комшија
Stara legenda
- Poruka
- 96.548
ЖИВЕЛО ПРИЈАТЕЉСТВО СРБИЈЕ И СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА!!
https://www.danas.rs/svet/dan-kada-se-srpska-zastava-vijorila-nad-belom-kucom/
Dan kada se srpska zastava vijorila nad Belom kućom
Teško je u 136 godina bogatoj istoriji diplomatskih odnosa Srbije i Sjedinjenih Američkih Država odabrati jedan dan koji bi predstavljao vrhunac
Čitav period odnosa ove dve države tokom „Velikog rata“ može se okarakterisati kao saveznički i prijateljski. Ipak, jedan dan je ostao u posebnom sećanju srpske i američke javnosti. Bio je to 28. jul 1918. Tada je u SAD obeležena četvrta godišnjica početka „Velikog rata“, dana kada je, prema rečima tadašnjeg državnog sekretara SAD Roberta Lansinga, „… Austrougarska prisilila časni srpski narod da brani svoju zemlju i svoje domove, protiv neprijatelja koji je želeo da ga uništi“ i kada je srpski narod „… žrtvovao sve za slobodu i nezavisnost“.
SAD su u „Velikom ratu“ bile neutralne sve do 6. aprila 1917. Ipak, američko građanstvo je od samog početka rata nedvosmisleno iskazivalo simpatije i podršku prema srpskom narodu. Tokom 1914, 1915. i 1916. godine, ogromne količine novca i hiljade tona humanitarne pomoći, stizale su građanima Srbije iz SAD, od „Rokfeler fondacije“ do pojedinaca kao što je DŽon Frontingam. Bilo je tu i novca za ishranu civilnog stanovništva, izbeglice, borbu protiv tifusa, semena za žetvu, poljoprivrednih alatki, čak i para za zakup broda za prevoz izbeglica. Čitava mreža američkih građana i srpskih iseljenika učestvovala je u ovim milosrdnim naporima. Samo neki od njih su DŽon Frontingem, Mihajlo Pupin, Jelena Lozanić Frontingem, Helen Hartli DŽenkins i Mejbl Danlop Grujić.
Početkom 1915. na teritoriji Srbije bila je angažovana i američka sanitetska misija na čelu sa dr Edvardom Rajanom. Valja istaći da je u herojskoj borbi sanitetske misije protiv epidemije tifusa u Srbiji tri američka lekara i devet bolničarki obolelo od ove opake bolesti, a da je jedan lekar i preminuo. Nebrojeno je primera privrženosti američkih građana Srbiji u ovom periodu, od predsednika SAD Teodora Ruzvelta (1901-1909), do medicinske sestre Agnes Gardner. Upravo je dvadeset i šesti predsednik SAD, Teodor Ruzvelt, u pismu srpskom poslaniku u Vašingtonu istakao da „28. jul označava početak „Velikog rata“ sa kojim se Srbija prva suočila i prva primila gvozdeni udarac u gigantskoj borbi za mesto među zemaljskim nacijama“. Značaj ovog dana prepoznala je šira američka javnost, ali i tadašnji predsednik, Vudro Vilson, kao i državni sekretar, Robert Lansing. Sjedinjene Američke Države obeležile su 28. jul 1918. kao „Srpski dan“.
Robert Lansing je 27. jula 1918. uputio poziv svim američkim građanima da se „okupe u nedelju, 28. jula, u svojim hramovima (crkvama) kako bi tom prilikom izrazili svoju naklonost prema ovom pokorenom narodu (srpskom) i njegovoj potlačenoj braći u drugim zemljama, i da se prizove blagoslov svemogućeg Boga za njih i stvar za koju se oni bore“. Posebna čast srpskom narodu ukazana je u američkoj prestonici, Vašingtonu. Na osnovu izveštaja našeg poslanika u SAD i članka objavljenog u dnevnim novinama „Detroit njuz“, danas znamo da se „na „Beloj kući“ i drugim javnim zgradama po prvi put vijorila srpska zastava“. Čast je utoliko veća ukoliko se zna da se kroz istoriju, pored američke i srpske, na „Beloj kući“ vijorila još samo francuska zastava i to na sto trideset i prvu godišnjicu „Pada Bastilje“, 14. jula 1920. Takav gest označavao je postojanje prijateljskih odnosa, ali i deljenje istih vrednosti, ključnih civilizacijskih načela i slobodarskih principa.
Usled turbulentnih odnosa dve države tokom poslednje decenije XX veka suočavamo se sa pokušajima prekrajanja činjenica i gušenja sećanja na istorijsko prijateljstvo srpskog i američkog naroda. Danas se ovo prijateljstvo dovodi u pitanje, zajedno sa činjenicom da je srpska zastava jedna od samo dve strane zastave koja se vijorila nad „Belom kućom“. Pravda se to odsustvom fotografije samog trenutka vijorenja. Fotografije, istini za volju, nema. Nije ovekovečen ni trenutak kad se nad „Belom kućom“ vijorila francuska zastava i o tom događaju znamo samo na osnovu jednog članka iz dnevnih novina. Ipak istoriju ne čine samo fotografije, već reči i dela, a njih je u srpsko-američkim odnosima i te kako bilo.
