Dejan Ognjanović

[Baudrillard]

Dejan Ognjanović (Niš, Srbija, 30. januar 1973) je srpski književnik, književni kritičar i filmski kritičar, urednik, prevodilac i esejista, pretežno u domenu horor žanra. Prvi je u Srbiji, ali i u regionu, odbranio doktorsku disertaciju u celosti posvećenu horor žanru – konkretnije, poetici horora. Važi za vodećeg poznavaoca horor žanra, što u književnosti, što u kinematografiji, na Balkanu.

Biografija

Dejan Ognjanović rođen je 30. januara 1973. godine u Nišu, u Srbiji (tada, SFRJ). Živi u Niškoj Banji, gde je završio osnovu školu Ivan Goran Kovačić (1980—1988). U Nišu je, takođe, završio gimnaziju Stevan Sremac, smer Inokorespondent-saradnik (1988—1992). Zvanje diplomiranog filologa stekao je na Filozofskom fakultetu u Nišu, gde je studirao engleski jezik i književnost.

Postdiplomske studije upisao je na istom fakultetu, na Departmanu anglistike, i sve ispite položio pre nego što je bio prinuđen da se odazove služenju obaveznog vojnog roka. Dodeljen mu je VES telefoniste, za šta se obučavao od decembra 1998. do marta 1999. godine, u kasarni na Topčideru, u Beogradu. Pre završene obuke, početkom marta meseca, poslat je na teritoriju Kosova i Metohije, najpre u Đakovicu, dve nedelje kasnije u Prištinu. Tamo je, kao prevodilac pri Komandi prištinskog korpusa, proveo sve vreme NATO bombardovanja SRJ. Ostatak vojnog roka odslužio je, takođe, pri Komandi prištinskog korpusa, koja je izmeštena u Leskovac.

Po završetku vojnog roka, Ognjanović je počeo da radi na Filozofskom fakultetu u Nišu, u zvanju asistenta-pripravnika, pri Departmanu anglistike, na predmetu Američka književnost. Na tom radnom mestu proveo je deset godina, od 1999. do 2009. godine.

U periodu od avgusta 2003. do jula 2004. godine, bio je na stručnom usavršavanju u SAD, iz oblasti Američkih studija, na Univerzitetu Kalifornija, u Berkliju, kao stipendista Junior Faculty Development Program (JFDP), organizacije American Councils for International Education (ACIE).

Neslaganja sa predmetnom profesorkom, a ujedno i mentorkom, na Filozofskom fakultetu u Nišu, doveli su do toga da Ognjanović novembra 2009. godine napusti Filozofski fakultet.

Ognjanović je prethodno, ipak, kod pomenute predmetne profesorke magistrirao sa temom Gotski motivi u delu E. A. Poa, u maju 2009. godine.

Zvanje doktora nauka Ognjanović je stekao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, odbranivši doktorsku disertaciju pod naslovom Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti u februaru 2012. godine, pod mentorstvom vodećeg angliste, prof. dr Zorana Paunovića.

Ognjanović je, zajedno sa Mičom Dejvisom, u okviru filmskog festivala Fantazija u Montrealu 2010. bio ko-selektor programa Subverzivna Srbija. Bio je gost-učesnik tog festivala i, u okviru njega, lično je predstavio odabrane srpske žanrovske filmove, u formi predavanja o hororu u srpskoj kinematografiji. Najavio je svih sedam odabranih filmova, učestvovao u diskusiji sa prisutnim gostima i autorima nekih od filmova. Povrh toga, o puštenim filmovima je napisao tekstove koji su uvršteni u katalog festivala. Na festivalu, Ognjanović je, ujedno, dao i nekolicinu intervjua, tokom kojih je ukazao na potencijale i dostignuća žanrovske kinematografije u Srbiji, što je, skupa, bilo najveće celokupno predstavljanje srpske fantastične i horor produkcije u inostranstvu do tada i od tada. Neposredno nakon toga, napisao je i priredio temat o novim srpskim žanrovskim filmovima, sa naglaskom na Srpskom filmu, za prestižni svetski magazin Rue Morgue, nakon čega postaje njegov stalni saradnik.

Centar za naučna istraživanja Srpske akademije nauka i umetnosti i Niški kulturni centar objavili su krajem 2011. godine peti tom Enciklopedije Niša, posvećen kulturi. Na enciklopediji je, tokom godina, radilo više od šezdeset saradnika. U ovoj knjizi nalazi se i odrednica o Ognjanovićevom dotadašnjem kulturnom radu.

Književno stvaralaštvo

Književno stvaralaštvo, ponajpre pisanje horor pripovedaka i romana, Ognjanović smatra svojom primarnom vokacijom, čemu je posvećen od svoje 18. godine. Prozna dela nastala u tom periodu svoje mladosti nigde nisu objavljena, jer ih nije smatrao zadovoljavajućim.

Ognjanovićevo prvo objavljeno prozno delo jeste roman Naživo (Prosveta, Niš), objavljen 2003. godine. Ukratko, u romanu se pripoveda o čudnim zbivanjima u Nišu i Prištini, leta 1995. godine, koja na indirektan način odražavaju društvene i psihološke tenzije izazvane ratom. Roman je objavljen dok je Ognjanović boravio u SAD, te je tako namerno lišen promocije, koje nije bilo ni nakon njegovog povratka u Srbiju. Premda skromnog tiraža, od samo tri stotine primeraka, roman je stekao kultni status i naišao na pozitivan odziv kod književne kritike i publike. Roman Naživo je doživeo i drugo izdanje, kao samizdat (Sven, Niš) 2010. godine, u još tri stotine primeraka. Svi primerci su odavno rasprodati i knjiga se više ne može naći u prodaji. U pripremi je treće izdanje.

