Заправо је Француска застава била.
-
- Popularno:
- Gradjani se okupljaju u 50 mesta u...
- Nikola Kojo zabranio Lidiji Vukičević...
- N1 ne dozvoljava novom direktoru da uđe
- Kuda nas je to "vođa" poveo?
- Deca u lisicama srpske policije
- Vučiću pozlilo, kolabirao pred kamerama...
- EKSKLUZIVNO: ISPOVEST ALESIA LATERZE...
- Hoće li EU konačno stati na stranu...
- Merkate li osobe suprotnog pola na...
- "Neutralni" Vuk Kostić
Dan kada se srpska zastava vijorila nad Belom kućom
- Začetnik teme комшија
- Datum pokretanja
Zato što kod nas političari žele sve samo za sebe, i svih ljudi sa strane se plaše i rade protiv njih.
Bez obzira na komunističku politiku Jugoslavije, Amerika je bila glavni saveznik. Nema potrebe spominjati one silne milijarde koje su nam davali, a posle opraštali. A mi po principu "svako radi koliko može, a uzima koliko treba", mi smo uzimali sve, krediti koje su građani dobijali bili su američkim dolarima. Imalo se pare, živelo se lagodno. Zidali ljude kuće i gradili se stanovi, a to sve od novca koji je Amerika davala Jugoslaivji Ali nisu nam oprostili sve milijarde, a mi mislili da hoće.
- Poruka
- 76.576
Zato što kod nas političari žele sve samo za sebe, i svih ljudi sa strane se plaše i rade protiv njih.
Bez obzira na komunističku politiku Jugoslavije, Amerika je bila glavni saveznik. Nema potrebe spominjati one silne milijarde koje su nam davali, a posle opraštali. A mi po principu "svako radi koliko može, a uzima koliko treba", mi smo uzimali sve, krediti koje su građani dobijali bili su američkim dolarima. Imalo se pare, živelo se lagodno. Zidali ljude kuće i gradili se stanovi, a to sve od novca koji je Amerika davala Jugoslaivji Ali nisu nam oprostili sve milijarde, a mi mislili da hoće.
Никад САД нису подржавале Титов комунистички режим. Подржавали су их као тројански коњ, да би поткопали источни блок.И давали су паре Титу због тога. То је био тактички потез, али не дугорочни, само привремен. Алчи, кад је убијена главна аждаја у Москви, онда се кренуло са рушењем свих комунизама у Источној Европи- па и тај комунизам у Југославији. Али, то се овде није схватило и по сваку цену се бранио пропали и поражени систем. Последице тога, нажалост, трпели смо ми као нација и држава.
"Неће нас Енглези."
Svakako, u politici nema drugara i ortaka, već samo interesa.
A tadašnji političari su umeli to da iskoriste u našu korist. Ljudi neće svom prijatelju da daju 1000 dinara, već će da pozajeme i oečuju da novac bude vraćen. A ne znam šta znači kad ti neko pozajmi milijardu, i onda ti to oprosti.
Uzmi primer Jugo Florida. Taj krš teško da bi iko kupio. Ali eto, upravo zbog Tita, otvorilo se Američko tržište za Jugoslovenske krš automobile, i što je zanimljivo, amerikanci to kupovali.
Ali dobro, nije to moglo večno tako kako su mislili iz Zastave. Oni mislili da će jedan te isti auto, koji je inače krš, da prodaju amerikancima večno. Nisu razumeli šta znači konkurencija i kapitalističko otvoreno tržište.Ma jok bre, to bila ruska zastava.
Šta je bre ovo? Ko koga ovde zahebava? Čija se zastava zapravo vijorila nad Belom kućom? Pitanje je sad!
" SUSRET SA ISTORIJOM Šta je bio razlog da su Amerikanci i Englezi sejali smrt na Uskrs: Uloga Tita i Koče Popovića u bombardovanju Beograda
Ivan Miladinović | 15. april 2018.
Šta je bio razlog da su Amerikanci i Englezi sejali smrt na Uskrs, 16. aprila 1944. godine. Glavni grad je bio obogaljen, a glavni nemački punktovi u okupiranom Beogradu nisu ni okrznuti. Saveznički "oslobodioci" Masakrirali praktično sve veće gradove i naselja po Srbiji i Crnoj Gori
TRAGIČNA je istorija Beograda. U fantazmagoričnoj kugli njegove povesti kao da nema granice između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, između smrti i života...
Ko ga još nije bombardovao! U devetnaestom veku Turci, u dvadesetom Austrijanci, Mađari, Nemci, a na samom kraju Drugog svetskog rata, Englezi i Amerikanci. Gorka ironija sudbine izgleda ne prati samo ljude nego i gradove. U smiraj prošlog veka ponovo su se obrušili engleski i američki avioni i krstareće rakete, potpomognuti saveznicima iz NATO.
