Danas sam skočio s mosta.
Ne, nisam se okliznuo. Predao sam se. Rešio sam, ne želim više da budem tu.
Pored izlizanog stola stvarnosti, posutog izmešanim osećanjima, kao na platnu, crno-bele slike nižu se jedna za drugom. Kao ludak smejem se i plačem istovremeno. Prolaznost mog života je nedostižna istorija. Moje noge su me nosile dugo i cipele su sa gomilom rupa. Treba mi odmor, da se naslonim, treba mi pomoć. U bunilu zakopan do grla, nepomičan stojim, tražim način da se otrgnem od starog života, ako je to uopšte bio život. Ali vidim glumce, vidim da sam to ja. Razumem zašto je teško iz laži udobnosti. koju sam sâm gradio. pobeći i upustiti se u neizvesno. Svi mi je imamo i hranimo, tu laž da nas kad-tad ugrize, jer nismo smeli zakoračiti u promene. Sumnja se rađa uvek iznova i iznova, i ima tako jak koren. Tražim je da je počupam, ali svaki put nađe neki drugi kutak mog uma da se sakrije. Lukava je ta sumnja.
Shvatam da živimo u svetu sopstvenog filma, nespremni uloge koju smo dobili; trudimo se da glumimo. Nije to život, to je gluma.Snalazimo se od situacije do situacije. Svi smo lažni gubitnici i junaci. Letim kroz vazduh u dubine ponora sa osećajem slobode.Pod dejstvom adrenalina osećam se tako živo. Zar sada, posle svega. Strah i tuga, žalost i bol... preplavljuju me. Ovo mi je poslednja uloga u životu i mora ispasti što bolja.
Zamišljam osećaj pre udara. ili ga možda neće ni biti, hoće li se traka filma prekinuti u deliću sekunde i zadati kraj. Nema me više; a gde sam to j? Gde sam bio, ko sam i šta sam radio?
Okupan u znoju, drhtavih usana, ležim nepomičan, trgnut scenama svoga kraja, dok prvi zraci Sunca umivaju mi lice. Pomislih... kako život može imati bolji scenario, samo treba drugačiji korak.
Otvorio sam vrata i izašao napolje, na Sunce, sa korakom u sutra.
Skoćio sam s mosta.
Ne, nisam se okliznuo. Predao sam se. Rešio sam, ne želim više da budem tu.
Pored izlizanog stola stvarnosti, posutog izmešanim osećanjima, kao na platnu, crno-bele slike nižu se jedna za drugom. Kao ludak smejem se i plačem istovremeno. Prolaznost mog života je nedostižna istorija. Moje noge su me nosile dugo i cipele su sa gomilom rupa. Treba mi odmor, da se naslonim, treba mi pomoć. U bunilu zakopan do grla, nepomičan stojim, tražim način da se otrgnem od starog života, ako je to uopšte bio život. Ali vidim glumce, vidim da sam to ja. Razumem zašto je teško iz laži udobnosti. koju sam sâm gradio. pobeći i upustiti se u neizvesno. Svi mi je imamo i hranimo, tu laž da nas kad-tad ugrize, jer nismo smeli zakoračiti u promene. Sumnja se rađa uvek iznova i iznova, i ima tako jak koren. Tražim je da je počupam, ali svaki put nađe neki drugi kutak mog uma da se sakrije. Lukava je ta sumnja.
Shvatam da živimo u svetu sopstvenog filma, nespremni uloge koju smo dobili; trudimo se da glumimo. Nije to život, to je gluma.Snalazimo se od situacije do situacije. Svi smo lažni gubitnici i junaci. Letim kroz vazduh u dubine ponora sa osećajem slobode.Pod dejstvom adrenalina osećam se tako živo. Zar sada, posle svega. Strah i tuga, žalost i bol... preplavljuju me. Ovo mi je poslednja uloga u životu i mora ispasti što bolja.
Zamišljam osećaj pre udara. ili ga možda neće ni biti, hoće li se traka filma prekinuti u deliću sekunde i zadati kraj. Nema me više; a gde sam to j? Gde sam bio, ko sam i šta sam radio?
Okupan u znoju, drhtavih usana, ležim nepomičan, trgnut scenama svoga kraja, dok prvi zraci Sunca umivaju mi lice. Pomislih... kako život može imati bolji scenario, samo treba drugačiji korak.
Otvorio sam vrata i izašao napolje, na Sunce, sa korakom u sutra.
Skoćio sam s mosta.