Svoj drugi roman, Zavodnik, Ognjanović je najpre objavio 2014. godine (Sven, Niš), a potom i 2015. godine, u saradnji sa Orfelin izdavaštvom iz Novog sada. Za razliku od Naživo, u Zavodniku se u prvi plan postavljaju elementi folklora i narodnih verovanja, a radnja u celosti smešta u gotovo napušteno selo Špaj, u jugoistočnoj Srbiji. Zavodnika je Ognjanović zamislio kao roman u kojem je, u srpskom kulturnom krugu, na nov, originalan način, prerađena osnovna premisa novele Okretaj zavrtnja Henrija Džejmsa, i filmske adaptacije te novele u režiji Džeka Klejtona, pod naslovom Nevinost, iz 1961. godine.

Kratke priče Ognjanović je objavljivao u časopisima Gradina (Niš), Ulaznica (Zrenjanin), Politikin zabavnik (Beograd), Balkanski književni glasnik (Beograd) i drugim, kao i u knjiškim antologijama Gradske priče 3: fantastika (Albos, Kruševac, 2008), Alisa u zemlji priča: Najlepša ostvarenja sa V konkursa za najkraću kratku priču (Alma, Beograd, 2006), Izvan koridora - Vranac, Najbolja kratka priča 2010 (Karver, Podgorica, 2010), Beli šum (Paladin, Beograd, 2008), Istinite laži (Paladin, Beograd, 2009), Apokalipsa juče, danas, sutra (Paladin, Beograd, 2011), Tajanstveni putnik (NKC, Niš, 2012), U znaku vampira – Muške priče o krvopijama (Paladin, Beograd, 2012), Nova srpska pripovetka (Paladin, Beograd, 2014), HAARP i druge priče o teorijama zavere (Paladin, Beograd, 2014) i U vrzinom kolu (Strahor, Beograd, 2017).

U pripremi su romani Prokletije (koji se nadovezuje na neke likove i dešavanja iz romana Naživo) i Crno dete (prikvel romana Zavodnik), kao i zbirka priča o zombijima u niškom kraju, Zadušnice i drugi užasi.

Filmska i književna kritika i esejistika na srpskom jeziku

Ognjanović se filmskom kritikom profesionalno bavi od 1996. godine, kada je prve prikaze filmova objavio u listu Niški analitičar. Nedugo zatim, počeo je saradnju sa studentskim, (kasnije, „akademskim”) listom Pressing, u kojem je, pored redovnih prikaza filmova, kraćih eseja i tome sličnog, uredno objavljivao tekstove u svojoj rubrici Kult horor, u periodu od 1997. do 2009. godine.

Početkom 21. veka, Ognjanović počinje da objavljuje filmske kritike i eseje u beogradskim magazinima FAMA, OK, Evropa, Znak sagite, Polaris i u kulturnim dodacima dnevnih listova Politika, Večernje novosti, Dnevnik i Danas (Beton). Objavljivao je i u leskovačkom magazinu Think Tank i u kulturnom dodatku Kult niškog dnevnog lista Narodne novine.

Ognjanovićevi prikazi knjiga i filmova mogli su se pronaći i na internet portalu Popboks, od 2008. do 2009. godine, kada je portal ugašen.

U periodu od 2009. do 2016. godine, Ognjanović je bio zamenik glavnog i odgovornog urednika niškog filmskog časopisa Filaž, gde je objavio brojne kritike, eseje i intervjue.

Izbor iz Ognjanovićevih filmskih kritika objavljen je u specijalnom izdanju časopisa Yu film danas, koji je posvećen Niškom filmskom kritičarskom krugu, pod naslovom Svetlo sa Tvrđave (2010), koji je priredio Severin M. Franić.

Ognjanovićev esej o žanrovskom filmu u Srbiji objavljen je u dvojezičnom izdanju Uvođenje mladosti (Youth Rising) 2008. godine (Filmski centar Srbije), [16] a 2009. godine i u specijalnom izdanju internet magazina KinoKultura br. 8 na engleskom jeziku, kao Genre Films in Recent Serbian Cinema.
Ognjanović je, ujedno, povremeni saradnik filmske revije Ekran iz Slovenije.

Ognjanović je objavljivao radove na teme književnosti i filma, književne i filmske kritike, u časopisima Književna istorija, Letopis Matice Srpske, Philologia, Zbornik FDU, Philologia Mediana, Polja, Gradina, Severni bunker, Plima plus, Ulaznica i tako dalje.

Urednik

Ognjanović je, kao urednik, priredio kritičku antologiju najboljih priča Hauarda Filipsa Lavkrafta – Nekronomikon, najpre, 2008. pa i 2012. godine u izdanju sad ugašene izdavačke kuće Everest Media. Nekronomikon, pored Lavkraftovih pripovedaka i novela, sadrži opšti uvod, specijalne uvode u svako književno delo, te iscrpne završne napomene, biografiju autora, njegovu anotiranu bibliografiju i sadržajan pogovor.

