Sećam se deke.
Umro je na današnji dan, pre 7 godina.
Nedostaje mi.
Nedostaje mi čim zima donese svoje hladno ruho.
Miriše na odlazak, na nestajanje, na dan kada smo ga ispraćali u kapeli.
Miriše na odbegli trag života koji je bio uz njega.
Bio, i baš na današnji dan nestao.
Nedostaje mi miris njegovog džempera.
Krem boje, štrikan davno, pomalo krpljen, jer nije želeo da ga se reši, vezan je bio za njega.
Duša moga deke bila je pamučna. Meka, tiha, povučena, ali predana.
Umeo je nebrojivo često da u toku dana ode do prodavnice ukoliko bi ga baka slala.
Voleo je kafu.
Slatkiše, uprkos dijabetesu.
Supu, baka mu je sipala toliko u tanjir, da sam strepela da će svakog časa da se prelije.
Obavezno bi pojeo i moju porciju, koju bih presolila.
Deka je imao najplavlje oči, i pogled nežan da razmazi, pokrije i zagrli.
Bio je povučen, nežan, i jeo je i supu od trave koju sam kuvala u dvorištu.
Volela sam da me vozi biciklom dok sedim u korpi montiranoj na korman.
Da se ubrljavim od sladoleda, i da me baš on brani od mame kada me grdi jer smo došli uprljani.
Sećam se dede.
Često. Bolno.
Lala koji voli dobru, jaku hranu.
Koji biciklom ide na posao, i vraća se nudeći mi džepove u kojima bih tražila poklone koje je donosio.
Koji je dane i dane trošio u vožnji biciklom nakon radnog vremena ne bi li našao željenu šolju što svira.
Dok je napokon ne nađe.
I ne donese mi.
Deda koji je dete, sa dečijom dušom, i takvim osmehom koji razoružava.
Koji ne ume da grdi, već se nasmeje.
Sa najmekšim uhom, davno naviknutim na čapkanje.
Sa tetovažom kao znakom sećanja iz vojske. Iz Višegrada.
Nalik tetovažama mnogih vojnika.
Deda koji uistinu nije bio moj deda, ali je bio.
Bio je i mnogo više.
Bio je ljubav. Duša.
Bio je sinonim za igre, smeh, i lepo zabavljanje.
Za dobrotu.
Za najluđe igranje žmurki.
Sećam se crvenog bicikla na kojem je uvek dolazio, odlazio, putovao.
Nije umeo da razgovara telefonom.
Bio je nekako, nespretan, odmah je prelazio na stvar, bez naročitog uvoda.
Baba i ja smo se uvek tome smejale.
Uvek se sa njime šalile zbog toga.
Sećam se, na jednom koncertu, možda sam tri godine imala, pored dede je sela neka žena.
Prosto, sela, tu je našla mesto da sedne, i prati koncert.
Ošamarila sam je.
Nije imala prava tu da sedne.
Ne kraj mog deke.
Ne dok sam je sa njim.
Sećam se, bio je bolestan.
Otišla sam u bolnicu.
Sećam se tog široog osmeha kada sam ja ušla.
Kada sam išla svakog dana.
Da odnesem kafu, i novine.
Četvrtkom, naš Zrenjanin.
Redovno ga je čitao.
Deda kao deda.
Dremao je popodne.
Išao gde mu se kaže.
Pio mnogo kafe.
I teško odolevao slatkišima.
Moj deda. A u stvari nije.
Ma, moj je.
Nema razloga da ne bude.
Brinuo je o nama.
Čuvao nas.
Dakle može da bude sve.
Otac moga oca.
Svekar moje majke.
Dakle, moj deda.
I da je pravi, bolji ne bi umeo da bude.
Ne bi mogao.
Deda je, baš moj.
Ča i ove zime, kada je sedam godina kako nije tu.
Sedam godina.
Kako ne sipa kafu u njegovu šolju.
Kako sama pojedem sve iz tanjira.
Kako crveni bicikl stoji na tavanu.
A Zrenjanin kupujem kad odem kući, tek iz navike.
Tek zbog njega.
