Odavno ne verujem u Deda Mraza, a ipak podležem svim čarima šljokica, ukrasa, sjaja... Odavno znam neko je uvek moj Deda Mraz, a ostalo moram sama. Pa, ipak, čini se da mnogo ljudi veruje u bucmastog deku koji će im doneti sve moguće vrste poklona, inače...
Kako objašnjavate činjenicu da su mi svi moji bivši opširno čestitali novu godinu, a ne dopisujemo se, ne čujemo se i, generalno, nismo ni u kakvom kontaktu. Svi oni čije sam brojeve telefona izbrisala iz memorije telefona i tako BLAGOG POJMA NEMAM ko je kad mi pišu, svi oni koji su tek ušetali u moj život i nestali, iz dosade, nerazumevanja, zbog manjka vremena, ko zna zašto, tek nije ni bitno... Nema ih. I sad, odjednom, malo pesme, malo alkohola, malo srceparajućih filmova i evo ih... Duge, opširne poruke, sa svim najboljim željama, s izjavama da često misle o meni... Ne razumem. A da sam pre samo mesec poginula, na primer, ne bi ni znali! Šta će im to? I šta uopšte misle kad to pišu? I šta misle o ženama kad tako rezonuju? Nije mi jasno. Da ću ja, da će neka bilo koja druga žena da na takve poruke odgovori: ,,Gde si, sve vreme te čekam?!'' Posle mnogo meseci, da ne kažem godine ili godina!!!
I šta da odgovorim na te ,,izlive lepih želja''? Ono što bi trebalo: ,,Ko si, uopšte, jebeno, ti?!'' Nije moj stil. Ne mogu. Ali to mislim... Ona neka granica uljudnog ophođenja je duboko urezana u meni, pa čak kada se radi i o osobama na koje ne vredi potrošiti 3-4 dinara za SMS poruku. Odgovorim hladno, i kratko, najkraće moguće... ,,Hvala, takođe''. I tad shvate... Da Deda Mraz nije čarobni deka koji briše promašaje, nepažnju, nebrigu... Tad im se zaledi pobednički osmeh na usnama što se razvukao prilikom dobijanja odgovora. Da Deda Mraz, baš kao što legenda kaže, nagrađuje samo one koji su bili dobri. One koji su tokom godine bili tu kad je bilo i lepo i ružno. Drugačije ne biva.
I nemojte misliti da mi je žao kad ovo pišem, osim možda za onih 3-4 dinara puta X. Na kraju, neka se cena za sve mora platiti, pa i za moju uljudnost. Nemojte misliti da mislim šta bi bilo kad bi bilo ili da je bilo, ne.
Mene zanima taj mozak. Mozak racionalan, okrutan, bezobziran, leden i onda... malo zvezdane prašine, malo slabosti i kao hajde da pišemo onoj maloj slatkoj plavoj... Kako funkcioniše to svetsko čudo? Koje su logičke veze? Šta ga zanima, a šta mu dosađuje?
Kada bih razumela taj mozak, verovatno ne bih ni ovo pisala.
Nesumnjivo, ako tako nešto postoji...
Kako objašnjavate činjenicu da su mi svi moji bivši opširno čestitali novu godinu, a ne dopisujemo se, ne čujemo se i, generalno, nismo ni u kakvom kontaktu. Svi oni čije sam brojeve telefona izbrisala iz memorije telefona i tako BLAGOG POJMA NEMAM ko je kad mi pišu, svi oni koji su tek ušetali u moj život i nestali, iz dosade, nerazumevanja, zbog manjka vremena, ko zna zašto, tek nije ni bitno... Nema ih. I sad, odjednom, malo pesme, malo alkohola, malo srceparajućih filmova i evo ih... Duge, opširne poruke, sa svim najboljim željama, s izjavama da često misle o meni... Ne razumem. A da sam pre samo mesec poginula, na primer, ne bi ni znali! Šta će im to? I šta uopšte misle kad to pišu? I šta misle o ženama kad tako rezonuju? Nije mi jasno. Da ću ja, da će neka bilo koja druga žena da na takve poruke odgovori: ,,Gde si, sve vreme te čekam?!'' Posle mnogo meseci, da ne kažem godine ili godina!!!
I šta da odgovorim na te ,,izlive lepih želja''? Ono što bi trebalo: ,,Ko si, uopšte, jebeno, ti?!'' Nije moj stil. Ne mogu. Ali to mislim... Ona neka granica uljudnog ophođenja je duboko urezana u meni, pa čak kada se radi i o osobama na koje ne vredi potrošiti 3-4 dinara za SMS poruku. Odgovorim hladno, i kratko, najkraće moguće... ,,Hvala, takođe''. I tad shvate... Da Deda Mraz nije čarobni deka koji briše promašaje, nepažnju, nebrigu... Tad im se zaledi pobednički osmeh na usnama što se razvukao prilikom dobijanja odgovora. Da Deda Mraz, baš kao što legenda kaže, nagrađuje samo one koji su bili dobri. One koji su tokom godine bili tu kad je bilo i lepo i ružno. Drugačije ne biva.
I nemojte misliti da mi je žao kad ovo pišem, osim možda za onih 3-4 dinara puta X. Na kraju, neka se cena za sve mora platiti, pa i za moju uljudnost. Nemojte misliti da mislim šta bi bilo kad bi bilo ili da je bilo, ne.
Mene zanima taj mozak. Mozak racionalan, okrutan, bezobziran, leden i onda... malo zvezdane prašine, malo slabosti i kao hajde da pišemo onoj maloj slatkoj plavoj... Kako funkcioniše to svetsko čudo? Koje su logičke veze? Šta ga zanima, a šta mu dosađuje?
Kada bih razumela taj mozak, verovatno ne bih ni ovo pisala.
Nesumnjivo, ako tako nešto postoji...