad sa, otkrio štošta o njemu. Mislim da sam u suštini zaključio da je on gotovo klasičan ekspresionista. Mislim da Linč i umetnički filmovi uopšte zasnovani na gotovo klasično nadrealističkoj estetici čime se mnogo više bave asocijacijama na snove i na podsvesno nego što to radim na primer ja. Mislim da je moderna postmoderna ili avangardna proza, ili kako god to nazvali , malo pormišljenija ili samosvesnija ili klaustrofobičnija od modernog američkog umetničkog filma. Za mane je svakako, kao za nekog ko voli film i kao za pisca, uzbudljivo gledati najbolje Linčove filmove. Mislim da je on Veliki Umetnik, sa velikim V i velikim U. Ne znam da li dovoljno raumem njegovu estetiku, kao ni svoju sopstvenu, da bih to pouzdano znao. Njegov Plavi somot je za mene bio veliki film, tek što sam amturirao, i znam da jedan deo članka koji govori o tome kako je uticao na nas, ali mislim da je više reč o emocionalnom nego o estetskom uticaju.

EL: Da li Beskrajnu šalu smatrate svojom najboljom knjigom?

DFV: Uopšte ne razmišljam u terminima “najbolje” i “najgore”.

EL: Da li trenutno radite na nekom romanu ili možda to planirate u bližoj budućnosti?

DFV: Morali biste da mi objasnite šta podrazumevate pod tim “raditi”. Nastojim da radim mnogo šta u isto vreme, i najčešće u nekom trenutku ne uspem u tome. Ne znam šta je sledeće što ću završiti.

EL: Hteo sam zapravo da pitam sali vaši čitaoci mogu da očekuju beku veliku knjigu kao što je Beskrajna šala, veliku u svakom smislu te reči.

DFV: Sujeveran sam i ne govorim o delu koje još nije završeno.

EL: Dobro. Fascinira me kako upotrebljavate fusnote u Beskrajnoj šali i u drugim knjigama. U neku ruku, možda se one mogu smatrati zaštitnim znakom “akademskog pisanja”; s druge strane pak, to je veoma originalna forma, inovativna u rekonstrukciji zapleta, fragmentarna forma pripovedanja. Imate li poetičku podlogu fusnota i, ako imate, kakva je to poetika?

DFV: Ne baš. U Beskrajnoj šali sam počeo da ih koristim kako bih kreirao još jedan osećaj dvojnosti. U književnosti mi je najviše čini veštako to što se ona uglavnom pretvara da su iskustvo i misao i percepcija linearni i singularni, odnosno da razmišljamo i osećamo samo na jedan način u određenom vremenskom trenutku. Tome je, znate, delimično razlog i oghraničenost stranice, pa mislim da fusnote do izvesne mere nagoveštavaju nekakvo dvojstvo, koje je malo realističnije. Treba istaći da je Poljubac žene pauka Manuela Puiga jedan od primera kojeg samd mogu da se setim da takođe koristi fusnote, a mislim da ih upotrebljava i Džon Apdajk u Mesecu nedelja. To sasvim sigurno nije moj izum. U Beskrajnoj šali sam se u velikoj meri na njih oslanjao, pa mi se čini da sam navikao na razmišljanje i pisanje koji me navode da se na njih još više oslanjam. Poslednje dve stvari koje sam napisao nemaju fusnote. U svakom slučaju one nisu nikakav zaštitni znak, li se bar nadam da nisu. Mislim da su samo izvesno vreme bile kompulsivna pojava.

EL: Još jedan zanimljivi aspekt vašeg dela su fiktivni intervjui u Kratkim intervjuimasa odvratnim čovekom. Možete li mi reći odakle je potekla ta ideja?

DFV: O bože. U prvoj verziji Beskrajne šale, veliki deo su zauzimali intervjui, od čega je veliki deo izbačen. Mislim da mi se dopada ideja o intervjuima zato što mis e dopada ideja o transkriptu; to sve svodi na glas, na verodostojan način. Postoje književna delau kojima vam se neprekidno damo obraćaju glasovi, ali meni se to oduvek činilo pomalo maniristički. To je verodostojno realistički način da predstavite ništa drugo osim nekoga ko govori svojim glasom. U zbirci kratkih priča koja je upravo izašla, to je malo drugačije, zato što imate samo jednu stranu intervjua, pa odgovori, između ostalog, nada m se, pomažu čitaocu da pogodi kakva su bila pitanja i da vremenom razvije ideju o liku i o ideologiji islednika, onog ko ispituje. Ne znam imam li osmišljenu estetiku toga; jednostavno nalazim da je stilski interesantno. Ni to nisam ja izumeo. Znam da je DeLilo napisao najmanje dve priče koje se u potpunosti sastoje od intervjua ili transkripta, znate, Brauningova “Moja poslednja vojvotkinja”, svaki dramatičan monolog implicira neku vrstu razgovora, a vi čujete samo jednu njegovu stranu.

