Dan Republike

[kiseli1]

Нисам оспорио то да национализам није крив за распад државе, али узрок бујању национализма је Устав из 1974.

................kojeg si ti dobro procitao i znas o cemu pricas ( ili ponavljas ono sto pise po ugrozenosrpskim sajtovima)... srbi su uvek ugrozeni. eto , nisu do danas uspeli da rese svoje nacionalno pitanje

 

[Gruban]

Нисам оспорио то да национализам није крив за распад државе, али узрок бујању национализма је Устав из 1974.

Nije netačno da je nacionalizam doveo do raspada SFRJ ali je ta istina krajnje površna.
Za razliku od prve Jugoslavije ili KSHS za koju bi se možda i moglo reći da je i imala nekakav legitimitet,istina svi su imali različite motive i različita viđenje roka trajanja te nove države,druga Jugoslavija je stvorena odlukom grupe samozvanaca na šumskom parlamentu - tzv. avnoj.

U periodu od 1945 do 1966 bila je to vrlo stroga diktatura sa svemoćnom tajnom policijom,pa i manifestacija nacionalizma nije bilo,što ne znači da nacionalizam nije postojao.Posle smene tvrdolinijaša Rankovića koji je bio šef tajne ili tajnih policija, centralna vlast počinje da slabi a republička rukovodstva dobijaju mnogo veću autonomiju delovanja,naravno uz odobrenje Josipa Broza.Već 1968 dolazi do masovnih demonstracija Albanaca na Kosovu i Makedoniji a vodstvo Saveza Komunista Hrvatske zahteva preuređenje Jugoslavije u labavi savez država tj.nezavisnost republika.Ta kriza sa kraja šestdesetih i početka sedamdesetih,"rešena" je tako što je 1971 došlo do amandmanske promene saveznog ustava kojim su republikama i pokrajinama data znatno šira ovlašćenja.Vodstvo hrvatskih komunista je smenjeno a kao dodatni ustupak separatistima usvojen je nov ustav 1974 kojim je država Jugoslavija preuređena u nešto između konfederacije i federacije a pokrajine izjednačene sa republikama osim u nekim nevažnim momentima.
Do raspada bi u svakom slučaju došlo jer je Jugoslavija bila državna tvorevina bez podrške velikog dela stanovništva,verovatno i većine.Takve tvorevine opstaju samo u uslovima diktature.

 

[kiseli1]

