TAE KWON DO
Postoje razni načini borbe rukama I nogama. U Kini i kineskim zajednicama ta veština se naziva chuang-fa, koon-tao, wu-shu, kung-fu, u Japanu: karate ili kempo, u Maleziji , basilat u tajlandu kick boing, u Francuskoj – savate, u Indiji - selambam. Originalne tae-kwon tragove možemo nači u istoriji Koreje već 3.god.pre.n.e. za vreme vladavine dinastije Koguyo. Za vreme 24-og kralja Sila dinastije, organizovana je grupa mladih plemića oficira, nazvana Hwa Rang. Oni su bili podvrgnuti intenzivnim treninzima u različitim oblicima borbe sa i bez oružja a trening tae-kky, preteća današnjeg tae-kwon-doa im je bio osnovni način vežbanja. Hwa Rang organizacija je ubrzo postala poznata u tom delu Azije zbog hrabrosti i sposobnosti svojih boraca. Ti plemići stovorili su kodeks od pet tačaka, koji glasi:
1. Budi lojalan svome kralju
2. Posštuj svoje roditelje
3. Budi pošten prema svojim prijateljima
4. Nikada se ne povlači iz bitke
5. Ubij samo ako je to nužno
Postoji i verzija po kojoj su ta umeša borbe nastala u grčkoj iz koje su je vojnici Aleksandra Makedonskog preneli u Indiju, a onda u Kinu, Okinavu, Koreju, Japan i td. U svakom slučaju tae.kwon-do je jedan moderan, medjunarodni, borilački sport sa definisanom tehnikom, metodom rada, terminologijom, sportskim i moralnim pravilima. Prerastao je u obeležje korejskog nacionalnog sporta i postao svetski sport.
Tae-kwon-do u prevodu znači – umeće borbe rukama i nogama i zasnovan je na metodi upotrebe svih delova tela u borbi sa jednim ili više protivnika. Sposobnosti se stiču kroz intenzivni fizički i psihički trening. Atraktivni skokovi i udarci nogom u skoku su inače karakteristični za tae-kwon-do. Ljudi koji su svakodnevno izloženi opasnostima napada (milicija) ili se spremaju za eventualne sukobe (vojska) u tae-kwon-dou su našli najefikasniji sistem borbe bez oružja . Za neke je on sport, za neke veština borenja ili umetnost pokreta, ili rekreacija, pa i stil života. Za razliku od drugih veština tae-kwon-do je od svog nastanka kao oblik aktivnosti vojnika i vekovima se razvijao kao metoda psihofizičke obuke vojnika ili kao borilački sport koji se kao takav negovao u narodu. U njemu postoji potpuno odsustvo ritualnih i simboličkih pokreta jer je jedini kritierijum oduvek bio efikasnost.
BANDO
Najpoznatiji burmanski boks, takozvani myanma lethwei, gotovo se ne razlikuje od boksa u susednom Sijamu (muay tai). U Burmi se on praktikuje i kao veština samoodbrane. Zajedničko ime za veštinu samoodbrane u Burmi je tahing. Tu spadaju i burmanski boks, narodno rvanje, baartanje oružjem i veština samoodbrane, bando.
Bando je nastao iz kineskog boksa ali je pod uticajem modernog karatea sličniji veštinama drugih azijskih zemalja. U bandou se naglašava izbegavanje napada protivnika a zatim protivnapad.
Učitelji nastoje da učenik dobro savlada osnove veštine pre nego što počne vežbu sa partnerom. Postoje nekoliko formalnih vežbi koje nose imena životinja i svaka ima za cilj da razvije odbranu od jedne vrste napada. Tek kad učenik savlada osnovnih dvadesetak formalnih vežbi, što obično traje nekoliko godina, može učestovovati na takmičenjima. Svrha tih takmičenja nisu dobijanje pobednika, već uvežbavanje naučenih zahvata, tako da su uloge unapred podeljene, jedan napada a drugi se brani.
Van Burme, bando je gotovo nepoznat. U USA ima nekoliko klubova a nekoliko istaknutih majstora nastupalo je sa dosta dobrim uspehom na takmičenjima profesionalnog karatea. Najpoznatiji od njih bio je Maun guy, poznati trener koji je živeo u Americi.
