Fragmenti o Daljinama
Sublimnost usamljenih vrhova leži u prikrivenom afinitetu tradicionalnog čoveka ka daljini. Ne onoj spatijalnoj, merljivoj ljudskom rukom, već daljini merljivoj trzajima duše kao i njenom unutrašnjem prostranstvu. U ushićenju koje uliva neizreciva daljina zvezdanog plašta i iznenadni zagrljaj voljene osobe. Onaj koji ne samo prepozna već sa ljubavlju prihvati tu daljinu, učinivši je epicentrom sopstvene egzistencije, ne plaši se više ni života ni smrti. On, sam, postaje usamljeni vrh čiji prsti dopiru do zvezdanih vrtova Polarisa, nebeske perle i svetionika neprozirnog, pretećeg okeana tame sveta. I tada, cvetić tundre okovan ledom, ogoljeni vrh planine išiban vetrom i zvezdana kruna utisnuta u gustu tamu sveta, postaju izrazi jedne sve-misli, reči koja odzvanja od vremena pre vremena, iz večnosti sa kojom se stidljivo upoznajemo svakog trenutka naše ovozemaljske odiseje. U takvoj mističnoj metamorfozi rađa se herojski čovek daljine, napajajući se iz oaza Polarisa, latičnih izdanaka usamljenih vrhova koji u atoniji nokturalnog širenja prodiru zvezdane haljine od abonosovine i srebrne magme. Još jedino sveci i pesnici noći imaju uvid, dovoljno bistar i prodoran, da oslušnu, makar na tren, melodiju večnosti koja dopire iz takvih svetova, tokom onih sati kada ostali sanjaju, u praznini noći ili lenjosti kasnog letnjeg dana. I videće da tu zima i leto, proleće i jesen, pevaju u horu, jednu simfoniju.
Zbog toga sam, daljinu, i ja svuda tražio.
I u tragovima je, svuda, pronalazio; i tamo u afričkom pesku, u reptilskom pogledu beduina i zvezdanoj tišini piramida; i pomislih, opasno je prići pravome beduinu, sinu pustinje, koji se seća svog porekla i čiji je osmeh, osmeh sfinge, zauvek nepredvidiv. Zvuk duduka omamljuje dušu iako je oštriji od sablje, rasipa se pustinjom i utapa u hladnu noć. Ispunjava nas ne melodijom, već vibracijom, trzajem koji diktira ples samih zvezda. Ili je proces, možda, suprotan.
Uzvišenost pustinje me je ostavila nedorečenim, neiskazanim; pustinja razbija neprekidnu razbacanost bića, čineći ga, zauzvrat, bićem kontemplacije, uspravnim i skoncentrisanim u jednu tačku, poput vrha strele.
U pustinji, po noći, sveprisutna otuđenost, nagoveštaj nekakve opasnosti, užasne i pogubne po ljudski život.
Trenutak kasnije i opet me hvata san, stidljiv ali neumetan. I nova ruminacija o dalekom mestu, Avinjonu. Da sam Zapadnjak, pomislih, moj bi dom svakako bio sveti Avinjon, sa čijih se umornih zidina i vrhova gotskih katedrala slivaju zraci citrinskog Sunca, i pretapaju u atlantiđansku raskoš i izobilje.