Te daleke 1944. bombe na srpsku prestonicu su bacale "leteće tvrđave" B-17 i četvoromotorni bombarderi B-24, koje su cinično nazvali "liberatori" - "oslobodioci". Pedeset i pet godina kasnije bili su još ciničniji - svoju rušilačku i ubilačku misiju nazvali su "Milosrdni anđeo".
Licemerje ovih "humanih misija" samo potvrđuje da su davno prošla vremena kada se moglo govoriti o političkom prestižu velikih sila i o moralnom ugledu velikih naroda. Pokazuje da su puki interes i zablude važnije od ljudskih života, dogme preče od elementarnog ljudskog morala, jer su spremni da hiljade nevinih žrtava proglase krivcima, a njihove dželate nevinim.
ZATO niko do danas nije uspeo da objasni zašto je Beograd, na Uskrs, uz Božić najveći hrišćanski praznik, 16. aprila 1944. godine, u ranim jutarnjim časovima zavijen u crno.
Sve beogradske crkve bile su prepune, na ulicama je bilo življe nego bilo kog dana za vreme okupacije. Beograđani su tog dana želeli, makar na trenutak, da zaborave strahote rata, da sebi priušte iluziju radosti i normalnog života, da raspoloženi proslave Uskrs i skorašnji kraj rata.
Iako je stigla vest da je upravo bombardovan Niš, potišteni Beograđani nisu hteli da veruju da se to isto može desiti i njihovom gradu. U tu sumornu mogućnost nisu verovali čak ni kad je dat prvi znak za uzbunu.
Samo za nekoliko sekundi kristalno vedro nebo premreženo je esadrilama aviona. Počeo je pravi pakao, vrilo je kao u kotlu. Istovremeno su fijukale stotine bombi, zavijale gradske sirene, urlali motori bombardera.
Bajlonijeva pijaca i sve okolne ulice, u kojima tokom rata nikad nije bilo vojnih objekata, bile su razorene i uništene. Prašina je prekrila pijacu na Kalenića guvnu, bolnice, u kojima su bili smešteni i tek pristigli zarobljenici iz Nemačke, pretvorene su u ruševine. Razoreno je i prvo beogradsko porodilište, podignuto posle Prvog svetskog rata dobrovoljnim prilozima Beograđana.
Glavni nemački punktovi u okupiranom Beogradu nisu ni okrznuti...
NA DRUGI dan Uskrsa, usledilo je drugo još bezobzirnije razaranje Beograda. "Savezničke" bombe pogodile su Centralni higijenski zavod, Bolnicu za zarazne bolesti, Dom slepih, Berzu rada, Ortopedski zavod, Državni dom za decu, dva doma za decu srpskih izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Dečju bolnicu, Dečji dispanzer...
Stradalo je i nekoliko mlinova, galerija, biblioteka, izdavačka preduzeća, muzička škola, bioskopi, Centar za humor, Srpsko narodno pozorište...
Srušene su Terazije, Narodno pozorište, prah i pepeo prekrio je desetine beogradskih ulica. Od Niške, Stiške, Alekse Nenadovića, Krunske, Francuske, Rimske, Miletine, Mekenzijeve i Kneza Miloša do Mletačke, Kraljice Natalije, Zvečanske, Hadži Đerine, Nemanjine...
Razorne bombe "saveznika" pogodile su glavnu Železničku stanicu, stanice u Topčideru i Rakovici, Palatu "Albanija", Poštu broj 2, Fabriku štofova Vlade Mitića na Karaburmi, Fabriku hartije "Vapa", Tehnički fakultet, Vajfertovu pivaru, Studentski dom.
Beograđani su bili preneraženi kada su na jednoj velikoj bombi, koja slučajno nije eksplodirala, otkrili poruku koju im šalju Englezi i Amerikanci i oni koji su odobrili njihovo suludo masakriranje Beograda. Na bombi je krupnim ćiriličnim slovima bila poruka: "Srećan Uskrs."
MESEC dana kasnije, baš u vreme dok su se gradom pronosili glasovi kako se "Čerčil izvinjava za uskršnje bombardovanje" srpske prestonice, kako je "engleski kralj obećao da se to više neće ponoviti", Beograd je ponovo zavijen u crno.
Bio je četvrtak, 18. maj 1944. Jutro je uveliko odmaklo. Časovnik na Terazijama pokazuje 9.55. Nad oblačnim i kišovitim nebom istraumiranog grada zatutnjali su engleski i američki bombarderi.
Napad je bio još bezočniji od onog uskršnjeg. Glavna meta, ovog puta, bila je periferija Beograda u kojoj je stanovala gradska sirotinja. Pašino brdo, Kotež, Neimar i Čubura obavijeni su gustim oblacima dima i prašine.
Orgijanje "savezničkih" aviona trajalo je gotovo puna dva sata. U nekim delovima grada bombe su padale na svakih sto kvadratnih metara. Samo ispod jedne kuće izvučena su 32 leša.
Sistematsko razbijanje Beograda je nastavljeno. Masakriranje prestonice Srbije organizovano 3. septembra 1944. godine trajalo je puna dva sata. Ovog puta na redu su bili Dušanovac, Rakovica, Karaburma, pa ponovo Pašino brdo, Kotež, Neimar i ulice oko glavne Železničke stanice.