(Izvor: Electric Literature, nov. 2018; prevod: Divna Popov)
 
Priroda zabave

Najbolja meni poznata metafora koja opisuje kako je biti prozni pisac nalazi se u romanu Mao II Dona Delila, gde on opisuje knjigu koju upravo piše kao svojevrsno ogavno unakaženo detence što prati pisca unaokolo, večno puzeći za piscem (vuče se po podovima restoranâ gde pisac pokušava da jede, pojavljuje mu se udno kreveta čim se ujutro probudi itd.), ogavno defektno, hidrocefalično i bez nosa i s perajastim rukama i mučeno inkontinencijom i retardirano i upljuvano od cerebralno-spinalne tečnosti koja mu curi iz usta dok kenjka i krklja i doziva pisca, željno ljubavi, željno upravo onog što njegova ogavnost jamči da će dobiti – piščeve potpune pažnje.

Trop o unakaženom detencetu savršen je zato što obuhvata spoj odbojnosti i ljubavi koje prozni pisac oseća prema delu na kojem radi. Proza se uvek obznanjuje kao stravično defektna, kao krajnje ogavno izneveravanje svih tvojih nada u nju – surova i odbojna karikatura savršenosti svoje zamisli – da, razumem: groteskna je zato što je nesavršena. A opet je tvoje, to detence, ono je ti, i voliš ga i cupkaš ga i brišeš mu cerebralno-spinalnu tečnost s otromboljene brade manžetnom jedine čiste košulje koja ti je preostala (ostala ti je samo jedna čista košulja zato što nisi oprao veš već bezmalo tri nedelje zato što ovo poglavlje ili onaj lik kao da su najzad kročili na put da legnu i ispadnu kako treba i prestravljuje te pomisao da potrošiš ijedan tren na bilo šta drugo do rad na njemu zato što ćeš ga izgubiti ako makar na sekund skloniš pogled i tako prokleti celo detence na večnu ogavnost). I ali pa ti voliš unakaženo detence i sažaljevaš ga i brineš se o njemu; ali ga i mrziš – mrziš ga – zato što je deformisano, odbojno, zato što mu se dogodilo nešto groteskno u parturiciji od glave do stranice; mrziš ga zato što je njegova deformisanost tvoja deformisanost (budući da, kad bi bio bolji prozni pisac, tvoje detence bi naravno izgledalo kao jedna od onih beba iz kataloških oglasa za dečju odeću, savršeno i ružičasto, bez cerebralno-spinalne inkontinencije), a svaki njegov ogavni inkontinentni dah ubitačna je optužba na tvoj račun, na svim nivoima… i zato bi voleo da umre, čak i dok ga maziš i brišeš i cupkaš i ponekad čak primenjuješ tehniku oživljavanja kad ti se čini da mu je vlastita grotesknost zaustavila dah i da bi moglo da umre.

Cela stvar je sva vrlo polupana i tužna, ali istovremeno je i nežna i dirljiva i plemenita i gotivna – reč je o istinskom odnosu, neke vrste – pa čak na vrhuncu svoje ogavnosti unakaženo detence nekako dotiče i budi kako pretpostavljaš neke od najboljih delova tvoje ličnosti: majčinske delove, one mračne. Veoma voliš svoje detence. I hoćeš da ga i drugi vole, kad dođe najzad čas da unakaženo dete izađe napolje i suoči se sa svetom.

Magarac ili magarčenje?

Pomalo si, dakle, u nezgodnom položaju – voliš to detence i želiš da ga i drugi vole, ali to znači kako se nadaš da ga drugi neće jasno sagledati. Želiš na neki način da namagarčiš ljude; želiš da oni kao savršeno vide to što u duši znaš da je izdaja svake savršenosti.

