Ivana ju je dopratila na železničku stanicu. Pitala je:
-Zar te ne čudi, još uvek, kako su engleske železnice nešto sasvim drugačije nego one kod kuće?
Ona je slegla ramenima.
-Ovde je sve drugačije nego kod kuće.
Ivana ju je pomno motrila. Zadnjih je nedelja gledala u nju kao nikad u svom veku, kao da je prvi put vidi, ili kao da ju je prvi put postala svesna.
Primetivši to, ona se isceri:
-Hoćeš prestati da bleneš u mene? Selim se, neću se ubiti ili prijaviti u Legiju stranaca!..
-Kao da možda hoćeš.
Crnokosa je devojka sela na pregradu između perona i izvadila cigaretu iz uske kutije. Ivana je bila sušta suprotnost: suprotni pol u njihovom prijateljstvu. Skrstila je noge u elegantnim, vrtoglavo visokim štiklama veštičje špicastog vrha; i ona pogleda u svoje ne preterano čiste martinke na podvrnutim farmerkama. Nasmešila se. Ivana je mogla dozvoliti sebi da zapali na javnom mestu - ovde je ona ta koju će, dođe li do frke, uhapsiti.
Međutim, nisu mislile isto, i znala je da bi se Ivana zapanjila da joj kaže zbog čega se, upravo, iscerila. "Ti si kroz luda!" Uvek joj je govorila kako ne razume po kojem sistemu njen mozak funkcioniše, ni gde to vodi.
-Dakle.
-Dakle, šta?
-Dakle, seliš se!
-Gospode, Ivana, znaš da se selim već nedeljama!..
-I ti to zaista misliš napraviti?
-Pretpostavljam da čak ni ja ne bih radila predstavu oko otkaza, pakovanja, pronalaženja novog stana i dolaska na železničku stanicu - da mi to nije bila namera, ipak.
-Ne pravi se pametna!
-Ne, već ti ne pričaj gluposti. Šta ti, uopšte, znači to: stvarno se seliš...
Ivana je mrzovoljno otpuhivala dimove svoje dugačke crne cigarete. Plavosivi, mirisni dim sasvim ju je obavio, pa je izgledala kao kakva ciganska kraljica na svom tronu usred magle.
-Teodora, znamo se sto godina. Odrasle smo zajedno, do vraga! Hoću da mi objasniš, ne, zahtevam da mi kažeš...
-Ali sve sam ti rekla!
-Ne, rekla si mi, ko s Marsa, pre par nedelja, kako se seliš u v.ukojebinu iza božjih nogu na koju si jednom u svom životu nabasala, i to pijana. Jedva si znala naći to mesto ponovo na karti, a već si donela odluku da odeš tamo živeti. Ne dajem na tu priču ni pola g.ovneta. Hoću da mi smesta kažeš.... Oh, prokletstvo!
Teodora krajem oka uhvati kako neka uniforma ulazi na peron. Ivana odbaci dopola popušenu cigaretu i zgazi je potplatom svoje štikle o prljavi beton.
Ona umorno reče:
-Ivana. Imale smo ovu raspravu već hiljadu puta, čak si mi rekla kako te njom gnjavim. Ponoviću ti, makar me pljunula: meni je dosta Londona. Nikad ga nisam volela. Ja uopšte ne volim metropole, osećam da mi ovoliko fali da skroz puknem... Hoću mir, neke šume da po njoj hodam, nedirnute tišine... Uštedela sam dovoljno novca. Onaj dečko iz paba mi je našao rođaku koja izdaje sobe u tom selu i ta me soba već čeka. To je završena priča, sestro. Konačno imam m.uda da nešto uradim po svome, umesto da izigravam tvoj privesak...
-Oh, znači u tome je stvar!
-U čemu?
-Opet je na tapetu ta priča o integritetu, o odrastanju i izgrađivanu ličnosti...
-Gluposti.
-Gluposti, je li? Teodora, ne shvatam zašto sve ove godine misliš kako moraš pobeći od mene da bi bila svoja...
-Ali to nema nikakve veze s tobom, zapravo. Ja moram pobeći od života koji nas dve živimo, a koji, kao što oduvek znaš, meni nikad nije prijao. Ti si rođena za velika svetla grada, ne ja. Tebi je London u krvi, ko da si ga osnovala umesto što si prva generacija j.ebenih ratnih iseljenika... Ja to nikad nisam htela. Ja sam samo morala. Kako to nećeš da razumeš, Ivana?
Ivana je i dalje netremice zurila u nju. Čule su pisak i mukli glas železničara. Iznenada se osetila kao nategnuta struna, spremna da poleti.
-Moram da idem, do vraga. Čuj, nemoj me sad gnjaviti. Po prvi put za dugo, dugo vremena znam da radim pravu stvar.
-Kakvu prokletu...
-Znaš ono, negde nešto čeka na mene?
-Ne čeka te u tom selu, Teodora, ne budi blesava...
-Ni u Londonu. Pogotovo ne u Londonu.