Faksimil Titove depeše od 5. februara 1944.
Tri dana kasnije, 6. septembra, dok se u srpskim crkvama obeležavao rođendan kralja Petra Drugog Karađorđevića, u po bela dana, u 10 časova, usledilo je novo granatiranje. Stradali su Senjak, Sarajevska ulica, sirotinjske barake pored Save... Da posle prvog bombardovanja, za vreme košmarne, neprospavane noći, hiljade unezverenih Beograđana nije potražilo utočište u Ripnju, Velikom Mokrom Lugu, Rakovici, na Avali, pola Beograda bi bilo pretvoreno u groblje i zgarište.
PORED Beograda koji je razaran 11 puta, saveznički "oslobodioci" obrušili su se na Niš čak 15 puta. Englezi i Amerikanci su masakrirali praktično sve veće gradove i naselja po Srbiji i Crnoj Gori. Kraljevo su bombardovali šest puta, Podgoricu, Zemun i Alibunar četiri puta, Novi Sad tri puta, Smederevo, Nikšić, Ćupriju i Popovac kod Paraćina po dva puta. Na njihovoj meti našli su se i bespomoćni civili Sremske Mitrovice, Rume, Velikog Bečkereka, Kruševca, Peći, Kragujevca, Kovina, Pančeva, Velike Plane, Bijelog Polja, Prijepolja, Kuršumlije, Prokuplja, Vučja, Lebana, Grdelice, Podujeva, Raške, Stalaća, Mitrovice, Prištine... Samo od 1. do 7. septembra 1944, nad Srbijom i Crnom Gorom bilo je 1.973 borbena leta.
Besomučno angloameričko razaranje desetina srpskih i crnogorskih gradova, varoši i sela, započeto 20. oktobra 1943. a okončano 18. septembra 1944. godine, bila je jedna od većih nedoumica naše novije istorije.
JEDNA depeša Josipa Broza Tita, upućena 5. februara 1944. Glavnom štabu NOV i PO Srbije polako razvejava istorijsku maglu ko je naređivao bombardovanja srpskih i crnogorskih gradova:
"Vrhovni štab NOV i POJ, u saglasnosti sa Savezničkom misijom pri Vrhovnom štabu, odobrio je upućivanje majora Johana Henikera Glavnom štabu NOV i PO Srbije... Sve vaše želje u pogledu pomoći savezničkog vazduhoplovsta on će dostavljati Savezničkoj misiji pri Vrhovnom štabu koja će vašu želju saopštiti Vrhovnom štabu. Vrhovni štab pak će odlučiti da li će predloženi cilj da se bombarduje s obzirom na opštu vojnu situaciju u Jugoslaviji."
Ova depeša razrešava mnoge dileme te je, donekle, jasnije da je sve te razorne akcije odobravao Tito i Vrhovni štab...
I PISMO Edvarda Kardelja, upućeno s Visa 29. jula 1944. Centralnom komitetu KP Slovenije, pokazuje ko je birao ciljeve. Podsećajući svoje saradnike da je Glavni štab u Sloveniji tih dana "predlagao da se bombarduje Ljubljana", Kardelj ljutito kaže:
- Ne razumem koje vas potrebe teraju na to i u čiju korist bi bilo to bombardovanje. Nema sumnje da bi u Ljubljani bilo na hiljade naših mrtvih ljudi, a neprijatelj ne bi pretrpeo gotovo nikakve gubitke. U tome imamo iskustvo iz cele Jugoslavije.
U depeši Vrhovnom štabu na Visu, od 21. jula, Koča Popović predlaže šta bi sve angloamerički "oslobodioci" trebalo da gađaju u Beogradu, Nišu, Niškoj Banji, Boru, Vranju, Vladičinom Hanu, Leskovcu, Vučju, Lebanu i Grdelici. Spisak beogradskih meta je vrlo precizan: "Zahvatiti žensku učiteljsku školu i gimnaziju u ulici kraljice Natalije, Narodnu skupštinu, Ulicu kralja Aleksandra, pa Trgovačku akademiju, ul. Žorža Klemansoa pa "Palatu Albanija", školu "Kralja Aleksandra" na Topčiderskom brdu, pa jugozapadnu stranu groblja na Banovom brdu..."
Tragični bilans višemesečnog angloameričkog razaranja vodećih gradova Srbije i Crne Gore nikad niko nije ni pokušao da sačini, a kamoli da dostojno obeleži stratišta desetina hiljada nevinih žrtava.
NIŠTA IM NIJE SVETO
POSLE bombardovanja, 18. maja 1944. na Novom groblju se okupilo nekoliko hiljada Beograđana.
Na pomenu žrtvama angloameričkog razaranja Beograda, govorio je mitropolit Josif:
- Napadi su učinjeni na najsvetiji hrišćanski praznik, na dan kada svi mi slavimo pobedu života nad smrću... Gde je tu civilizacija, gde kultura, gde hrišćanstvo? Neka na to odgovore oni koji su to učinili!".
http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...Tita-i-Koce-Popovica-u-bombardovanju-Beograda
Ivan Miladinović | 15. april 2018.
Šta je bio razlog da su Amerikanci i Englezi sejali smrt na Uskrs, 16. aprila 1944. godine. Glavni grad je bio obogaljen, a glavni nemački punktovi u okupiranom Beogradu nisu ni okrznuti. Saveznički "oslobodioci" Masakrirali praktično sve veće gradove i naselja po Srbiji i Crnoj Gori
TRAGIČNA je istorija Beograda. U fantazmagoričnoj kugli njegove povesti kao da nema granice između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, između smrti i života...
Ko ga još nije bombardovao! U devetnaestom veku Turci, u dvadesetom Austrijanci, Mađari, Nemci, a na samom kraju Drugog svetskog rata, Englezi i Amerikanci. Gorka ironija sudbine izgleda ne prati samo ljude nego i gradove. U smiraj prošlog veka ponovo su se obrušili engleski i američki avioni i krstareće rakete, potpomognuti saveznicima iz NATO.
Te daleke 1944. bombe na srpsku prestonicu su bacale "leteće tvrđave" B-17 i četvoromotorni bombarderi B-24, koje su cinično nazvali "liberatori" - "oslobodioci". Pedeset i pet godina kasnije bili su još ciničniji - svoju rušilačku i ubilačku misiju nazvali su "Milosrdni anđeo".
Licemerje ovih "humanih misija" samo potvrđuje da su davno prošla vremena kada se moglo govoriti o političkom prestižu velikih sila i o moralnom ugledu velikih naroda. Pokazuje da su puki interes i zablude važnije od ljudskih života, dogme preče od elementarnog ljudskog morala, jer su spremni da hiljade nevinih žrtava proglase krivcima, a njihove dželate nevinim.
ZATO niko do danas nije uspeo da objasni zašto je Beograd, na Uskrs, uz Božić najveći hrišćanski praznik, 16. aprila 1944. godine, u ranim jutarnjim časovima zavijen u crno.
Sve beogradske crkve bile su prepune, na ulicama je bilo življe nego bilo kog dana za vreme okupacije. Beograđani su tog dana želeli, makar na trenutak, da zaborave strahote rata, da sebi priušte iluziju radosti i normalnog života, da raspoloženi proslave Uskrs i skorašnji kraj rata.
Iako je stigla vest da je upravo bombardovan Niš, potišteni Beograđani nisu hteli da veruju da se to isto može desiti i njihovom gradu. U tu sumornu mogućnost nisu verovali čak ni kad je dat prvi znak za uzbunu.
Samo za nekoliko sekundi kristalno vedro nebo premreženo je esadrilama aviona. Počeo je pravi pakao, vrilo je kao u kotlu. Istovremeno su fijukale stotine bombi, zavijale gradske sirene, urlali motori bombardera.
Bajlonijeva pijaca i sve okolne ulice, u kojima tokom rata nikad nije bilo vojnih objekata, bile su razorene i uništene. Prašina je prekrila pijacu na Kalenića guvnu, bolnice, u kojima su bili smešteni i tek pristigli zarobljenici iz Nemačke, pretvorene su u ruševine. Razoreno je i prvo beogradsko porodilište, podignuto posle Prvog svetskog rata dobrovoljnim prilozima Beograđana.
Glavni nemački punktovi u okupiranom Beogradu nisu ni okrznuti...
NA DRUGI dan Uskrsa, usledilo je drugo još bezobzirnije razaranje Beograda. "Savezničke" bombe pogodile su Centralni higijenski zavod, Bolnicu za zarazne bolesti, Dom slepih, Berzu rada, Ortopedski zavod, Državni dom za decu, dva doma za decu srpskih izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Dečju bolnicu, Dečji dispanzer...
Stradalo je i nekoliko mlinova, galerija, biblioteka, izdavačka preduzeća, muzička škola, bioskopi, Centar za humor, Srpsko narodno pozorište...
Srušene su Terazije, Narodno pozorište, prah i pepeo prekrio je desetine beogradskih ulica. Od Niške, Stiške, Alekse Nenadovića, Krunske, Francuske, Rimske, Miletine, Mekenzijeve i Kneza Miloša do Mletačke, Kraljice Natalije, Zvečanske, Hadži Đerine, Nemanjine...
Razorne bombe "saveznika" pogodile su glavnu Železničku stanicu, stanice u Topčideru i Rakovici, Palatu "Albanija", Poštu broj 2, Fabriku štofova Vlade Mitića na Karaburmi, Fabriku hartije "Vapa", Tehnički fakultet, Vajfertovu pivaru, Studentski dom.
Beograđani su bili preneraženi kada su na jednoj velikoj bombi, koja slučajno nije eksplodirala, otkrili poruku koju im šalju Englezi i Amerikanci i oni koji su odobrili njihovo suludo masakriranje Beograda. Na bombi je krupnim ćiriličnim slovima bila poruka: "Srećan Uskrs."
MESEC dana kasnije, baš u vreme dok su se gradom pronosili glasovi kako se "Čerčil izvinjava za uskršnje bombardovanje" srpske prestonice, kako je "engleski kralj obećao da se to više neće ponoviti", Beograd je ponovo zavijen u crno.
Bio je četvrtak, 18. maj 1944. Jutro je uveliko odmaklo. Časovnik na Terazijama pokazuje 9.55. Nad oblačnim i kišovitim nebom istraumiranog grada zatutnjali su engleski i američki bombarderi.
Napad je bio još bezočniji od onog uskršnjeg. Glavna meta, ovog puta, bila je periferija Beograda u kojoj je stanovala gradska sirotinja. Pašino brdo, Kotež, Neimar i Čubura obavijeni su gustim oblacima dima i prašine.
Orgijanje "savezničkih" aviona trajalo je gotovo puna dva sata. U nekim delovima grada bombe su padale na svakih sto kvadratnih metara. Samo ispod jedne kuće izvučena su 32 leša.
Sistematsko razbijanje Beograda je nastavljeno. Masakriranje prestonice Srbije organizovano 3. septembra 1944. godine trajalo je puna dva sata. Ovog puta na redu su bili Dušanovac, Rakovica, Karaburma, pa ponovo Pašino brdo, Kotež, Neimar i ulice oko glavne Železničke stanice.
Faksimil Titove depeše od 5. februara 1944.
Tri dana kasnije, 6. septembra, dok se u srpskim crkvama obeležavao rođendan kralja Petra Drugog Karađorđevića, u po bela dana, u 10 časova, usledilo je novo granatiranje. Stradali su Senjak, Sarajevska ulica, sirotinjske barake pored Save... Da posle prvog bombardovanja, za vreme košmarne, neprospavane noći, hiljade unezverenih Beograđana nije potražilo utočište u Ripnju, Velikom Mokrom Lugu, Rakovici, na Avali, pola Beograda bi bilo pretvoreno u groblje i zgarište.
PORED Beograda koji je razaran 11 puta, saveznički "oslobodioci" obrušili su se na Niš čak 15 puta. Englezi i Amerikanci su masakrirali praktično sve veće gradove i naselja po Srbiji i Crnoj Gori. Kraljevo su bombardovali šest puta, Podgoricu, Zemun i Alibunar četiri puta, Novi Sad tri puta, Smederevo, Nikšić, Ćupriju i Popovac kod Paraćina po dva puta. Na njihovoj meti našli su se i bespomoćni civili Sremske Mitrovice, Rume, Velikog Bečkereka, Kruševca, Peći, Kragujevca, Kovina, Pančeva, Velike Plane, Bijelog Polja, Prijepolja, Kuršumlije, Prokuplja, Vučja, Lebana, Grdelice, Podujeva, Raške, Stalaća, Mitrovice, Prištine... Samo od 1. do 7. septembra 1944, nad Srbijom i Crnom Gorom bilo je 1.973 borbena leta.
Besomučno angloameričko razaranje desetina srpskih i crnogorskih gradova, varoši i sela, započeto 20. oktobra 1943. a okončano 18. septembra 1944. godine, bila je jedna od većih nedoumica naše novije istorije.
JEDNA depeša Josipa Broza Tita, upućena 5. februara 1944. Glavnom štabu NOV i PO Srbije polako razvejava istorijsku maglu ko je naređivao bombardovanja srpskih i crnogorskih gradova:
"Vrhovni štab NOV i POJ, u saglasnosti sa Savezničkom misijom pri Vrhovnom štabu, odobrio je upućivanje majora Johana Henikera Glavnom štabu NOV i PO Srbije... Sve vaše želje u pogledu pomoći savezničkog vazduhoplovsta on će dostavljati Savezničkoj misiji pri Vrhovnom štabu koja će vašu želju saopštiti Vrhovnom štabu. Vrhovni štab pak će odlučiti da li će predloženi cilj da se bombarduje s obzirom na opštu vojnu situaciju u Jugoslaviji."
Ova depeša razrešava mnoge dileme te je, donekle, jasnije da je sve te razorne akcije odobravao Tito i Vrhovni štab...
I PISMO Edvarda Kardelja, upućeno s Visa 29. jula 1944. Centralnom komitetu KP Slovenije, pokazuje ko je birao ciljeve. Podsećajući svoje saradnike da je Glavni štab u Sloveniji tih dana "predlagao da se bombarduje Ljubljana", Kardelj ljutito kaže:
- Ne razumem koje vas potrebe teraju na to i u čiju korist bi bilo to bombardovanje. Nema sumnje da bi u Ljubljani bilo na hiljade naših mrtvih ljudi, a neprijatelj ne bi pretrpeo gotovo nikakve gubitke. U tome imamo iskustvo iz cele Jugoslavije.
U depeši Vrhovnom štabu na Visu, od 21. jula, Koča Popović predlaže šta bi sve angloamerički "oslobodioci" trebalo da gađaju u Beogradu, Nišu, Niškoj Banji, Boru, Vranju, Vladičinom Hanu, Leskovcu, Vučju, Lebanu i Grdelici. Spisak beogradskih meta je vrlo precizan: "Zahvatiti žensku učiteljsku školu i gimnaziju u ulici kraljice Natalije, Narodnu skupštinu, Ulicu kralja Aleksandra, pa Trgovačku akademiju, ul. Žorža Klemansoa pa "Palatu Albanija", školu "Kralja Aleksandra" na Topčiderskom brdu, pa jugozapadnu stranu groblja na Banovom brdu..."
Tragični bilans višemesečnog angloameričkog razaranja vodećih gradova Srbije i Crne Gore nikad niko nije ni pokušao da sačini, a kamoli da dostojno obeleži stratišta desetina hiljada nevinih žrtava.
NIŠTA IM NIJE SVETO
POSLE bombardovanja, 18. maja 1944. na Novom groblju se okupilo nekoliko hiljada Beograđana.
Na pomenu žrtvama angloameričkog razaranja Beograda, govorio je mitropolit Josif:
- Napadi su učinjeni na najsvetiji hrišćanski praznik, na dan kada svi mi slavimo pobedu života nad smrću... Gde je tu civilizacija, gde kultura, gde hrišćanstvo? Neka na to odgovore oni koji su to učinili!".
http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...Tita-i-Koce-Popovica-u-bombardovanju-Beograda
Poslednja izmena:
" TV KRITIKA: Pukotina u vremenu
Božidar Zečević | 28. jul 2018. 09:28 |
"Niste bili protiv Rusa i postali ste naši neprijatelji." To je objašnjenje ratnog kažnjavanja Srbije, čak i u časovima proslave sto godina uzajamnih simpatija
DVE ozbiljne i pažljivo pripremljene televizijske emisije obeležile su stogodišnjicu isticanja srpske zastave na Beloj kući u Vašingtonu, jedna na N1, a druga na javnom servisu, iste večeri u razmaku od nekoliko sati.
Vidi se da su dva TV medijuma s najvećom frekvencijom želela da naglase važnost ovog, iznenadno otkrivenog jubileja i u vezi sa tekućom posetom Ane Brnabić Vašingtonu. I jedni i drugi su se pozivali na kontinuitet diplomatskih odnosa od 1881. godine, glavna ličnost u obe emisije je Mihajlo Pupin, prijatelj predsednika SAD Vudroa Vilsona, a mnoge dobre i značajne stvari izrečene su o ovoj baštini. Ipak, obe emisije pokazale su pravo lice i naličje tih odnosa.
Autor prve emisije (N1) Jugoslav Ćosić, sasvim primereno duhu mreže koju promiviše, stavio je akcenat na svečarski karakter ne samo ove, već i godišnjice ukupnih odnosa SAD i Srbije. Sve je tu na svom mestu, naročito duh brojnog srpskog iseljeništva u Americi, koje predstavlja most između dvaju naroda. Ćosićev pristup, iako odiše političkom korektnošću i prisilnom ljubaznošću, nije mogao da zaobiđe onu strašnu "pukotinu u vremenu", kako je ambasador Kajl Skot nazvao period devedesetih godina prošlog veka, koji se završio američkim bombardovanjem Srbije. U objašnjenju ovog zločina, jedan od učesnika u Ćosićevoj emisiji, profesor Robert Hajden, smatra da je do neprijateljstva došlo otprilike zato što su se, posle pada Berlinskog zida, sve bivše jugoslovenske nacije opredelile za Ameriku, a Milošević je odabrao Moskvu. To je bio osnovni razlog što su SAD na Srbiju počele da gledaju kao na neprijatelja. Ni reči o ugroženoj demokratiji, ljudskim pravima, humanitarnoj katastrofi i sličnim mantrama, čak ni o nevinim Albancima. "Niste bili protiv Rusa i postali ste naši neprijatelji." To je objašnjenje ratnog kažnjavanja Srbije, čak i u časovima proslave sto godina uzajamnih simpatija.
Ta Skotova "pukotina u vremenu", uz objašnjenje oko koga se ambasador lično potrudio na srpskom, činila je okosnicu druge emisije sa istom temom, emisije "Oko", autora i voditelja Borislava Papića na RTS-u. Sasvim uvažavaući "lice", Papića je, kao i njegove ugledne goste, više zanimalo "naličje" ovog povoda, sav onaj splet "složenih uzajamnih izazova", kako se obično kaže, kad se izbegavaju teške reči u nastojanju da se očuvaju kulturni kodovi odnosa sa supersilama.
E, baš ovaj splet ispostavio se i kod Papića kao karakteristika naših današnjih odnosa sa Amerikom.
Pritom, naravno, nije izgubio iz vida da današnje Srbija i Amerika nisu one od pre sto godina.