Razmotrimo ukratko razloge za i protiv
Jugoslavije. U ozbiljnoj akademskoj zajednici najtemeljniji napad na Jugoslaviju kao
nemogući projekt, "Skadar na Bojani", izveo je Ivo Banac, profesor sa Jejla, kasnije
aktivan čimbenik u izgradnji hrvatske države. Istih tih poznih osamdesetih, u srpskoj
istoriografiji je izašla jedna od njenih najvećih knjiga Stvaranje Jugoslavije Milorada
Ekmečića, u kojoj je praćen paralelni razvoj južnoslovenskih država i društava od kraja
XVIII veka ka zajedničkoj državi. Da li je jugoslovenski projekat stvarno bio utopijski
pokušaj da se ujedine civilizacijski, verski i politički nepomirljivo razdvojeni narodi,
kako je tada tvrdio Banac, a danas i mnogi srpski intelektualci? Svaki integrativni
projekat se suočava sa problemima različitosti. Nemačka je ujedinjena posle surovih
ratova dva glavna pretendenta na centar, Pruske i Habsburške monarhije (da se ne
osvrćemo na mnogo ranije verske ratove). Italijani su integrisani tek u drugoj polovini
XX veka, a i tada su ostale pukotine između Severa i Juga. Indiju da i ne pominjemo.
Drugi prigovor Jugoslaviji je da je ona bila elitni projekat bez podrške u svojim
narodima, pogotovo kod Hrvata. Zaista, vatreni Jugosloveni su bili srpski i hrvatski
intelektualci, dok je hrvatski narod, čim je dobio pravo glasa, pokazao nepoverenje prema
tadašnjem uređenju SHS. Isto tako, zajednička država nije izdržala demokratiju, niti
dvadesetih, niti krajem osamdesetih godina. Kao što je Vajmarska republika bila
republika bez republikanaca, tako je Jugoslavija bila država bez jugoslovenskih građana,
ili preciznije, sa nedovoljno njih, kažu neki. Nemogućnost održavanja te zemlje mnogi
vide u tome što se dva puta raspadala. Ali se dva puta i sastavljala. Osim toga, raspad
1941. godine, pre svega, bio je rezultat okupacije. Pitanje je da li bi se bez aprilskog rata
raspala zemlja koja je već počela da se federalizuje. Još nisu jasne sve međunarodne
okolnosti drugog raspada zemlje početkom devedesetih.
Šta je Jugoslavija donela Srbima? Ogromne žrtve u Prvom svetskom ratu, od kojih se
možda nikada nisu oporavili? Zaokružene i maksimalističke granice Hrvatske i Slovenije,
stvorene su samo onde dokle je srpski vojnik stao opankom. Trst, koji je nekada bio
najveći slovenački grad, to više nije, u austrijskim pokrajinama Koruška i Štajerska,
Slovenci se bore za dvojezične table. Mnogi Srbi su danas ogorčeni zbog navodno
neuzvraćene ljubavi i žrtve. Pre svega, srpski političari nisu stvarali Jugoslaviju iz ljubavi
prema Slovencima i Hrvatima. Njihov cilj j bio da ujedine sve Srbe i ostale srodne
narode, da stvore veliku državu sa dobro povučenim granicama. Od najzapadnijih srpskih
naselja do granice sa Austrijom je tada bilo stotinak kilometara. U tom trenutku, većina
Slovenaca je oduševljeno za Jugoslaviju, dok se verovalo da će Hrvati već popustiti u
srpsko-slovenačkom "sendviču". Ne treba potceniti ni međunarodni faktor. Pobednice
Prvog svetskog rata, pre svega Francuska, očajnički se boje dve stvari: restauracije
Habzburga (Britanija o tome ima drugačiji stav) i komunističke revolucije. Nezavisna
Hrvatska bi bila lak plen i za jedno i za drugo, već su počeli veliki društveni nemiri, a tu
je bila i Italija. Neki hrvatski i slovenački gradovi su bukvalno u trku zaposedani pre
italijanske vojske. To objašnjava žurbu hrvatskih predstavnika 1. decembra 1918. godine
da se ujedine sa Srbijom, makar prihvatili centralizam i sve drugo. Sa stanovišta velikih