Onda se okrenula, iako je Ivana pokušavala da je zaustavi, da je spreči, da je natera da propusti ovaj voz da bi još o svemu popričale, još samo jednom... Ali, uzalud. Ona je znala da je to njen voz, njen put.
Nije bilo nikakve svrhe odlagati ga. Već toliko dugo čeka na nju.
Pre nego je ušla kroz nisku kapiju od pocrnelog izvijenog gvožđa, pogledala je oko sebe. Selo je bilo isto kao što ga je pamtila. Bilo je isto poslednjih nekoliko stotina godina, i ostaće isto i kroz sve kataklizme sveta, kad se izgubi i zadnji pomen na nju. Na čudan je način to bila misao puna nade i spokoja.
Bilo je lepo sresti, konačno, jednu stvar koja se - ne menja.
Pre par meseci, društvo se zateklo s nekoliko slobodnih dana. Zaputili su se bezimenim drumovima što dalje od gradske vreve, predelom koji niko od prisutnih nije poznavao - čak ni onaj koji je, jedini među njima, bio Englez. Ali svi su oni, bez obzira na nacionalnost, bili gradska deca. Sela nisu spadala u njihov domen. Bez cilja i naročitog smisla vozili su iznajmljeni mini moris drumovima s jednom trakom, i stajali tek da nešto pojedu, naspu goriva i kupe novi karton piva u limenkama. Stakla su bila zamagljena od njihovog pijanog smeha. Bila je neobično suva zima, bez snega: prve su pahulje pale upravo kad su stali uz put da dospu još goriva iz gepeka. Posle zagušljive vrućine auta, ona se naježila do vrhova nožnih prstiju. Trljajući nadlaktice ne bi li se zagrejala, otišla je uskim drumom koji se pred njima penjao uzbrdo kako bi pogledala šta je s druge strane. Ostala je, zatečena. Dokle god je mogla da dohvati pogledom, bile su šume; nesagledivo prostranstvo ustalasanog mora. Činilo se da tim šumama nema kraja, da se zatekla na kraju poznatog Sveta Ljudi posle kojeg počinje - Šuma. Ali na samom obodu, poput kakve Poslednje Odstupnice, bilo je seoce; ne veće od zaselaka kakve beznadežni romantici slikaju po božićnim čestitkama. Mogla je da vidi zvonik crkve i tamne krovove utonule u sag od drveća. Neko je došao do nje i rekao, pogledavši joj preko ramena: Engleska je baš lepa, nije li?.. A onda: hoćemo li? Ali ona je odmanula glavom dok su joj se neobjašnjive suze, vruće, kupile u uglovima očiju. Ne, ja ne idem.
Odmah je znala. Istog trena. To je bilo to.
-Zar te ne čudi, još uvek, kako su engleske železnice nešto sasvim drugačije nego one kod kuće?
Ona je slegla ramenima.
-Ovde je sve drugačije nego kod kuće.
Ivana ju je pomno motrila. Zadnjih je nedelja gledala u nju kao nikad u svom veku, kao da je prvi put vidi, ili kao da ju je prvi put postala svesna.
Primetivši to, ona se isceri:
-Hoćeš prestati da bleneš u mene? Selim se, neću se ubiti ili prijaviti u Legiju stranaca!..
-Kao da možda hoćeš.
Crnokosa je devojka sela na pregradu između perona i izvadila cigaretu iz uske kutije. Ivana je bila sušta suprotnost: suprotni pol u njihovom prijateljstvu. Skrstila je noge u elegantnim, vrtoglavo visokim štiklama veštičje špicastog vrha; i ona pogleda u svoje ne preterano čiste martinke na podvrnutim farmerkama. Nasmešila se. Ivana je mogla dozvoliti sebi da zapali na javnom mestu - ovde je ona ta koju će, dođe li do frke, uhapsiti.
Međutim, nisu mislile isto, i znala je da bi se Ivana zapanjila da joj kaže zbog čega se, upravo, iscerila. "Ti si kroz luda!" Uvek joj je govorila kako ne razume po kojem sistemu njen mozak funkcioniše, ni gde to vodi.
-Dakle.
-Dakle, šta?
-Dakle, seliš se!
-Gospode, Ivana, znaš da se selim već nedeljama!..
-I ti to zaista misliš napraviti?
-Pretpostavljam da čak ni ja ne bih radila predstavu oko otkaza, pakovanja, pronalaženja novog stana i dolaska na železničku stanicu - da mi to nije bila namera, ipak.
-Ne pravi se pametna!
-Ne, već ti ne pričaj gluposti. Šta ti, uopšte, znači to: stvarno se seliš...
Ivana je mrzovoljno otpuhivala dimove svoje dugačke crne cigarete. Plavosivi, mirisni dim sasvim ju je obavio, pa je izgledala kao kakva ciganska kraljica na svom tronu usred magle.
-Teodora, znamo se sto godina. Odrasle smo zajedno, do vraga! Hoću da mi objasniš, ne, zahtevam da mi kažeš...
-Ali sve sam ti rekla!