Naprotiv, svetski kontekst izmenio se za 180 stepeni i doveo nas, Amerkance i Srbe, na dva suprotna pola svetske politike.
Koliko god prizivali lepe slike prošlosti i periode kada smo bili na istoj strani, Skotova "pukotina u vremenu" postavila se između nas kao zla kob. Svi učesnici Papićeve emisije složili su se, na kraju, sa tim.
Čak i poslovično oprezni i uzdržani profesor Ivo Visković, i sam dugogodišnji diplomata, opisao je današnje srpsko-američke odnose kao "ne prijateljske".
Ovaj zaključak baca sasvim drugačije svetlo na zastave i lanjske snegove.
http://www.novosti.rs/vesti/scena.147.html:740726-TV-KRITIKA-Pukotina-u-vremenu
Božidar Zečević | 28. jul 2018. 09:28 |
"Niste bili protiv Rusa i postali ste naši neprijatelji." To je objašnjenje ratnog kažnjavanja Srbije, čak i u časovima proslave sto godina uzajamnih simpatija
DVE ozbiljne i pažljivo pripremljene televizijske emisije obeležile su stogodišnjicu isticanja srpske zastave na Beloj kući u Vašingtonu, jedna na N1, a druga na javnom servisu, iste večeri u razmaku od nekoliko sati.
Vidi se da su dva TV medijuma s najvećom frekvencijom želela da naglase važnost ovog, iznenadno otkrivenog jubileja i u vezi sa tekućom posetom Ane Brnabić Vašingtonu. I jedni i drugi su se pozivali na kontinuitet diplomatskih odnosa od 1881. godine, glavna ličnost u obe emisije je Mihajlo Pupin, prijatelj predsednika SAD Vudroa Vilsona, a mnoge dobre i značajne stvari izrečene su o ovoj baštini. Ipak, obe emisije pokazale su pravo lice i naličje tih odnosa.
Autor prve emisije (N1) Jugoslav Ćosić, sasvim primereno duhu mreže koju promiviše, stavio je akcenat na svečarski karakter ne samo ove, već i godišnjice ukupnih odnosa SAD i Srbije. Sve je tu na svom mestu, naročito duh brojnog srpskog iseljeništva u Americi, koje predstavlja most između dvaju naroda. Ćosićev pristup, iako odiše političkom korektnošću i prisilnom ljubaznošću, nije mogao da zaobiđe onu strašnu "pukotinu u vremenu", kako je ambasador Kajl Skot nazvao period devedesetih godina prošlog veka, koji se završio američkim bombardovanjem Srbije. U objašnjenju ovog zločina, jedan od učesnika u Ćosićevoj emisiji, profesor Robert Hajden, smatra da je do neprijateljstva došlo otprilike zato što su se, posle pada Berlinskog zida, sve bivše jugoslovenske nacije opredelile za Ameriku, a Milošević je odabrao Moskvu. To je bio osnovni razlog što su SAD na Srbiju počele da gledaju kao na neprijatelja. Ni reči o ugroženoj demokratiji, ljudskim pravima, humanitarnoj katastrofi i sličnim mantrama, čak ni o nevinim Albancima. "Niste bili protiv Rusa i postali ste naši neprijatelji." To je objašnjenje ratnog kažnjavanja Srbije, čak i u časovima proslave sto godina uzajamnih simpatija.
Ta Skotova "pukotina u vremenu", uz objašnjenje oko koga se ambasador lično potrudio na srpskom, činila je okosnicu druge emisije sa istom temom, emisije "Oko", autora i voditelja Borislava Papića na RTS-u. Sasvim uvažavaući "lice", Papića je, kao i njegove ugledne goste, više zanimalo "naličje" ovog povoda, sav onaj splet "složenih uzajamnih izazova", kako se obično kaže, kad se izbegavaju teške reči u nastojanju da se očuvaju kulturni kodovi odnosa sa supersilama.
E, baš ovaj splet ispostavio se i kod Papića kao karakteristika naših današnjih odnosa sa Amerikom.
Pritom, naravno, nije izgubio iz vida da današnje Srbija i Amerika nisu one od pre sto godina.
Naprotiv, svetski kontekst izmenio se za 180 stepeni i doveo nas, Amerkance i Srbe, na dva suprotna pola svetske politike.
Koliko god prizivali lepe slike prošlosti i periode kada smo bili na istoj strani, Skotova "pukotina u vremenu" postavila se između nas kao zla kob. Svi učesnici Papićeve emisije složili su se, na kraju, sa tim.
Čak i poslovično oprezni i uzdržani profesor Ivo Visković, i sam dugogodišnji diplomata, opisao je današnje srpsko-američke odnose kao "ne prijateljske".
Ovaj zaključak baca sasvim drugačije svetlo na zastave i lanjske snegove.
http://www.novosti.rs/vesti/scena.147.html:740726-TV-KRITIKA-Pukotina-u-vremenu
комшија
Stara legenda
- Poruka
- 96.548
Svakako, u politici nema drugara i ortaka, već samo interesa.
A tadašnji političari su umeli to da iskoriste u našu korist. Ljudi neće svom prijatelju da daju 1000 dinara, već će da pozajeme i oečuju da novac bude vraćen. A ne znam šta znači kad ti neko pozajmi milijardu, i onda ti to oprosti.
Uzmi primer Jugo Florida. Taj krš teško da bi iko kupio. Ali eto, upravo zbog Tita, otvorilo se Američko tržište za Jugoslovenske krš automobile, i što je zanimljivo, amerikanci to kupovali.
Нису куповали само "Флориду" већ и југића "бато". Него пусти ти "Заставу" и узми ти пример тренажног авиона "Галеб" који је требао да буде посао века у кооперацији са САД и Турском.
Али ваш Милошевић је упропастио тај посао вредан милијарде јер је са својим трустом пилећих мозгова и са његовим "омиљеним опозиционаром" Вјекославом Шешељем, управо пуштеним с ланца, кренуо свом снагом на Савезну владу Анте Марковића, а коју је тадашња републиканска администрација Буша Сениора снажно подржавала. Тражили су тада Американци да ЈНА експресно заврши посао са словеначким сепаратистима. ЈНА је заузела граничне прелазе у Словенији и требало је прићи хапшењима Јанше, Кацина и осталих вођа сепаратистичке побуне. Тада из Београда стиже невероватно наређење да се ЈНА повуче из Словеније. Државни секретар Бејкер тада први пут узвикује "Милошевић је лажов!".
Зашто је ЈНА добила наређење о повлачењу из Словеније? Па зато што Словенија није улазила у план о "Југославији са онима који у њој желе да остану" како су то звали милошевићевци, тј. у Велику Србију како је то називао већ поменути Шешељ, али и радник са железнице у Новој Пазови, "монархиста" Мирко Јовић и остали шарлатани употребљени од Милошевићевог дебеа. Е то САД нису хтеле да подрже, што је и нормално, нису ни требали, јер Велика Србија није била могућа без рата, етничких чишћења, масовних злочина и уништавања имовине. Шест месеци Милошевић у то време није хтео да прими тада новог америчког амбасадора у Београду, а што је било ништа друго до несувисло понижавање највеће силе света.
Па и поред тога су Американци мање-више подржавали Милошевића, чак су га после Дејтона прогласили "гарантом мира на Балкану", али онда их је по други пут преварио одбивши Рамбује, премда је претходно дао усмени пристанак на тај "Дејтон2". Тим гестом је дао за право оним "јастребовима" међу Американцима који су били албански лобисти и који су викали да се СРЈ мора бомбардовати. Милошевић је то бомбардовање и желео јер је хтео да се окрене Русији (а Кремљ га је брзо потом пустио низ воду подржавши ДОС) и стога му је одговарало стварање анти-американизма у облику који до тада овде никада није постојао. И то је цела истина и нема друге истине. Али сада се америчка политика мења и српски народ мора иза себе да остави Милошевићево доба и његове приватне ратове.
комшија
Stara legenda
- Poruka
- 96.548
zplja
Poznat
- Poruka
- 7.688
Ова кампања која има за циљ успостављање присилне љубав са Америма нема никаквог ефекта. Безвезна је, смешна и свакако узалудна.
Kod natofila mozda i nije , ali kod nas obicnih - da nije tuzno i ruzno , mozda bi bilo smesno ...
Al` u redu je ...
Shvatamo mi da nije lako doci do te "zelene kartice i potpisa o upotrebi oruzja u odbrani demokracije sirom Sveta i ubijanja Nopliza"...
Al` u redu je ...
Shvatamo mi da nije lako doci do te "zelene kartice i potpisa o upotrebi oruzja u odbrani demokracije sirom Sveta i ubijanja Nopliza"...
Poslednja izmena:
- Poruka
- 76.576
Очигледно ништа не схваташ. Не ради се о љубави или мржњи, у спољној политици нема емоција. Србија мора да нађе начина да се усклади са интересима тренутно најдоминатније силе на свету, а то су САД. Волели их или не, то је факт. И то треба да буде наш главни стратешки и национални циљ.
Јер политика повезивања са ,,браћом Русима" не пије воду, то ни сами Руси уистину не желе. Али им добро дође кад треба да купе НИС или нешто извуку од нас. Јер, ни Руси се не воде емоцијама, него само интересима и ја им то не замерам.
Такло и ми тртеба да водимо рачуна о нашим интересима. Наша највећа геополитичка грешка је то што смо се на крају двадесетог века нашли на удару најмоћније светске силе. А то се могло (и морало) избећи. Требало би из тих грешака да извучемо неку поуку, а не да упорно терамо по своме и тонемо све дубље и дубље.
GrdobanS
Elita
- Poruka
- 22.640
Kapa dole za komentar!!!
od amera sa ljubavlju
GrdobanS
Elita
- Poruka
- 22.640
Kragujcicu, odseli se na bliski istok, centralnu aziju ili u neki africki majmunistan, tamo ce te voleti, maziti i paziti....