Ili i ne želiš da namagarčiš te ljude; šta želiš – želiš da vide i vole divno, čudesno, savršeno detence spremno za reklamu i da budu tačni, jasni, u pogledu toga što vide i osećaju. Želiš da budeš strašno u krivu, želiš da se ispostavi kako je ogavnost unakaženog detenceta bila samo tvoja čudna iluzija ili halucinacija. Ali to bi značilo da si lud; video si ih – progonili su te i užasavali ti ogavni deformiteti koji u stvari (drugi te ubeđuju) uopšte ne postoje. Što će reći da ti nedostaje koja daska, zasigurno. Ali još gore: to bi značilo da vidiš i prezireš ogavnost u nečemu što si ti napravio (i voliš), u svom porodu i na izvesne načine u sebi.

A to poslednje, jedina je nada – to bi predstavljalo nešto mnogo gore od pukog veoma lošeg roditeljstva; bila bi to užasna vrsta napada na samog sebe, gotovo autotortura. Ali to je i dalje ono što najviše želiš – da si potpuno, ludački, samoubilački u krivu.

Zabava i gde je nalaziš

Ali i dalje je veoma zabavno. Nemoj me pogrešno shvatiti. Kad je reč o prirodi te zabave, još mi je u sećanju jedna čudna pričica koju sam čuo na nedeljnim časovima veronauke kad sam bio otprilike veličine hidranta. Radnja se dešava u Kini ili Koreji ili tako negde. Navodno je postojao neki stari paor koji je živeo van sela u brdovitom kraju i radio na svom imanju samo sa sinom i svojim voljenim konjem. Jednog dana je taj konj, koji je bio ne samo voljen, već i ključan za radno-intenzivnu delatnost na imanju, otključao katanac na svom koralu ili čemu već i odjurio ka brdima. Svi prijatelji starog paora svratili su da istaknu kakva je to nesreća. On je samo slegao ramenima i rekao: „Sreća, nesreća, ko zna?“ Dva dana kasnije voljeni konj se vratio iz brda u društvu celog neprocenjivog krda divljih konja, pa svi paorovi prijatelji opet svraćaju da mu čestitaju na tome kako se ispostavilo da je beg konja bio velika sreća. „Sreća, nesreća, ko zna?“ samo odgovara paor i sleže ramenima. Sad mi se nešto čini kako taj paor zvuči pomalo kao da govori jidiš, a ne kineski, ali tako se sećam priče. Ali pa paor i njegov sin krenu da pripitomljuju one divlje konje i jedan konj zbaci sina s leđa tako snažno da sin slomi nogu. I eto opet prijatelja da tuguju s paorom i proklinju nesreću koja je i dovela te proklete konje na imanje. Stari paor samo sleže ramenima i veli: „Sreća, nesreća, ko zna?“ Nekoliko dana kasnije Carska kinesko-korejska armija ili ko već ulazi marševim korakom u selo i mobiliše svakog sposobnog muškarca između recimo 10 i 60 godina kao topovsku hranu za neki ogavno krvav sukob koji se navodno sprema, ali kad oficiri vide sinovu slomljenu nogu, daju mu poštedu na osnovu nekog feudalnog zakona o nesposobnosti za služenje vojske, te umesto da bude mobilisan, sin ostaje na imanju sa starim paorom. Sreća? Nesreća?

