Zbunjena sam... Gde je nestalo sve? Odjednom se slika razbila u sitne komade, a ja ne mogu da ih skupim. Sada se plašim, šta ako iz mraka dođe čudovište koje nosi u vreći sve naše uspomene? Teraće me da zavirim unutra, da pogledam ono što će me ubiti, da se suočim sa bolom koji će me oboriti...
Sve se izgubilo, više ništa ne vidim.... Lutam kao slepa kroz uspomene onoga što mi se desilo. Širim oči najjače što mogu, kapci me bole, ali želja da pronađem malo svetlosti je jača. Hodam kroz tu tminu koja kao da me guta sa svakim korakom, padam i ustajem, ali ne odustajem.
Suze se slivaju niz obraze. Bože, kako peku! Svako sećanje na njega me lomi, svaki deo, polako i neumoljivo... Ima li bar malo osećanja, makar zrno ljudskosti? Da ima ne bi mi ovo radio, ne bi dozvolio...
Ne, ne osećam se kao prazna školjka, ni kao Zemlja bez sunca, ni kao Julija bez Romea, ja se jednostavno osećam kao sama bez igde ikoga na ovom svetu, osećam se kao jedno obično, da ne možete zamisliti običnije NIŠTA.
Preostaje mi samo da pokušam da pobegnem iz te strašne kutije u kojoj se krijem, kojom sam ograničena, da pokušam da nađem put kojim ću bezbrižno krenuti bez straha da će me neko iz prošlosti presretnuti. Pokušaću da ogorčenje ostavim daleko za sobom, da ga zaključam negde odakle više neće izaći.
Podignuću stakleno zvono pod kojim krijem svoje snove, dopustiću jednom ponovo da me vole, ali on će ostati samo bolni trag, trn na dnu srca koji ne može izaći, nešto što će mi u retkim trenucima osmeh sa lica smaći, ova neuspela ljubav je moj životni domaći.
Sve se izgubilo, više ništa ne vidim.... Lutam kao slepa kroz uspomene onoga što mi se desilo. Širim oči najjače što mogu, kapci me bole, ali želja da pronađem malo svetlosti je jača. Hodam kroz tu tminu koja kao da me guta sa svakim korakom, padam i ustajem, ali ne odustajem.
Suze se slivaju niz obraze. Bože, kako peku! Svako sećanje na njega me lomi, svaki deo, polako i neumoljivo... Ima li bar malo osećanja, makar zrno ljudskosti? Da ima ne bi mi ovo radio, ne bi dozvolio...
Ne, ne osećam se kao prazna školjka, ni kao Zemlja bez sunca, ni kao Julija bez Romea, ja se jednostavno osećam kao sama bez igde ikoga na ovom svetu, osećam se kao jedno obično, da ne možete zamisliti običnije NIŠTA.
Preostaje mi samo da pokušam da pobegnem iz te strašne kutije u kojoj se krijem, kojom sam ograničena, da pokušam da nađem put kojim ću bezbrižno krenuti bez straha da će me neko iz prošlosti presretnuti. Pokušaću da ogorčenje ostavim daleko za sobom, da ga zaključam negde odakle više neće izaći.
Podignuću stakleno zvono pod kojim krijem svoje snove, dopustiću jednom ponovo da me vole, ali on će ostati samo bolni trag, trn na dnu srca koji ne može izaći, nešto što će mi u retkim trenucima osmeh sa lica smaći, ova neuspela ljubav je moj životni domaći.