BERSILAT
Bersilat je nacionalna borilačka veštna Malajaca. Reč bersilat na majaljskom jeziku znači – boriti se. U današnjoj Maleziji postoje dve grane ove borilačke veštine: pulut je serija pokreta koji se izvode u obliku plesa i vrlo je pupular u toj zemlji ali je vrlo daleko od originalne borilačke veštine. Buah je prava veština borbe koja podseća na kineski boks.
Barsilat se razvio u Malaji najviše pod uticajem indonežanske borilačke veštine, pentijak-silat ali i uz mnogo primesa kineskih borilačkih veština. Gotovo 40 posto stanovnika Malezije su Kinezi, pa nije ni čudo da je uticaj kineskog boksa bio vrlo jak.
Osim tradicionalnog bersilata, danas u Maleziji postoji srodna veština, silat gayong, u kojoj se za odbranu upotreblja kratki štap (gayong). U svetu je poznat i čuveni malajski dugi vijugavi bodež, kris, kojim se podjenako služe Malajci i Indonežani.
TOSHU KAKUTO
Toshu kakuto je moderna japanska armija razvila kao specijalnu borlačku veštinu namenju vojnicima. Sadrži osnovne elemente mnogih borilačkih sportova:džudoa, kratea, boksa, aikidoa i rvanja.
Za razliku od ostalih veština koje zahtevaju visok stepen tehnike, vojnik se može vrlo brzo osposobiti za borbu jednostavnim i efikasnim metodama tošu kakuto veštine. Kako bi vežbanje bilo što bliže stvarnoj borbi, vojnici u Japanu bore se medjusobno nekom kombinacijom boksa, dzudoa, karatea, a kako se ne bi povredili nose zaštitnu opremu. Toshu kakuto nije elegantna borilačka veština ali već za mesec dana vežbanja početnik će steći osnovna znanja potrebna vojniku u borbi prsa u prsa: najvažnija bacanja, udaranje nogama i rukama i lomljenje zglobova kao i druge slične zahvate. Deo opreme su šlemovi iz kenda, bokserske rukavice i suspenzori karatista.
Postoje razni načini borbe rukama I nogama. U Kini i kineskim zajednicama ta veština se naziva chuang-fa, koon-tao, wu-shu, kung-fu, u Japanu: karate ili kempo, u Maleziji , basilat u tajlandu kick boing, u Francuskoj – savate, u Indiji - selambam. Originalne tae-kwon tragove možemo nači u istoriji Koreje već 3.god.pre.n.e. za vreme vladavine dinastije Koguyo. Za vreme 24-og kralja Sila dinastije, organizovana je grupa mladih plemića oficira, nazvana Hwa Rang. Oni su bili podvrgnuti intenzivnim treninzima u različitim oblicima borbe sa i bez oružja a trening tae-kky, preteća današnjeg tae-kwon-doa im je bio osnovni način vežbanja. Hwa Rang organizacija je ubrzo postala poznata u tom delu Azije zbog hrabrosti i sposobnosti svojih boraca. Ti plemići stovorili su kodeks od pet tačaka, koji glasi:
1. Budi lojalan svome kralju
2. Posštuj svoje roditelje
3. Budi pošten prema svojim prijateljima
4. Nikada se ne povlači iz bitke
5. Ubij samo ako je to nužno
Postoji i verzija po kojoj su ta umeša borbe nastala u grčkoj iz koje su je vojnici Aleksandra Makedonskog preneli u Indiju, a onda u Kinu, Okinavu, Koreju, Japan i td. U svakom slučaju tae.kwon-do je jedan moderan, medjunarodni, borilački sport sa definisanom tehnikom, metodom rada, terminologijom, sportskim i moralnim pravilima. Prerastao je u obeležje korejskog nacionalnog sporta i postao svetski sport.
Tae-kwon-do u prevodu znači – umeće borbe rukama i nogama i zasnovan je na metodi upotrebe svih delova tela u borbi sa jednim ili više protivnika. Sposobnosti se stiču kroz intenzivni fizički i psihički trening. Atraktivni skokovi i udarci nogom u skoku su inače karakteristični za tae-kwon-do. