"Опште је позната чињеница да су руски људи, захваћени терором како у Русији тако и за границом, полагали наде на Хитлера који је објавио бескомпромисну борбу против комунизма (тиме се и да објаснити масовна предаја руске војске у почетку рата). Но када је постало очигледно да Хитлер тежи да присвоји Украјну, Крим, Кавказ и друге богате регионе Русије, да он не само што презире руски народ већ стреми његовом уништењу, да су по његовом наређењу руски заробљеници убијани глађу, да је немачка војска при свом повлачењу спалила и разрушила до темеља све руске градове и села који су јој се нашли на путу, истрбивши или одвевши са собом њихово становништво... тада су се срца свих благоразумних људи окренула против њега осим оних који су "хтели да буду обманути".**
Дакле, Црвена армија у Другом светском рату, може се третирати као оруђе руског народа у борби за биолошки опстанак, не само Руса него и највећег дела Словенства, па највероватније и србског народа као његовог дела. Истина, србски народ за разлику од западних и источних Словена, није био на путу Хитлерових амбиција проширења немачког животног простора, али победа Хитлера, била би победа и немачких савезника, а немачки савезници били су, како поменусмо, и злочиначки великодржавни србоубилачки пројекти којима је Недићева Србија била окружена.
Рећи ће неко, "Али Хитлер је Србима нудио пристојан споразум који је најпре и потписан али затим фактички оборен пучем од 27. марта!" Јесте, тим споразумом би србски народ вероватно избегао ратни вихор, али та прилика је пропуштена, и ступила је на снагу окупација, која је донела нову сурову реалност у којој су хрватски, бугарски, мађарски и шиптарски џелати Срба, постали савезници нашег окупатора, који им је пак као награду за савезништво, омогућио чињење стравичног геноцида над србским народом. С обзиром на такве околности, реалан историјски епилог у случају Хитлерове победе, био би биолошко исчезнуће србског народа, јер је сасвим нереално веровати да би Хитлер спречио покушај докосуривања остатака Србије, који би сасвим сигурно предузели уједињени наши околни душмани који су уједно и његови ратни савезници.
Исти закључак о позитивном карактеру црвеноармејске борбе против немачких национал-социјалиста, пружа и православна Хришћанска симболика која провејава кроз извесне чињенице и догађаје из рата. Значајна су тим поводом запажања србског православног публицисте Матеја Арсенијевића везана за генерала Георгија Жукова, изнета у студији: "Божанска и васеленска тајна Светог Великомученика и Победоносца Георгија":
"Требало би поменути и мало познату чињеницу да је II светски рат фактички завршен победом руског оружја у Берлину, 6. маја (у поноћ 7. на 8. мај је само формално био објављем крај рата), дакле, на православни Ђурђевдан, који је те, 1945. године - зар случајно? - пао на Васкрс! Тај дан је био и имендан - зар случајно?- генерала Георгија Константиновича Жукова (1896-1974), који је лично командовао операцијом заузимања Берлина и убијања аждаје нацизма у њеном леглу. То је онај исти Георгије К. Жуков кога је, по сведочењу његове кћери Марије Г. Жукове, у детињству својом руком благословио Преподобни Старац Нектарије Оптински, прорекавши му да ће једнога дана "постати велики руски војсковођа кога ће пратити победе". То је онај исти Георгије К. Жуков, који је 1925. године као командант коњичког пука Црвене армије, тајно дошао у посету прогнаноме Преподобном Нектарију Отинском, у селу Холмишчи код Козељска. То је онај исти Георгије К. Жуков који је своју петогодишњу кћер Марију водио у Свето - Сергијевску Лавру и тамо јој причао о великој победи коју је руски кнез Димитрије Донски са благословом Светог Сергија Радоњешког, 1380. године извојевао над Монголима у славној Куликовској бици. То је онај исти Георгије К. Жуков, који, уз благодатну помоћ свог Небеског Заштитника, у најкритичнијим тренутцима битке за Москву, у касну јесен 1941. године, није спавао ни једне једине секунде током пуних дванаест дана и дванаест ноћи. Тог Жукова је многострадални руски народ, због његових заслуга за одбрану Русије у Великом Отачаственом рату 1941-1945, још током рата прозвао "спасиоцем Русије". Како сведочи архимандрит Јован Крестјакин, управо је по Жуковљевом личном наређењу, дуж прве линије фронта, у одсудним тренутцима борбе била ношена Кзанска икона Мајке Божије. Жуковевом заслугом је у борби од нациста била ослобођена и чудотворна Гербовецка икона Мајке Божије (која се данас чува у Кијеву)..."***
Чувени руски вајар Вјачеслав Кликов, израдио је величанствен споменик генералу Жукову који од 1995. године краси московски Црвени трг (слика споменика је при почетку овога текста). Споменик је заснован на светогеоргијевском мотиву убијања аждаје, при чему место аждаје заузима орао који симболизује национал-социјалистичку Немачку односно њен завојевачки поход на руску земљу. Посебну димензију том прегнућу, даје чињеница да је недавно упокојени Вјачеслав Кликов био и идеолог руског православног национализма и монархизма, и да је управо он обновитељ Савеза Руског Народа - руског православно-националног и антијудејског покрета са почетка века, чији је знамен красио управо лик Светог Великомученика и Победоносца Георгија, односно представа његовог убијања аждаје, као древног руског и свеправославног символа борбе добра против зла. Дакле и Вјачеслав Кликов у борби генерала Георгија Жукова и његове војске против Немаца, види историјски континуитет руске православно-националне борбе из старог књажевског и царског периода.
Да ли на основу свега наведеног, значи да ми србски православни националисти требамо да прослављамо 9. мај као дан победе над фашизмом? По мишљењу аутора ових редова, не требамо! Иако је врло могуће да је победа над фашизмом (а у ствари над хитлеризмом) отклонила опасност биолошког истребљења србског народа (од стране околних џелата који су били немачки савезници), та победа није донела србском народу никакво ослобођење, већ само прелазак из немачке окупације (физички разорније) у комунистичку (духовно много разорнију) окупацију. Овај датум, не требамо обележавити ни због чињенице да га је као глобални светски празник одредила светска закулиса, тачније јудео-масонска клика којој је овај датум значајан из сопствених, већ наведених разлога. Уосталом, победа руског оружја којом је обезбеђен биолошки опстанак руског народа и већине Словена, извојевана је коначно 1945. године на дан празновања Светога Ђорђа (23. априла/6. маја), па би по мишљењу аутора ових редова, управо овог датума било прикладно молитвено се сетити свих руских ратника који су у том рату пали бранећи Русију, Православље и Словенство, па међу њима поменути и оне руске родољубе који су се борили на немачкој страни јер су веровали да се уз помоћ Хитлерове Немачке, може руски народ ослободити бољшевичке немани. Јер ни из редова једних нити других, готово нико се није хтео борити нити за Стаљина нити за Хитлера, већ искључиво за руски национални интерес.
Свакако из евентуалног уважавања црвеноармејске борбе из II светског рата, од стране србских православних националиста, намеће се једна површна противечност с обзиром да су се србске националне снаге у том рату, па међу њима и Србски добровољачки корпус као узор данашњих србских православних националиста, (са чијег се знамена сијао Косовски крст и икона Светога Георгија), борили против комунистичке куге, чије је устоличење на србском тлу омогућено управо доласком Црвене армије. Наиме, руски национални карактер црвеноармејске борбе постоји само у њеној борби против немачког хитлеризма, и условљен је антируским побудама немачког напада на СССР. Међутим, при црвеноармејском заузимању земаља источне Европе, долази до изражаја сва негативност потчињености ове војске комунистичком совјетском руководству, чији је циљ ширење комунистичке револуције. С обзиром на ту чињеницу, сасвим је оправдана борба националиста источноевропских земаља против надирања Црвене армије у њихове земље, јер је ова армија наметала комунистичку окупацију њиховим народима. Али данашњи србски православни националисти требају се уздићи из противречне логике тог трагичног времена, која је резултат својеврсне историјске заврзламе, и као што на локалном плану требају поштовати ондашњу борбу србских националних снага против комунистичког изазивања немачких одмазди и уопште борбу против комунистичке куге, тако требају и на глобалном нивоу поштовати борбу генерала Георгија Жукова и његове војске против германског словенофобског ига, које је претило истребљењу већине Словена.
Али датуме и празновања, која нам намеће светска закулиса, свакако не требамо прихватати.