sila, Jugoslavija je, dakle, bila velika karika čak dvostrukog "sanitarnog kordona". Danas
mnogi Srbi žale za tzv. malim rešenjem srpskom državom koja bi obuhvatila Bosnu,
delove Dalmacije i Hrvatske naseljene Srbima i sve ostalo na istok. To bi, veruju oni, bila
politički mnogo stabilnija i homogenija država. Tu se javljaju dva problema. Prvo, Srbija
već od 1912. godine nije više samo srpska država. Gledano iz ugla vojnih i
bezbedonosnih rizika, daleko je gore stanje bilo u Makedoniji i na Kosovu nego u
Hrvatskoj. Dvadesetih godina, država je vodila pravi rat sa albanskim kačacima i
bugarskim komitama. Daleko su veće vojnopolicijske snage angažovane na jugozapadu i
jugoistoku nego na severu i severozapadu. Zanimljivo da današnji kritičari
preambicioznih severozapadnih granica zaboravljaju da su Srbi najveći istorijski gubitak
zapravo pretrpeli zbog granice sa Bugarskom. Ni albanske golgote ne bi bilo da Srbija
nije, mimo sporazuma, uzela istočnu Makedoniju. Bregalnica, povlačenje preko Albanije,
Kajmakčalan, rat sa Bugarima 1941. godine, posledice su želje da Srbija uzme Strumicu,
Štip i ostale krajeve istočno od Vardara, za koje se već tada znalo da nisu oduševljeni za
srpstvo (za razliku od Kumanova i Tetova na primer). Ko danas prođe tim napuštenim
polupustinjskim krajevima, ne može lako da poveruje oko čega su Srbi i Bugari ratovali
tri puta u XX veku.
Jedan drugi problem je neiskustvo i nedostatak vizije srpskih političkih elita. Ljudi koji
su stvarali Jugoslaviju su formirani u jednoj, maloj, homogenoj i centralizovanoj državi.
Jedino njihovo iskustvo federacije, li pre konfederacije, jeste Austro-Ugarska, koja je bila
u stalnoj državnoj krizi. Ne iznenađuje da su zazirali od federalnih i konfederalnih
rešenja. Što se srpskih komunističkih elita tiče, posle obračuna sa Simom Markovićem i
Filipom Filipovićem, jedan od glavnih kriterijuma za odabir srpskih komunističkih
funkcionera bio je kritičnost prema srpskom nacionalizmu. Za razliku od Slovenaca, na
primer. U trenutku krize osamdesetih, srpski komunisti nemaju nikakav nacionalni
program, improvizuju ga iz kafanskih priča i stavova, od danas do sutra. Otuda ti čudni i
tragični obrti. Kao kod Ratka Mladića, koji je, po sopstvenim rečima, bio skrhan padom
Jugoslavije. Niko ni danas ne zna šta je bio državni projekat Slobodana Miloševića i
koliko je bilo tih projekata. Na nesreću, u odlučujućem momentu i tadašnja Evropska
ekonomska zajednica i SAD deluju improvizovano i od danas do sutra. Tada prednost
dobijaju one države sa jasnim nacionalnim projektima, pre svega Slovenija, a u manjoj
meri i Hrvatska.
Još jedna od mnogih zanimljivosti raspada Jugoslavije u globalnom kontekstu je i u tome
što su se raspadale samo socijalističke federacije ili diktatorski projekti kao Ujedinjena
arapska republika, Malajska federacija iz koje je istupio Singapur, ili Etiopija od koje se
odvojila Eritreja. Indija je najšareniji mogući mozaik naroda, vera i kultura pa se drži na
okupu, ali je u suštini demokratska i liberalna država, makar po svojim temeljnim
načelima.
Tu se možda krije i jedan od odgovora. Jugoslavija je bila liberalan, demokratski,
antiklerikalan i modernizatorski projekat. A tokom celog postojanja nije bila ni dovoljno
liberalna, retko kada demokratska, a u modernizaciji dosta neuspešna. Ona nije stvorila
svog građanina, politički, ekonomski i kulturno integrisanog u širu zajednicu,
nezarobljenog lokalnim okovima vere, provincijalnih elita i sitnih interesa.

