Лично ме ужасава то кмечање није ме волела мама, није ме волео тата,... и тражење изговора за своја лоша опхођења према другима. Ако си лош само по себе то је твоја ствар, немој загорчавати живот другима.
А сви смо оштећени, неко мање неко више. И они вољени и они невољени и они вољени на погрешан начин.
Ponovo se ne slažem.
Ja ne govorim o ljudima koji kmece iznad kapućina plaćenog maminom penzijom. Covek koji je sa 36 godina na stranom jeziku postao načelnik psihijatrijskog dela klinike nikako nije čovek koji kmeci pred zivotom već introspektivan čovek. Osoba svesna svojih slabosti, rana i potisnutog bola koji može da izazove i agresiju prema majci koja je batine trpela i preslikavanje oca na lično ponašanja ili odbojnost prema porodici.
Veća je šansa da prevazidje on koji razume od onoga koga su učili da je kriv ako se oseća slab.
Vidiš, moja prijateljica je pukla zbog očevog ponašanja sa 35 godina. Tek sada. Kada je trebalo sama da se uda. I veza je otišla dođavola. Kažeš da je slaba...da li je tako, djak generacije prirodne gimnazije, pmf završen sa 9,6. Da li je zaista slaba ili je povreda bila toliko jaka i toliko dugo potiskivana, ucena da ne sme da prizna?
Treba pogledati Istraživanja, deca koja su antipusaci, oni zagriženi antipusaci su po pravilu deca okorelih pušača (ja, na primer). Ćerke debelih majki su po pravilu opsednute kilazom (jedna prelepa Dzesika Alba je to pričala, da sebe vidi uvek gojazno jer je iz porodice gojaznih). Deca pušača češće postaju pušači ili antipusaci. Uvek ide preslikavanje ili negiranje. I uvek je krajnost ako se povodom nečega naneo bol detetu.
Zato sam neumorni advokat dece. Šta god da se dešava decu treba prigrliti i pustiti ih da žive slobodno, da budu samo deca. A to podrazumeva da odrasli budu odrasli...sto je mnogo teže a posle je izgovor lak
problem je sto je decu lakse voleti, ta je ljubav bezuslovna i vecna, nikad ne pomislis-ja mora da sam debil sto ih volim, vidi kako se ponasaju. a ljubav prema odraslom coveku nije, tu ima jedan deo koji je bezuslovan, ali u nekoj tacki ako covek oseti da vise daje ili sta god, da je druga strana nezrela, nespremna da se prilagodjava itd, mora se podvuci crta..e sad koliko je ko spreman da ulozi truda, vec je sasvim individualna stvar
postoji problem kod nas zena na balkanu, mi smo vaspitane da budemo submisivne..bog je iznad coveka, covek je iznad zene, taj rad. slusaj i cuti, ne odgovaraj, budi dobra..sve su to recenice iz detinjstva koje je moja cela generacija slusala
svet se promenio, i mi to racionalno vise ne prihvatamo. ali podsvesno nam je to jos tu, i zato cesto ne umemo normalno da kazemo ovo hocu, ovo necu..nego dajemo dajemo dajemo..i onda odlepimo i ceo svet eksplodira u milion parcica.
dakle, kad god pomislis da si zanemario sebe iz ljubavi prema drugima, treba da stanes i da razmislis sta ti dobijas iz takvog odnosa. mislis o sebi da si dobra? pozrtvovana? bolja od njih? tata bi rekao vidi kako je dobra?
treba da shvatimo da koju god ulogu i nacin ponasanja usvojimo kao nas, iz tog takvog nacina izvlacimu neku dobit, svesnu ili nesvesnu.
Ali, Koto, mi ne dajemo više od ostatka planete.
Jedna od prednosti stalnih selidbi je ta što kao posmatrač možeš lako da budeš i psiholog jer nisi emotivno upleten.
Deca se lepo čuvaju, večere su na stolu, deca su daleko ranije od naše dece u krevetu, do osam svakako, priče za laku noć se čitaju. Samo manje komplikuju. I brže odrastaju. Mozda im je lakše da brže odrastu, više kapaciteta ima njihova sredina.
Ja sam ovde sa 36 godina skoro pa devojka, moje drugarice se tako odnose prema sebi (na Balkanu je biti žena a ne riba velika uvreda) a tamo nisam, one su lepe i doterane, školovane ali listom su u šest uveče kući. Struktura jeste drugačija, ritam im je stabilan iz dana u dan je to točak koji one vrte. I ne razmišljaju mnogo.
Iskreno, mislim da je pitanje mentaliteta. Mi smo mnogo ponosni pa makar i na supu koja se kuva najduže i najbistrije, tudjoj deci, čak i sasvim maloj, surovo sudimo sa visine a kada se istrošimo, kada shvatimo da u 24 sata ne stane sve što smo natovarile počnemo da zvocamo, zakeramo, da sebe ističemo i zalivamo zbilja loše stvari u sebi.
Popucaju brakovi, kada deca odrastu vidimo da su obična deca, nikakvi genijalci...I život prodje.
Sa njima je drugačije, supe se prave najbrže, sa mužem se razgovara uz hvala i molim, deca su deca ali bitne stvari oni drže čvrsto i svaki dan.
Kada sam se porodila, tada sam najveću razliku videla. Posto nisam imala ni mamu, ni tetku, ni baku, nikakvu pomoć od prvog dana su sve finansije, cela kuća i dete bili na nam dvoma. Sve savete koje sam dobila odavde su činili veću štetu nego korist dok mi je Engleskinja došla u kuću sa tepsijom večere i očistila mi je kuću, pokazala trik kako je ona (majka trojice sinova) čistila kuću za 20 minuta. Kao da mi je milion dolara dala dok ćemo mi mnogo da palamudimo drugima, da prostis na izrazu, a korist od nas mrka kapa. Prazna teorija i na toj teoriji nam je bazirano društvo.
Nema tu velike mudrosti, svaki dan radiš isto što i milioni ljudi širom sveta i ne misliš da si vise poseban.
mislim,on je ipak otac deteta ili dece. Sto vise paznje poklanjate jedno drugom, mesecni odlasci u restoran, zajednicki inventi, bez dece i tako, to potkrepljuje romantiku i ljubav i valja se izdvojiti u tom pogledu. Ako je i burno i to je dobro,samo da se volite i da ima puno strasti i ljubavi,koje treba da se odrzava obostranim trudom.