Upravo je to ona vrsta parabolične slamke spasa za koju se držiš dok se mučiš s pitanjem zabave, kao pisac. U početku, kad tek počneš da se ogledaš u pisanju proze, ceo trud tiče se zabave. Ne očekuješ da će to iko čitati. Pišeš gotovo isključivo samo da bi drkao. Da bi udovoljio vlastitim fantazijama i devijantnoj logici i da bi izbegao i preobrazio delove svoje ličnosti koje ne voliš. I to funkcioniše – i neverovatno je zabavno. Zatim, ako imaš sreće i deluje da ljudi vole to što radiš, i počneš zapravo da zarađuješ od toga, i dočekaš da vidiš svoje delo profesionalno prelomljeno i ukoričeno i nahvaljeno na klapni i prikazano i kako ga čak (jednom) u podzemnoj u popodnevnim satima čita neka lepa devojka koju čak i ne poznaješ, čini se da postaje još zabavnije. Neko vreme. Onda sve postaje komplikovano i konfuzno; strašno i da ne pominjem. Sad imaš osećaj da pišeš za druge ljude, ili se bar tako nadaš. Više ne pišeš samo da bi drkao, što je – budući da je svaki vid masturbacije samotan i prazan – verovatno dobro. Ali šta zamenjuje onanistički motiv? Shvatio si da ti izuzetno prija kad se tvoje pisanje dopadne ljudima i shvataš da ti je neizmerno stalo da im se dopadne nova stvar koju pišeš. Čisto lični motiv počinje da potiskuje motiv dopadanja drugima, da se lepim ljudima koje ne poznaješ dopadneš i da ti se oni dive i misle da si dobar pisac. Onanija ustupa mesto pokušaju zavođenja, kao motiv. E sad, pokušaj zavođenja je teška rabota, a protivteža njegovoj zabavnosti je užasan strah od odbacivanja. Što god da znači „ego“, tvoj ego je sad deo cele priče. Ili je možda „sujeta“ bolja reč. Jer primećuješ da se dobar deo tvog pisanja sad suštinski pretvorio u razmetanje, u pokušaj da navedeš ljude da misle kako si ti dobar. To je razumljivo. Veliki deo tebe je sad izložen riziku – tvoja sujeta je u pitanju. Otkrivaš nezgodnu stvar u vezi s pisanjem proze; izvesna mera sujete je nužna da bi čovek bio u stanju da sve uradi, ali svaka sujeta iznad te izvesne mere je pogubna. U nekom trenutku shvataš da je 90% toga što pišeš motivisano i prožeto neodoljivom potrebom da se dopadneš. Zato ti proza postaje čisto sranje. A kad je posao sranje, moraš ga baciti u kantu za smeće, ne toliko zbog nekakvog umetničkog integriteta koliko jednostavno zato što te ljudi neće voleti ako ti je proza sranje. U tom stadijumu evolucije autorske zabave, upravo ono što te je oduvek motivisalo da pišeš sad je postalo i ono što te motiviše da bacaš svoj tekst u kantu za smeće. To je paradoks i ćorsokak, zbog kojeg možeš ostati zaglavljen unutar sebe mesecima ili čak godinama, tokom kojeg perioda jadikuješ i škrgućeš i proklinješ svoju nesreću i gorko se pitaš gde se samo denula sva ona zabava u celoj priči.

Pokušaj da se setiš

Pametno je reći, mislim, da se iz ovog ćorsokaka možeš izvući ako nekako uspeš da se vratiš na svoju prvobitnu motivaciju – zabavu. I, ako uspeš da se vratiš na zabavu, shvatićeš da je ogavno nesrećni ćorsokak nedavnog sujetnog perioda zapravo za tebe bio prava sreća. Jer je zabavu koje si se opet domogao preobrazila izuzetna neprijatnost sujete i straha, neprijatnost koju sad grčevito želiš da izbegneš kad je zabava koju si ponovo otkrio daleko potpunija i velikodušnija vrsta zabave. To ima neke veze s načelom rad kao igra. Ili s otkrićem da je disciplinovana zabava bolja od impulsivne ili hedonističke zabave. Ili sa zaključkom da ne moraju svi paradoksi da paralizuju. Pod vodstvom nove administracije zabave, pisanje proze postaje način da se duboko zađe u sebe i rasvetle upravo one stvari koje ne želiš da vidiš ili da dozvoliš nekom drugom da ih vidi, a te stvari se obično ispostave (paradoksalno) kao upravo ono što svi pisci i čitaoci odasvud dele i na šta reaguju, šta osećaju. Proza postaje čudan način da prihvatiš sebe i saopštiš istinu, a ne način da pobegneš od sebe ili se predstaviš onako kako misliš da ćeš biti maksimalno dopadljiv. Taj proces je komplikovan i konfuzan i strašan, i takođe veoma naporan, ali ispostavlja se da ne postoji ništa zabavnije od njega.

Činjenica da sad uspevaš da sačuvaš zabavu u toku pisanja jedino tako što se suočavaš s istim onim nezabavnim delovima sebe koje si isprva pomoću pisanja izbegavao ili zabašurivao jeste još jedan paradoks, ali ovaj nije nikakav ćorsokak. To što on jeste, jeste dar, jedna vrsta čuda, a u poređenju s njim nagrada u vidu naklonosti neznanaca je kao prah, prašina.

Dejvid Foster Volas

(S engleskog preveo Igor Cvijanović)

Časopis Polja br. 508, novembar-decembar 2017.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top