Srpska zastava nad „Belom kućom“ predstavlja samo trenutak u odnosima Srbije i SAD, ali trenutak koji treba da posluži kao zvezda vodilja i nadahnuće budućim generacijama.
https://www.danas.rs/svet/dan-kada-se-srpska-zastava-vijorila-nad-belom-kucom/
Dan kada se srpska zastava vijorila nad Belom kućom
Teško je u 136 godina bogatoj istoriji diplomatskih odnosa Srbije i Sjedinjenih Američkih Država odabrati jedan dan koji bi predstavljao vrhunac
Čitav period odnosa ove dve države tokom „Velikog rata“ može se okarakterisati kao saveznički i prijateljski. Ipak, jedan dan je ostao u posebnom sećanju srpske i američke javnosti. Bio je to 28. jul 1918. Tada je u SAD obeležena četvrta godišnjica početka „Velikog rata“, dana kada je, prema rečima tadašnjeg državnog sekretara SAD Roberta Lansinga, „… Austrougarska prisilila časni srpski narod da brani svoju zemlju i svoje domove, protiv neprijatelja koji je želeo da ga uništi“ i kada je srpski narod „… žrtvovao sve za slobodu i nezavisnost“.
SAD su u „Velikom ratu“ bile neutralne sve do 6. aprila 1917. Ipak, američko građanstvo je od samog početka rata nedvosmisleno iskazivalo simpatije i podršku prema srpskom narodu. Tokom 1914, 1915. i 1916. godine, ogromne količine novca i hiljade tona humanitarne pomoći, stizale su građanima Srbije iz SAD, od „Rokfeler fondacije“ do pojedinaca kao što je DŽon Frontingam. Bilo je tu i novca za ishranu civilnog stanovništva, izbeglice, borbu protiv tifusa, semena za žetvu, poljoprivrednih alatki, čak i para za zakup broda za prevoz izbeglica. Čitava mreža američkih građana i srpskih iseljenika učestvovala je u ovim milosrdnim naporima. Samo neki od njih su DŽon Frontingem, Mihajlo Pupin, Jelena Lozanić Frontingem, Helen Hartli DŽenkins i Mejbl Danlop Grujić.
Početkom 1915. na teritoriji Srbije bila je angažovana i američka sanitetska misija na čelu sa dr Edvardom Rajanom. Valja istaći da je u herojskoj borbi sanitetske misije protiv epidemije tifusa u Srbiji tri američka lekara i devet bolničarki obolelo od ove opake bolesti, a da je jedan lekar i preminuo. Nebrojeno je primera privrženosti američkih građana Srbiji u ovom periodu, od predsednika SAD Teodora Ruzvelta (1901-1909), do medicinske sestre Agnes Gardner. Upravo je dvadeset i šesti predsednik SAD, Teodor Ruzvelt, u pismu srpskom poslaniku u Vašingtonu istakao da „28. jul označava početak „Velikog rata“ sa kojim se Srbija prva suočila i prva primila gvozdeni udarac u gigantskoj borbi za mesto među zemaljskim nacijama“. Značaj ovog dana prepoznala je šira američka javnost, ali i tadašnji predsednik, Vudro Vilson, kao i državni sekretar, Robert Lansing. Sjedinjene Američke Države obeležile su 28. jul 1918. kao „Srpski dan“.
Robert Lansing je 27. jula 1918. uputio poziv svim američkim građanima da se „okupe u nedelju, 28. jula, u svojim hramovima (crkvama) kako bi tom prilikom izrazili svoju naklonost prema ovom pokorenom narodu (srpskom) i njegovoj potlačenoj braći u drugim zemljama, i da se prizove blagoslov svemogućeg Boga za njih i stvar za koju se oni bore“. Posebna čast srpskom narodu ukazana je u američkoj prestonici, Vašingtonu. Na osnovu izveštaja našeg poslanika u SAD i članka objavljenog u dnevnim novinama „Detroit njuz“, danas znamo da se „na „Beloj kući“ i drugim javnim zgradama po prvi put vijorila srpska zastava“. Čast je utoliko veća ukoliko se zna da se kroz istoriju, pored američke i srpske, na „Beloj kući“ vijorila još samo francuska zastava i to na sto trideset i prvu godišnjicu „Pada Bastilje“, 14. jula 1920. Takav gest označavao je postojanje prijateljskih odnosa, ali i deljenje istih vrednosti, ključnih civilizacijskih načela i slobodarskih principa.
Usled turbulentnih odnosa dve države tokom poslednje decenije XX veka suočavamo se sa pokušajima prekrajanja činjenica i gušenja sećanja na istorijsko prijateljstvo srpskog i američkog naroda. Danas se ovo prijateljstvo dovodi u pitanje, zajedno sa činjenicom da je srpska zastava jedna od samo dve strane zastave koja se vijorila nad „Belom kućom“. Pravda se to odsustvom fotografije samog trenutka vijorenja. Fotografije, istini za volju, nema. Nije ovekovečen ni trenutak kad se nad „Belom kućom“ vijorila francuska zastava i o tom događaju znamo samo na osnovu jednog članka iz dnevnih novina. Ipak istoriju ne čine samo fotografije, već reči i dela, a njih je u srpsko-američkim odnosima i te kako bilo.
Srpska zastava nad „Belom kućom“ predstavlja samo trenutak u odnosima Srbije i SAD, ali trenutak koji treba da posluži kao zvezda vodilja i nadahnuće budućim generacijama.