-Ne, rekla si mi, ko s Marsa, pre par nedelja, kako se seliš u v.ukojebinu iza božjih nogu na koju si jednom u svom životu nabasala, i to pijana. Jedva si znala naći to mesto ponovo na karti, a već si donela odluku da odeš tamo živeti. Ne dajem na tu priču ni pola g.ovneta. Hoću da mi smesta kažeš.... Oh, prokletstvo!
Teodora krajem oka uhvati kako neka uniforma ulazi na peron. Ivana odbaci dopola popušenu cigaretu i zgazi je potplatom svoje štikle o prljavi beton.
Ona umorno reče:
-Ivana. Imale smo ovu raspravu već hiljadu puta, čak si mi rekla kako te njom gnjavim. Ponoviću ti, makar me pljunula: meni je dosta Londona. Nikad ga nisam volela. Ja uopšte ne volim metropole, osećam da mi ovoliko fali da skroz puknem... Hoću mir, neke šume da po njoj hodam, nedirnute tišine... Uštedela sam dovoljno novca. Onaj dečko iz paba mi je našao rođaku koja izdaje sobe u tom selu i ta me soba već čeka. To je završena priča, sestro. Konačno imam m.uda da nešto uradim po svome, umesto da izigravam tvoj privesak...
-Oh, znači u tome je stvar!
-U čemu?
-Opet je na tapetu ta priča o integritetu, o odrastanju i izgrađivanu ličnosti...
-Gluposti.
-Gluposti, je li? Teodora, ne shvatam zašto sve ove godine misliš kako moraš pobeći od mene da bi bila svoja...
-Ali to nema nikakve veze s tobom, zapravo. Ja moram pobeći od života koji nas dve živimo, a koji, kao što oduvek znaš, meni nikad nije prijao. Ti si rođena za velika svetla grada, ne ja. Tebi je London u krvi, ko da si ga osnovala umesto što si prva generacija j.ebenih ratnih iseljenika... Ja to nikad nisam htela. Ja sam samo morala. Kako to nećeš da razumeš, Ivana?
Ivana je i dalje netremice zurila u nju. Čule su pisak i mukli glas železničara. Iznenada se osetila kao nategnuta struna, spremna da poleti.
-Moram da idem, do vraga. Čuj, nemoj me sad gnjaviti. Po prvi put za dugo, dugo vremena znam da radim pravu stvar.
-Kakvu prokletu...
-Znaš ono, negde nešto čeka na mene?
-Ne čeka te u tom selu, Teodora, ne budi blesava...
-Ni u Londonu. Pogotovo ne u Londonu.
Onda se okrenula, iako je Ivana pokušavala da je zaustavi, da je spreči, da je natera da propusti ovaj voz da bi još o svemu popričale, još samo jednom... Ali, uzalud. Ona je znala da je to njen voz, njen put.
Nije bilo nikakve svrhe odlagati ga. Već toliko dugo čeka na nju.
Pre nego je ušla kroz nisku kapiju od pocrnelog izvijenog gvožđa, pogledala je oko sebe. Selo je bilo isto kao što ga je pamtila. Bilo je isto poslednjih nekoliko stotina godina, i ostaće isto i kroz sve kataklizme sveta, kad se izgubi i zadnji pomen na nju. Na čudan je način to bila misao puna nade i spokoja.
Bilo je lepo sresti, konačno, jednu stvar koja se - ne menja.
Pre par meseci, društvo se zateklo s nekoliko slobodnih dana. Zaputili su se bezimenim drumovima što dalje od gradske vreve, predelom koji niko od prisutnih nije poznavao - čak ni onaj koji je, jedini među njima, bio Englez. Ali svi su oni, bez obzira na nacionalnost, bili gradska deca. Sela nisu spadala u njihov domen. Bez cilja i naročitog smisla vozili su iznajmljeni mini moris drumovima s jednom trakom, i stajali tek da nešto pojedu, naspu goriva i kupe novi karton piva u limenkama. Stakla su bila zamagljena od njihovog pijanog smeha. Bila je neobično suva zima, bez snega: prve su pahulje pale upravo kad su stali uz put da dospu još goriva iz gepeka. Posle zagušljive vrućine auta, ona se naježila do vrhova nožnih prstiju. Trljajući nadlaktice ne bi li se zagrejala, otišla je uskim drumom koji se pred njima penjao uzbrdo kako bi pogledala šta je s druge strane. Ostala je, zatečena. Dokle god je mogla da dohvati pogledom, bile su šume; nesagledivo prostranstvo ustalasanog mora. Činilo se da tim šumama nema kraja, da se zatekla na kraju poznatog Sveta Ljudi posle kojeg počinje - Šuma. Ali na samom obodu, poput kakve Poslednje Odstupnice, bilo je seoce; ne veće od zaselaka kakve beznadežni romantici slikaju po božićnim čestitkama. Mogla je da vidi zvonik crkve i tamne krovove utonule u sag od drveća. Neko je došao do nje i rekao, pogledavši joj preko ramena: Engleska je baš lepa, nije li?.. A onda: hoćemo li? Ali ona je odmanula glavom dok su joj se neobjašnjive suze, vruće, kupile u uglovima očiju. Ne, ja ne idem.
Odmah je znala. Istog trena. To je bilo to.