„I tako sam kao tajni izaslanik NKOJ-a i maršala Tita lično svedočio Hitlerovom kraju u njegovom berlinskom bunkeru“, rekao je Vojkan Stanimirov na našem godišnjem skupu evociranja uspomena iz Drugog svetskog rata.
„A ja sam“, dodala je Petra Brakus, „bila partizanska kurirka na potezu Grmeč – Kadinjača. Jednom sam prenosila poruku upletenu u kosi, od štapske kuhinju na Kajsincu sve do osmog komesarskog gnezda na Koridorovačkoj klisuri. No, putem sam zalutala; s obzirom da sam bila mlada i fizički spremna, za svega sedam dana dopešačila sam do zidina Staljingrada! Grad je opsedala nepregledna njemačka vojska pod zapovedništvom maršala von Paulusa....“
„Pod zidinama Staljingrada?“, prekine je Slavka Budiimac. „Ti misliš da je '43. Staljingrad bio branjen zidinama? Uvek sam sumnjala da je tvoja spomenica krivotvorena.“
“Samo mirno“, rekao je Duško Mravojica, „ovde smo da kažemo šta je bilo. Ne sumnjamo ni u čiji integritet. Ako Petra kaže da je zidina bilo, valja joj verovati! Upravo njoj, a ne stotinama drugih svedoka.“
„I meni se dogodilo nešto slično“, nadovezao se Milan Brkić Brka. „Kao što možda znate, u ratu sam bio Titov kerovođa, sve do tragične Luksove pogibije na Sutjesci. Novi pas Vrhovnog komandanta, zloglasni vučjak Tigar, zbog nečega me nije podnosio i Tito nije više znao kamo bi sa mnom. Na kraju me, kako je govorio, "podvalio" britanskom izaslanstvu pod vodstvom Randolfa Čerčila, sina britanskog premijera. Kao diplomiranom veterinaru, dali su mi da vodim borbu protiv nametnika i štetočina, u čemu sam pokazao stručnost, vrsnost i samopregor. U proleće 1945. s delom delegacije koja je – koliko god to smešno zvučalo s pozicije prekaljenog partizanskog ratnika – morala proći redovni sistematski pregled u domovini, odleteo sam za London. I tamo, u novoj, meni posve stranoj zemlji, jednako sam se dobro snašao i, u dogovoru s Vrhovnim štabom, dopustio da me Britanci unovače u svoje "Royal Marines".
Sigurno se pitate otkud ja – diplomirani veterinar, intelektualac i humanista – među marincima? I sam bih voleo znati odgovor na to pitanje i tražio sam taj odgovor u samome sebi čak i kada sam, nakon kratke i silovite obuke, a u noć-na-jutro 6. juna 1944., zatekao samoga sebe (onog istog u okviru kojega sam tražio i odgovor) kako zajedno sa svojim matičnim vodom sav mokar džedžim na dnu desantnog broda koji je plovio za Normandiju. Svi smo bili silno uzbuđeni; jedva smo čekali da se brodska preklopnica spusti pa da navalimo na okupiranu Francusku i sredimo već jednom te Švabe. Ispočetka, svi su bili tihi, no neki od nas nosili su ručne satove pa se pitanje "koliko je sati" moglo čuti sve češće i češće. Izgleda da se put bio odužio, odužio preko svake mere. Ja sam, između ostalog, morao i u klozet, a šlem mi je naočigled počeo hrđati: sumnjao sam da su mi, kao komunističkom simpatizeru (zatajio sam da sam realni član partije bio još od pre rata), namerno podvalili model od hrđajućeg kositra.
Već smo bili na ivici snaga, činilo se da naše putovanje traje danima, noćima, nedeljama pa i mesecima. Zalihe suhe hrane koje smo nosili u rancima bile su davno potrošene, a sile svakojakih nužda približavale se svojim vrhuncima, kad se brodska preklopnica konačno bila spustila. Pred nama se ukazao krajolik iz snova: pitomi brežuljci urešeni vinogradima u cvatu; pitoreskni i romaneskni srednjovekovni dvorac kao iz bajke na jednom od brežuljaka; mlada seljanka na obližnjem polju polako i metodički okopava luk – uspravlja se, rukom pokriva oči da joj ne smeta sunce, pa gleda u našem pravcu. Žućkasto-zelenkasta reka zapljuskuje travnate obale i sve tišim žuborom najavljuje prelaz u ravničarske predele zapadne...
„Mon Dieu!“, povikao je jedan od nas, neki Pjer, borac de Golove Slobodne Francuske: „Ovo nije Normandija, ovo je Šampanje!“
Nakon kraćeg razjašnjavanja s lokalnim stanovništvom, nakon provere peljara i sekstanata (kompas, koji je poludeo, dobio je par vaspitnih šamara), ustanovili smo da je kormilar napravio kardinalnu grešku: zanesen ko zna kakvim razmišljanjima, vremenskim prilikama i kurčevim rabotama, otišao je suviše na jug, a potom, noću, neprimetno, prošao Nantes i ušao u reku Loire kojom nas je, ploveći uzvodno, doveo, evo, sve do vinskoga srca Francuske! (Pjer je ipak pogrešio, bila je to Burgundija, ne Šampanje; nije ni logično od Francuza očekivati da prepoznaje baš svaki predeo Francuske.)
Bilo kako bilo, zalutali smo. Lokalno nam je stanovništvo, srećom, pomoglo; posakrivali su nas po kućama boljih porodica tako da njemačku vojsku nismo ni videli sve do kraja rata. Bilo nam je tako dobro da smo ostali i nakon njemačke kapitulacije – ja sam se, na primer, u domovinu vratio tek prekjuče“, dovrši Milan Brkić Brka svoju priču.
„Pa da“, reče Slavka Budimac, „ti si onda prvi put ovde s nama. I delovao si mi nekako nepoznato.“
“Pa da se onda upoznamo“, reče Milan Brkić Brka.
Nasta rukovanje, tapšanje i čašćavanje.
.