Kao ko-urednik, zajedno sa Ivanom Velisavljevićem, Ognjanović je radio na zborniku Novi kadrovi: skrajnute vrednosti srpskog filma, koji je objavila izdavačka kuća Clio iz Beograda, 2008. godine. Zbornik je posvećen novom sagledavanju slabije istraživanih tema, autora, žanrova i poetike u srpskoj kinematografiji.

Ognjanović je priredio i temate o američkim piscima Embrouzu Birsu 2008. godine (Gradina br. 25), Hauardu Filipsu Lavkraftu 2009. godine (Gradac br. 171-172) i Vilijamu Barouzu 2010. godine (Gradac 173-174). Priredio je, takođe, i izbor srpskih priča fantastike 2005. godine (Pressing br. 47).

Pri Orfelin izdavaštvu, kao urednik edicije Poetika strave, Ognjanović je priredio kritička izdanja i antologije izabranih dela Aldžernona Blekvuda, Hauarda Filipsa Lavkrafta, M. R. Džejmsa, Šeridana Le Fanua, Širli Džekson, Artura Makena, Tomasa Ligotija, Vilijama Houpa Hodžsona, Roberta Ejkmana i drugih, koja sadrže njegove fusnote, napomene, iscrpne pogovore i detaljne biografije i bibliografije tih autora.

 

[Baudrillard]

 

[Richard III]

Puno je uradio za srpski horor, a i horor uopšte, jer je neka vrsta fanatika po tom pitanju, ali moram da kažem da je u pitanju jedna od najodbojnijih javnih ličnosti u Srbiji, i na internetu. Nema čoveka kog taj nije ponizio, uvredio, spustio, a da je sa njim saradjivao. Jako iskompleksiran i ciničan lik usmeren na ponižavanje drugih, iskreno me ne čudi što je izbačen sa fakulteta, verujem da se zbog svoje naravi i "komentara" zgadio i kolegama profesorima i studentima, iako ubedjuje ljude da je profesorka kriva.

 

[Baudrillard]

Dejan Ognjanović – Svi moji strahovi su racionalni

Razgovor sa Dejanom Ognjanovićem, autorom Poetike horora, vodio je Miloš Cvetković.

Poetika horora je prvobitno bio doktorat koji je odbranjen na Filološkom fakultetu u Beogradu, a onda je u formi knjige u izdanju Orfelina došao i do šire publike. Kakav je tvoj stav spram akademskih radova i njihovog mesta među širom čitalačkom publikom, odnosno da li si u toku rada na svom doktoratu razmišljao o tome kako će to jednog dana čitati i neko osim profesora u komisiji, ili prosto imaš jedan stil pisanja kojeg se držiš bez obzira na to ko će to kasnije čitati?

Moj stav je da akademski radovi ne treba da budu po svaku cenu opterećeni nakaradno nerazumljivim diskursom sa rogobatnim frazama i tuđicama onde gde se željene teze mogu izneti jasno, domaćim izrazima. Podrazumeva se da jedan naučni rad mora da se koristi ustaljenom terminologijom iz svoje oblasti, što neminovno povlači i korišćenje stručnih izraza (u mom slučaju, teorije književnosti i srodnih disciplina), ali ne u toj meri da se izgubi svaki smisao za lepotu i preciznost izraza. Naravno, protivnik sam i suprotnosti toga, onoga što nazivam “ćaskalačkim”, neobaveznim diskursom koji srozava naučnu vrednost rada lakonskim jezikom i proizvoljnom strukturom ili definicijama. Na kraju krajeva, rogobatno pisane knjige me ne odbijaju samom nerazumljivošću, jer uz određeni napor, ako procenim da su ga vredne, ja mogu da ih razumem; ali takav jezik mi je odbojan pre svega kao pokazatelj da autor (jer stil jeste čovek!) nije neko ko je sa dovoljno ljubavi i posvećenosti prišao delima o kojima govori pre svega kao estetskim kreacijama već ih je, radije, bezdušno sveo na zalihe ilustracija za svoje sociološke, lingvističke, psihološke/psihoanalitičke, feminističke ili kakve god već teze. Ako neko piše o umetničkim delima (književnim, filmskim, itd.) a to čini suvoparnim jezikom nekakvog sudskog zapisničara ili obducenta koji vrši autopsiju, ili pak notara, statističara, matematičara… onda je to, barem za mene, znak da ta osoba nije duboko prodrla u umetničko delo o kojem pokušava da na takav način govori.

Ideal kome stremim u svim svojim pisanjima jeste ozbiljnost bez razmetljivosti, sadržina i argumentacija bez rasplinutosti i digresija, jasnoća bez zamagljenosti. Moje ranije teoretske knjige – Faustovski ekran (2006) i U brdima, horori (2007) – bile su vođene istim tim idealima, ali je Poetika horora možda najpribližnija njihovom ostvarenju, delom zbog moje veće zrelosti (u vreme kad sam pisao pomenute knjige nisam još bio ni magistrirao), a delom zbog činjenice da Poetika jeste, ipak, pisana kao jedan od najvažnijih radova koji se u životu uopšte pišu: naime, doktorski rad. Istina, mnogi i doktorat vide samo kao još jedan “domaći zadatak” u akademskoj karijeri, kao sredstvo ka određenom cilju (napredovanju, poziciji, karijeri…), ali ja sam ovom konkretnom rukopisu prišao bez takvih kalkulacija, sa sasvim neskromnim naumom da to bude moj Magnum Opus. Ovo, međutim, ne znači da sam ovim delom stavio tačku na istraživanje poetike horora, odnosno da sam njime kazao sve što sam imao na tu temu, ili da u budućim radovima neću te teze dalje razvijati a neke možda i napuštati, ako budem došao do boljih.