Umro je na današnji dan, pre 7 godina.
Nedostaje mi.
Nedostaje mi čim zima donese svoje hladno ruho.
Miriše na odlazak, na nestajanje, na dan kada smo ga ispraćali u kapeli.
Miriše na odbegli trag života koji je bio uz njega.
Bio, i baš na današnji dan nestao.
Nedostaje mi miris njegovog džempera.
Krem boje, štrikan davno, pomalo krpljen, jer nije želeo da ga se reši, vezan je bio za njega.
Duša moga deke bila je pamučna. Meka, tiha, povučena, ali predana.
Umeo je nebrojivo često da u toku dana ode do prodavnice ukoliko bi ga baka slala.
Voleo je kafu.
Slatkiše, uprkos dijabetesu.
Supu, baka mu je sipala toliko u tanjir, da sam strepela da će svakog časa da se prelije.
Obavezno bi pojeo i moju porciju, koju bih presolila.
Deka je imao najplavlje oči, i pogled nežan da razmazi, pokrije i zagrli.
Bio je povučen, nežan, i jeo je i supu od trave koju sam kuvala u dvorištu.
Volela sam da me vozi biciklom dok sedim u korpi montiranoj na korman.
Da se ubrljavim od sladoleda, i da me baš on brani od mame kada me grdi jer smo došli uprljani.
Sećam se dede.
Često. Bolno.
Lala koji voli dobru, jaku hranu.
Koji biciklom ide na posao, i vraća se nudeći mi džepove u kojima bih tražila poklone koje je donosio.
Koji je dane i dane trošio u vožnji biciklom nakon radnog vremena ne bi li našao željenu šolju što svira.
Dok je napokon ne nađe.
I ne donese mi.
Deda koji je dete, sa dečijom dušom, i takvim osmehom koji razoružava.
Koji ne ume da grdi, već se nasmeje.
Sa najmekšim uhom, davno naviknutim na čapkanje.
Sa tetovažom kao znakom sećanja iz vojske. Iz Višegrada.
Nalik tetovažama mnogih vojnika.
Deda koji uistinu nije bio moj deda, ali je bio.
Bio je i mnogo više.
Bio je ljubav. Duša.
Bio je sinonim za igre, smeh, i lepo zabavljanje.
Za dobrotu.
Za najluđe igranje žmurki.
Sećam se crvenog bicikla na kojem je uvek dolazio, odlazio, putovao.
Nije umeo da razgovara telefonom.
Bio je nekako, nespretan, odmah je prelazio na stvar, bez naročitog uvoda.
Baba i ja smo se uvek tome smejale.
Uvek se sa njime šalile zbog toga.
Sećam se, na jednom koncertu, možda sam tri godine imala, pored dede je sela neka žena.
Prosto, sela, tu je našla mesto da sedne, i prati koncert.
Ošamarila sam je.
Nije imala prava tu da sedne.
Ne kraj mog deke.
Ne dok sam je sa njim.
Sećam se, bio je bolestan.
Otišla sam u bolnicu.
Sećam se tog široog osmeha kada sam ja ušla.
Kada sam išla svakog dana.
Da odnesem kafu, i novine.
Četvrtkom, naš Zrenjanin.
Redovno ga je čitao.
Deda kao deda.
Dremao je popodne.
Išao gde mu se kaže.
Pio mnogo kafe.
I teško odolevao slatkišima.
Moj deda. A u stvari nije.
Ma, moj je.
Nema razloga da ne bude.
Brinuo je o nama.
Čuvao nas.
Dakle može da bude sve.
Otac moga oca.
Svekar moje majke.
Dakle, moj deda.
I da je pravi, bolji ne bi umeo da bude.
Ne bi mogao.
Deda je, baš moj.
Ča i ove zime, kada je sedam godina kako nije tu.
Sedam godina.
Kako ne sipa kafu u njegovu šolju.
Kako sama pojedem sve iz tanjira.
Kako crveni bicikl stoji na tavanu.
A Zrenjanin kupujem kad odem kući, tek iz navike.
Tek zbog njega.