...............

 

[kiseli1]

(“ Antisrpski karakter AVNOJ-a “- 10.6)
Rezolucija Saveta Evrope sa početka 2006. o zločinima komunizma protiv sopstvenog
naroda u prošlosti obavezuje sve bivše socijalističke države da još jedanput utvrde te
zločine i zločince i tako ideološki osude to vreme i izbrišu ga iz istorije. Pošto, naravno,
zločina i zločinaca te vrste u Srbiji nema, a mora ih biti, došlo je do “poplave” novih
“hocus- pocus” dokumenata, planova, dogovora itd. iz kojih treba da se vidi kako su Tito
i KPJ hteli da unište Srbe i Srbiju. Raspisali su se o tome mnogi pisci , pa čak i oni čije je
pero odavno zarđalo, kao B.Jovanović. Novi “dokazi”su vecinom “rekla – kazala”. Tako
je sa svim poplavama - uvek nose i ostavljaju nam đubre.
Polemisati s ovako “maštovitim” piscima nije lako ali postoji nacin - treba ih iz sveta
opsena dovesti u svet stvarnosti. Pa, da vidimo kako se ta “antisrpska” politika Tita, KPJ i
Kominterne odrazila na život srpskog naroda u praksi. Mora da su Srbi prošli ko ”bos po
trnju”. Pa evo, nabrajam te ”trnove”!
Prvo, Tito, komunisti i partizani su tokom NOR 1941. – 1945. obnovili srpsku nacionalno
– istorijsku posebnost i državu, koje je monarhija 1918. ukinula u ime ”državnog
centralizma i integralnog jugoslovenstva” ili “jedan narod - tri plemena”. Srbi ponovo
imaju državu od 1945. To je Narodna republika Srbija.
Drugo, srpske teritorije okupirane i anektirane 1941. od strane Nemaca, Italijana, Mađara,
Bugara i NDH (KiM, Banat, Bačka, Srem, pirotski i bosilegradski srez) oslobođeni su i
ušli ponovo u sastav Srbije. Inace, Italija je 12.avgusta 1941. kraljevskim dekretom KiM
bila pripojila Albaniji.
Treće, odmah po oslobođenju zemlje i ulasku KiM u sastav Srbije nezadovoljni balisti,
tražeći nezavisnost, digli su krajem decembra 1944. oružanu pobunu koja je zahvatila
veći deo KiM. Tito je odmah zaveo vojnu upravu i formirao komandu vojne oblasti.
Pobuna je slomljena marta 1945. kada su uništene balističke i ostale reakcionarne bande.
To je bila jasna i trajna Titova poruka čije je Kosovo i kakav mu je status! Od tada, pa
sve do danas, KiM je sastavni deo Srbije. To je, naročito posle donošenja Ustava 1974.,
prihvaćeno i od većine albanskog stanovništva. Ustav 1974. je u praksi ostvario ideju
“više od autonomije, manje od nezavisnosti” odnosno “suštinsku autonomiju”, što je
dobro funkcionisalo, ali su to srpski nacionalisti i albanski separatisti napadali kao osice,
što će dovesti do današnje kosovske drame.! Danas je Kosovo po Ustavu iz 1974.
program vlade Koštunica – Tadić (za ovog drugog nisam siguran, S.M.!) ali to kasni za
Titom nekoliko decenija.
Četvrto, Srbi su kao najbrojniji južnoslovenski narod dali najveći doprinos i žrtve za
oslobođenje i stvaranje nove Jugoslavije, što su ostali narodi i narodnosti cenili i
poštovali. To se najbolje izražava u činjenici da su Srbi kao narod imali tri nacionalne
države. Pored Srbije, to su i Hrvatska i BiH, koje su po republičkim ustavima bile države
Hrvata i Srba, odnosno Srba, Muslimana i Hrvata. To nije bilo samo formalno jer su Srbi
kao konstitutivni narod bili ravnopravno zastupljeni u svim republičkim organima
zakonodavne, izvršne i sudske vlasti itd. Time je stavljena tačka na staru nacionalističku
laž o Srbima „ Pobednici u ratu, poraženi u miru„.
Peto, najznačajni rezultat „antisrpske“ politike KPJ i Tita je snažan razvitak materijalnih
proizvodnih snaga i radikalne promene u privredi Srbije, brza industralizacija, kao i brza
strukturalna promena stanovništva i brzo podizanje njegovog standarda , obrazovanja i
zdravstvenog stanja. Srbija je izašla iz opšte zaostalosti u kojoj je bila pre drugog
svetskog rata. I sve druge republike, a posebno nerazvijene i pokrajina Kosovo, ostvarile
su to isto. Od 1952.do 1990. društveni proizvod Jugoslavije uvećan je 6,1 puta (u
Sloveniji 6,6, Hrvatskoj 5,7 a u Srbiji bez pokrajina 6,2 puta). Najbrži rast DP Jugoslavije
bio je u periodu 1956 - 1965 (prosečno godišnje 7,4 %), a najviši je bio u Srbiji ( 8,1 %)
itd. ( Statistički godišnjaci Saveznog zavoda za statistiku, Beograd). Srbija danas živi i
preživljava trošeci ono što je stvoreno u Socijalističkoj republici Srbiji.
Šesto, istinu o Jasenovcu prva je obnarodovala u svom izveštaju Zemaljska komisija za
utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača koju je osnovao ZAVNOH još tokom
rata a na osnovu odluke AVNOJ iz decembra 1943 (Prvo i Drugo zasedanje AVNOJ).
Tada je i utvrđen broj od 750.000 ubijenih Srba, Jevreja i Roma. Posle rata taj izveštaj sa
spiskovima ustaških zločina i zločinaca u pojedinostima objavljen je i štampan kao
posebna knjiga, što su učinile i ostale zemaljske komisije, kao i državna komisija koju je
osnovao AVNOJ. Spisak ratnih zločinaca sa detaljnim opisom njihovih zlodela nalazi se i
danas u Arhivu Srbije (ranije Jugoslavije). Čudi me da vrsni publicista – istoričar
B.Jovanović ne zna za to. Mnoge zločince s tog spiska stigla je zaslužena kazna jer je
Titova Jugoslavija bila uporna u njihovom pronalaženju, dovođenju pred sud ili
likvidaciji, kao što je slučaj sa zaostalim bandama posle rata ili kasnije ubacivanim u
zemlju.

..................

 

[Gruban]

..................

Rezolucija Saveta Evrope sa početka 2006. o zločinima komunizma protiv sopstvenog
naroda u prošlosti obavezuje sve bivše socijalističke države da još jedanput utvrde te
zločine i zločince i tako ideološki osude to vreme i izbrišu ga iz istorije. Pošto, naravno,
zločina i zločinaca te vrste u Srbiji nema, a mora ih biti, došlo je do “poplave” novih...

 

[kiseli1]

da, institut za modernu istoriju, je vec unapred odredio kvotu, pa se trude...istina, smesno je..u pravu si