Oba tvoja romana, i Naživo i Zavodnik, napisana su iz prvog lica. Zbog čega? Da li je prosto takav pripovedački ugao najviše odgovarao ovim pričama, ili je tu još ponešto posredi, i šta inače misliš o pisanju iz prvog/trećeg lica kada je u pitanju horor, i kao čitalac i kao autor?

Priča, odnosno efekat i značenje kojima težim, diktiraju ugao pripovedanja. To je bio slučaj sa oba moja dosadašnja romana. Što se tiče mojih priča i novela, ima tu i onih iz trećeg lica (sveznajuća perspektiva). U principu, prvo lice preferiram zato što ono podrazumeva svedenu perspektivu i ograničenu spoznajnost koja, dodatno, može da bude problematizovana vizurom nepouzdanog naratora kakvu je utemeljio E. A. Po i koja je, po meni, esencijalna za proizvođenje istinski uznemirujućeg horora. Drugim rečima, sveznajuće (treće) lice najčešće povezujem sa vizurom iz “božje perspektive”, koja pruža jednu, neupitnu, nedvosmislenu storiju; to je, zahvaljujući Stivenu Kingu i uopšte besteselerizaciji horor žanra, postao dominantan pristup u njemu. Ja sam, međutim, poklonik klasičnijeg pristupa (ali u modernom ruhu), gde je strava trajna i efektna pored ostalog i zato što je obojena svim onim upitnim, klaustrofobičnim, egzistencijalnim, psihološkim uplivima koje vizura prvog lica nosi. Sama srž efekta i značenja oba moja romana, a naročito Zavodnika, utemeljena je upravo na pripovedanju iz prvog lica; eventualna promena u treće radikalno bi izmenila – ili umnogome onemogućila – suštinski efekat i značenje tih dela.

I da se nadovežem na ovo pitanje, da li si razmišljao o pisanju romana (iz prvog lica) čiji bi protagonista bio neko ko je radikalno drugačiji od tebe u smislu da je u pitanju osoba drugog pola, rase, porekla; da li misliš da je to sve stvar iskustva/talenta i spisateljskog zanata ili tu postoji još nešto (ne)uhvatljivo što pisac mora da ima u vidu?

U koncepciji dosadašnjih romana uglavnom nisam polazio od karaktera: odnosno, u Naživom donekle jesam, dok je u Zavodniku prvo bio ambijent i ugođaj, pa je tek onda stvoren lik kakav mi je za to okruženje bio potreban. Ja ne pišem da bilo kome bilo šta dokazujem, već da izrazim ono što iz mene zahteva da bude izraženo. Zbog toga, nemam nameru da naredni roman na silu pišem iz ugla žene, Roma, Albanca, basnoslovnog bogataša, plejboja, priprostog seljaka ili ne znam koga/čega; glavni lik će biti onaj, ona ili ono što procenim da mi je za konkretnu priču najprikladnije.

Što se tiče od mene drastično različitih junaka, rekao bih da je Goran, najbolji prijatelj protagoniste u Naživom, takav; takođe, mnogi čitaoci su isticali baba-Grozdu, dakle em ženu, em staricu, em seljanku, kao najupečtljiviji lik u Zavodniku. Kad muškarac sedne da piše horor u ovim krajevima, ako uopšte reši da “uđe” u neki ženski lik, to je po pravilu neka “snažna” super-seksi mačka, nekakva fantazija heroine. Meni, eto, za roman nije trebala ni femme fatale ni horor superjunakinja, a još manje klasična patrijarhalna žena-sestra-majka-žrtva-za-spasavanje nego baš starica. Ona, inače, oličava mnoge stvari s kojima se slažem, ali i mnoge radikalno drugačije od mojih mnenja. Štaviše, nakon romana Zavodnik napisao sam horor-feminističku priču „Crni čovek“, o toj babi, iz njenog ugla, ali zapravo iz trećeg lica (samo zato da bih izbegao da priča bude u dijalektu i da tako okrnji željeni ugođaj, koji neće biti komičan). Ta priča je izašla kao appendix II izdanja Zavodnika, kod Orfelina.

Uzgred, većina mojih priča iz zombi-ciklusa pisana je u prvom licu, iz ugla potpunih kretena i morončina koje se zateknu usred apokalipse živih mrtvaca. Ali, jedna je stvar držati tu vizuru na 15-20 strana, a druga govoriti iz nje na 250; ne kažem da je to teško ili nemoguće, već samo da za sada nisam imao priču vrednu pričanja koja bi bila tog obima.

Često u svojem pisanju referišeš, manje ili više otvoreno, na različite književne uzore, u Zavodniku je to Henri Džejms, u nekim drugim delima Lavkraft. Međutim, da li postoje autori čija dela iznimno voliš i ceniš isključivo kao čitalac, ali se ne pronalaziš u njima kao autor koji bi mogao/želeo da napiše nešto slično?

U oba slučaja koja navodiš, uzori i reference nisu bili obični omaži, nego su aluzije na dela tih autora bile uklopljene u srž onoga što sam hteo da proizvedem. Još konkretnije, u oba romana se postavljam ne epigonski nego kritički prema tim piscima. I kao što je Naživo moj pokušaj modernizacije i srbizacije pojedinih Lavkraftovih motiva, tako je Zavodnik zamišljen kao modernizacija i srbizacija Džejmsovog “Okretaja zavrtnja”; u oba slučaja to nisu bile puke intelektualno-estetske igrarije, a još manje nekakve vežbe iz obožavanja i oponašanja, već sjedinjavanje sa donekle srodnim poetikama, i borba/kritika sa onim što mi je u njima strano ili što vidim kao problematično, ili neadekvatno onome što želim da saopštim.

U tom smislu, naravno da postoje brojni pisci, kako u žanru tako i izvan njega, kojima se izuzetno divim, ali ne znam baš da li ću uopšte pokušati a kamoli uspeti da se primaknem njihovom načinu pisanja, delom i zato što je njihov stil tako radikalno drugačiji od moga (npr. Ejkman ili Ligoti). Ipak, ko zna, možda ću jednom napisati bernhardovski ili selinovski horor… Zapravo, mislim da tragovi Selina već postoje u Naživom.

Postoji li neki iracionalni strah iz detinjstva koji je i dalje sa tobom, makar u smislu toga da te intrigira zašto te je nešto nekada plašilo, i koliko zapravo pišeš o sopstvenim strahovima, bilo detinjim bilo i dalje prisutnim?

Svi moji strahovi su racionalni, he he he. Nemam, niti sam ikada imao, klasične horor strahove kao što su babaroge, vampiri, duhovi, čudovišta ispod kreveta, iz ormara, u podrumu itsl. Što je još gore, i što me pomalo i sekira, nemam niti sam ikada imao snažne, upečatljive košmare od kakvih je, recimo, Lavkraft patio i iz kakvih su brojna ključna dela horora rođena: Otrantski zamak, Frankenštajn, Dr Džekil i g. Hajd, Drakula… svi oni su začeti u snovima svojih autora.

Ja se, pak, najviše u životu bojim banalnosti, prizemnosti i gluposti, pa su i moji ružni snovi, onda kad se dese, uglavnom banalni, prizemni i glupi, vezani za iste takve ljude i situacije. Moj problem, kao pisca horora, jeste taj što sam izrazito skeptičan prema svemu a naročito prema rzv. “onostranom”. Možda zbog toga nikad u životu nisam sanjao čudovišta, vukodlake, zombije, “Ktulue” i slično. Zato je i horor koji pišem – horor nekoga ko ne može za ozbiljno da shvati ni bogove ni demone ni natprirodna stvorenja ni sujeverja na kojima je najveći deo tradicije horora izgrađen.

Da li bi mogao da navedeš neke od romana ili priča koje nikako žanrovski ne bi okarakterisao kao horor, ali koji kod tebe proizvode snažnu emociju užasa, i šta ta dela zapravo imaju zajedničko?

Ne mogu reći da postoje književna dela koja kod mene proizvode snažnu emociju užasa, ali svakako postoje dela koja su na mene snažno delovala u smislu mrakova i potresa, a da nisu horor žanra. Tu pre svega mislim na Kafkine priče i romane, na Barouzov Goli ručak, na sumorne i nihilističke priče Leonida Andrejeva, na “no nonsense” cinizam L. F. Selina, na bespoštedno sadomazohističko razaranje samonametnutih zabluda i ograničenja u romanima Tomasa Bernharda… Ako bi trebalo naći nešto zajedničko svim ovim delima, to je, recimo, napuštanje zaslađenog, mitopoetičkog i antropocentričnog gledanja na svet i čoveka, i brutalno suočavanje sa činjenicom da zapravo tumaramo bez pravog cilja u svetu bez boga ili ikakvih viših sila i vrednosti, kao marionete u vlasti banalnih psiho-bioloških nagona i poriva.

Kad je reč o horor književnosti, dela kojeg stranog autora bi voleo da najzad vidiš prevedena na srpski?

Budući da sam 2014. godine započeo saradnju sa izdavačem Orfelinom iz Novog Sada, koji je već objavio moju Poetiku horora, i da sam urednik novopokrenute edicije “Poetika strave”, najzad sam u prilici da o omiljenim a neprevedenim delima i autorima ne razmišljam samo u formi jalovih maštanja i fantaziranja nego i konkretnih poslovnih planova. Videćemo šta će biti moguće od toga i realizovati, ali radije ne bih otkrivao dalje planove za ovu ediciju, sem onoga što je do sada objavljeno: premijerno predstavljanje najboljih novela vrhunskog a do sada na srpskom nepoznatog autora, Aldžernona Blekvuda u zbirci Vrbe, a posle odličnog odaziva publike i II izdanja te zbirke, nastavili smo s Blekvudom i u zbirci Drevna svetla (i biće ih najmanje još dve!), zatim izdanje do sada neprevođenih, a kvalitetnih Lavkraftovih priča u zbirci Šaptač u tami (takođe doživela II izdanje), kao i novi, moj prevod njegovog romana U planinama ludila, zatim izbori drugih horor klasika koji do sada kod nas ili nisu izlazili uopšte, ili jesu samo nešto malo, „na parče“, ovde-onde, bez sistema i bez pravih merila u izboru: M. R. Džejms – Zazviždi i ja ću ti doći, Šeridan Le Fanu – Karmila i druge priče strave, Artur Maken – Veliki bog Pan, V. H. Hodžson –Glas u noći…

Mi smo u ogromnom zaostatku sa prvoklasnim hororom na srpskom i ponekad se zapitam koliko će još godina biti potrebno da ovim tempom (koji smo od ove godine uvećali na 4 knjige godišnje) uopšte postignemo da popunimo barem najveće „rupe“. Ipak, ova edicija nije ograničena samo na davno mrtve klasike, i u njoj sam dao oduška svojoj davnašnjoj želji da na srpskom najzad vidim dva po meni najveća pisca horora iz II polovine XX veka – Roberta Ejkmana, čije smo dve zbirke izdali, i to Hladna ruka u mojoj i sveže izašla More, poput vina tamno (a planiramo barem još dve), i Tomasa Ligotija, kojem smo izdali Pisara tame, a u pripremi je za 2019. godinu Dnevnik noći (Noctuary). Naravno, planiramo da izdamo celokupnu njegovu prozu. Baš ovih dana sam u kontaktu (preko mejla) sa jednim od svojih horor heroja, vrhunskim piscem s kojim smo upravo potpisali ugovor i njegovu genijalnu zbirku novela izdajemo već u 2019.

Kako vidiš budućnost horora u Srbiji (u akademskom, pop-kulturnom i svakom drugom smislu)?

Horor trenutne, blamantno nekulturne vlasti i njenog sramotno pogibeljnog dejstva na kulturu (a i šire) neminovno u tamne boje farba bilo kakve pokušaje da se na ovim prostorima radi nešto kvalitetno i iole isplativo u oblastima izdavaštva i kinematografije, koje mene lično najviše zanimaju. Horor komercijalizacije, trivijalizacije i zaglupljivanja u svakom mogućem ruhu, pa tako i žanrovskom, kroz negativnu izdavačku selekciju, vidim kao dominantu u ovoj sredini. Oni najtvrdoglaviji guraće svoje još neko vreme, gonjeni golim entuzijazmom, ali videćemo dokle će izdržati i šta će im lažni doktori, plagijatori, lopovi i neznalice na vlasti dopustiti da stvore i ovde ostave pre nego što spakuju kofere i odsele se u predele koji nisu ovoliko toksični po duhovni život i stvaralaštvo.

Oni koji prate tvoj blog na njemu mogu da se iscrpno informišu o tvojim planovima. Međutim, postoji li nešto što želiš da napišeš odnosno realizuješ, ali to iz određenih razloga još uvek nije ostvarivo. Dakle, neka varijanta „projekta iz snova“, da li bi nam makar nagovestio šta je to?

Nekoliko mojih projekata iz snova vezanih za književnost trenutno je u različitim fazama realizacije u okviru Orfelina, i oni bi trebalo da budu ostvarivi i vidljivi. Pod time ne mislim samo na ono što radim u ediciji „Poetika strave“, nego i na još ambicioznije radove u novopokrenutoj ediciji „Crna mačka“, u kojoj smo već izdali prvu knjigu, ultimativno izdanje Nekronomikona. U njoj ćemo narednih godina izdavati antologije najboljih horor priča izvan engleskog govornog područja, što je takođe jedan neotkriven teren, slabo poznat i čitaocima i poznavaocima u Americi i Engleskoj, a kamoli kod nas.

Što se tiče onih koji će verovatno ostati samo u snovima, nažalost, oni su vezani za film. U nekom lepšem svetu, voleo bih da vidim svoje romane ekranizovane: uz sve njihove očigledne književne uzore, i Naživo i Zavodnik su ipak oslonjeni na moj osećaj za filmsku naraciju i ugođaj i mislim da bi se mogli “prevesti” u filmski medijum bez većih problema – naravno, u rukama adekvatno talentovanih reditelja. Mnoge njihove scene “gledao sam”, u mislima, nebrojeno puta, i pre i posle pisanja, režirao ih u glavi, razmatrao čak i logističke momente vezane za specijalne efekte ili montažu, ali sve će to, kako izgleda, ostati u mojim mislima i snovima. Ali, za utehu, i u mislima i snovima čitalaca na koje su moji radovi snažno delovali i čiji me pozitivni fidbek osnažuje u naporima da nastavim.

 

[Baudrillard]

 

[Baudrillard]

 

[Baudrillard]

Dejan Ognjanović u intervjuu za Report.rs: „Odličan pisac je onaj ko doživljava stvari i šire i dublje od prosečnog čoveka.“

Danas razgovaram sa Dejanom Ognjanovićem, poznatim piscem, filmskim kritičarem, prevodiocem i urednikom edicija „Poetika strave“ i „Crna mačka“ u izdavačkoj kući Orfelin.

Dejane, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: koja knjiga te je uvela u svet horor žanra?​

Zapravo, mene u svet horora nije uvela nijedna knjiga, jer u mojoj najranijoj mladosti, što će reći negde početkom 1980-ih, kada sam počeo da čitam knjige, horor literature skoro da nije bilo nimalo, a to malo što jeste bila su hrvatska izdanja (Rosemaryno dijete, Egzorcist, Vidovitost) koja meni tada nisu bila ni poznata ni dostupna.

U svet horora uveli su me: 1) sablasne priče moje bake i mog dede (kojima sam zbog toga posvetio roman Zavodnik), 2) stripovi o Zagoru, a posebno horor epizode (sa Helingenom, Kandraksom, Čudovištem iz močvare, vampirom Baronom Rakošijem, itd); tek kasnije su se pojavili Marti Misterija i Dilan Dog da mi pruže još kvalitetniji i čistiji horor užitak u stripu; i 3) filmovi, među kojima je na mene najveći utisak ostavila Karpenterova Noć veštica, koju sam gledao sa devet godina.

Ako bih baš morao da izdvojim neku knjigu, prva koju sam posedovao zapravo je bila u tri knjige, tačnije: tri toma odabranih dela E. A. Poa, u hrvatskom prevodu. Ipak, to je došlo poprilično kasnije u odnosu na gorepomenute uticaje, s jeseni 1988. godine, kada sam krenuo u I razred Gimnazije. Naravno, Poov genije je bio i ostao jedan od najvećih uticaja u mom životu: kasnije sam njemu posvetio svoj magistarski rad… ali to je horor druge vrste, i čitaoci mog bloga znaju o čemu govorim.

Imaš li omiljenog pisca, ili sve one pisce iz edicije „Poetika strave“ poštuješ podjednako? ​

Što se tiče horora, za mene su Po i Lavkraft van svake konkurencije: oni su izvan ovog univerzuma, u nebeskim sferama, smrtnicima nedodirljivim. Što se tiče svih ostalih, naravno da imam među njima manje ili veće favorite, ali edicija „Poetika strave“ nije ni bila zamišljena kao privatni izbor, nego kao stručni, iako autorski i donekle neminovno subjektivan izbor onoga najvrednijeg, a do sada na našem jeziku nedostupnog, u horor prozi.

Zahvaljujući tebi, horor žanr u Srbiji je poslednjih nekoliko godina postao i popularniji i kvalitetniji, delom zbog odličnog izbora priča u ediciji „Poetika strave“, a delom i zbog tvojih knjiga. Da li priče koje će biti objavljene odabiraš prema sopstvenim afinitetima, ili prvenstveno tražiš nešto što bi moglo da se dopadne čitalačkoj publici?​

Autore i dela koja objavljujemo biram, pre svega, na osnovu kvaliteta i značaja za žanr, onako kako ja to vidim, ali pritom moram da vodim računa i o ovdašnjoj publici, koja do sada nije bila navikla da joj se plasira suptilan, književni horor, klasična strava, mračna neobična proza, pa još sa ozbiljnim pristupom.

Time mislim i na dizajn naših izdanja, koji nije standardni drečavi horor kič, i na tvrdi povez, koji implicira nešto trajnije i vrednije od „palp“ literature za jednokratnu konzumaciju, i na studiozne pogovore, biografije, prateće napomene, i najbolje moguće, pažljivo rađene prevode.

Budući da je srpska publika do sada pretežno pod hororom podrazumevala američku i englesku komercijalnu prozu Kinga, Barkera i Simonsa, a od klasika jedino Lavkrafta, pored ostalog zahvaljujući i mom izboru u tri izdanja Nekronomikona (2008; 2012; 2018), bilo je poprilično rizično po prvi put na našem jeziku objaviti dotad neznane pisce kao što su Blekvud, Maken, Hodžson, ali i krenuti sa novijim, manje izvikanim piscima, kao što su Topor, Ejkman, Ligoti, Klajn…

Najvažnije je naći ravnotežu između poznatog i nepoznatog, ne preterati ni sa jednim ni sa drugim, i polagano navići publiku da horor može da bude još mnogo, mnogo toga drugog, i mnogo boljeg, od bestseler proze.

Pre nekoliko meseci je objavljena tvoja knjiga „Prokletije“, koja je nastavak romana „Naživo“. Da li su „Prokletije“ jezivije od prethodnog romana, ili možemo da očekujemo nešto potpuno drugačije?​

Foto: Dejan Ognjanović

Teško je meni da određujem da li je neki moj roman jeziviji od nekog drugog: sve i kad bih hteo da to merim, ne mogu, jer ih ja vidim jedino „iznutra“, i nikada ih ne mogu doživljavati kao „objektivni“ čitalac.

Ono što mogu reći jeste da se strava u njemu kreće u znatno širem dijapazonu nego u Naživom. Naživo je najupečatljiviji zbog svoje poetike šoka, eksplicitnosti, groze, odvratnosti – i, nažalost, te krvave scene su, kako vidim u komentarima nekih čitalaca, „pojele“ ili bar zasenile i te kako prisutan i pažljivo građen osećaj strave, teskobe, paranoje, guste atmosfere neodređene pretnje u vazduhu zatrovanih 1990-ih.

Prokletije ne donose nešto „potpuno drugačije“ u odnosu na to, ali nude jasnije diferenciranu psihološku stravu (kroz atmosferu pretnje i teskobe), kosmičku stravu (u ambijentu neljudskih, velelepnih divljih tajanstvenih planina u Prokletijama) i telesnu stravu (u scenama direktnih sukoba sa ljudskim i neljudskim zlikovcima).

Prokletije su skoro duplo obimniji roman od Naživog, pa sasvim sigurno tu ima mnogo više svega. Ima za svakoga ponešto, ali u većim količinama: i krvi, i tihe jeze, i psiho-ludila, i natprirodne strave.

Pre nego što odlučim da pogledam neki horor film, obavezno posetim tvoj blog „The Cult Of Ghoul“ kako bih pronašao dobru preporuku. Koje nove horor filmove preporučuješ našim čitaocima da pogledaju?​

Dva najbolja horora koja sam video ove godine su Zloćudno (Malignant), o kojem sa već pisao na blogu, pa da se ne ponavljam, ko želi, neka klikne na moj prikaz OVDE i The Night House, o kojem ću pisati za koji dan. Trenutno je na blogu moj osvrt na novu hit seriju Squid Game, koja po žanru nije horor, ali ima mnogo saspensa i krvi…

Moram da se dotaknem i „Zavodnika“, jedne od najboljih horor knjiga koje sam pročitao, a čast mi je što je izašla iz pera mog sugrađanina. Da li si pre ili tokom pisanja posetio selo Špaj? Da li je isto kad pisac doživi atmosferu o kojoj piše ili može da je opiše vrlo uverljivo iako je nije osetio? ​

Pre svega, hvala ti na lepim rečima. Ta knjiga je doživela popriličnu popularnost i dobila mnogo ljubavi od čitalaca širom Srbbije i regiona, ali nažalost, najmanje od čitalaca iz Niša, koji kao da nisu ni svesni njenog postojanja, i činjenice da se dešava u Nišu i njegovoj okolini, u selima kakva su svima nama iz ovog kraja dobro poznata.

Selo Špaj, gde se taj roman dešava, ne da sam posetio, nego sam u njemu obilato boravio u svom detinjstvu, po više puta godišnje, a naročito na letnjim raspustima, jer majka mi je bila odatle. Utisci i impresije, a naročito tiha jeza koju vezujem za njega, čak i usred sunčanih letnjih dana, jer moji deda i baba imali su kuću odmah pored groblja, urezali su se duboko u mene i prosto sam morao da ih nekako otelotvorim, što sam i učinio u Zavodniku.

Što se poslednjeg pitanja tiče, pisac, ako je dobar, treba da ima imaginaciju, da zamisli i ono što nije doživeo i osetio. Po meni, odličan pisac je onaj ko doživljava stvari i šire i dublje od prosečnog čoveka, pa zato ne mora bukvalno da piše samo o onome gde je bio, šta je radio i video: dovoljno je da bude sposoban da spoji svoje životno iskustvo i svoj raspon proživljenih emocija sa razvijenom imaginacijom, da iz toga uobliči nešto novo, a originalno i živo. Konkretno, recimo, na Prokletijama, na moju veliku žalost, nikada nisam bio – ali su mi brojni čitaoci istoimenog romana rekli da su, čitajući ih, imali osećaj kao da su tamo bili, i osećali su mirise, boje, zvukove, ugođaje, atmosfere, još i bolje nego da su doslovno tamo bili preneti. To je čarolija umetnosti.

Pročitao sam negde da je bilo u planu da se snimi film za roman „Naživo“, ali do realizacije nije došlo. Da li je ta mogućnost potpuno odbačena ili ipak postoji šansa da se jednom uradi ekranizacija? ​

Da, bilo je kontakta i inicijalnih radova u pravcu adaptacije mog prvog romana u film, ali oni nisu daleko odmakli zbog kreativnog neslaganja sa potencijalnim rediteljem.

Detaljno sam to opisao u dodacima u 3. izdanju Naživog (koje je, uzgred, na ivici da se rasproda, pa ko ga želi, bolje što pre neka me kontaktira). Od tada nije bilo ozbiljnijih pokušaja ili ponuda, a da li će ih biti, ko zna?

Imajući u vidu ozloglašenost koju je u narodu proizveo Srpski film, ne znam baš koliko će se neko zaleteti za još jedan horor koji bi spajao šok pornografije i brutalnog splatera sa društvenom satirom (iako je moj roman izašao sedam godina pre Srpskog filma i možda donekle i uticao na njega).

Čini mi se realnijim da se, u ovdašnjim okolnostima, nešto uradi sa Zavodnikom, film ili, što da ne, i serija, jer je njegova poetika nešto blaža, suptilnija, prihvatljivija širokim narodnim masama. Samo još treba da se pojavi producent koji to ume da vidi.

Šta možemo da očekujemo uskoro u izdanju Orfelina? ​

Uskoro možete očekivati 24. knjigu edicije „Poetika strave“, našu treću zbirku Tomasa Ligotija, Teatro Grottesco, i drugu knjigu luksuzne edicije „Crna mačka“, Knjiga Ejbonova, u kojoj na oko 470 strana velikog formata, po prvi put na srpskom, čitaocima predstavljamo jednog od najznačajnijih klasičnih pisaca strave, Klarka Eštona Smita, kojega je Lavkraft izuzetno cenio, a donosimo ga u knjizi koja po dimenzijama i dizajnu podseća na Orfelinov Nekronomikon. Već se prevode još dve naredne knjige „Poetika strave“, ali bolje da ne otkrivam baš sve, jer neprijatelj prisluškuje… Uostalom, treba nekako preživeti ozbiljan finansijski udar usled otkazivanja Sajma knjiga u Beogradu, gde je Orfelin uvek sa velikim uspehom nastupao.

Zato, ako cenite to što radimo, naručujte naše knjige onlajn, direktno od izdavača, OVDE. Što se tiče mojih romana Naživo i Prokletije, oni su dostupni samo kod mene (pišite na dogstar666@yahoo.com), a Zavodnika tražite od Orfelina, baš ovog leta je izašlo 3. izdanje.

Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim ti mnogo uspeha u daljem radu.

Marko Veljković

 

[Baudrillard]

https://www.facebook.com/video.php?v=593675285090154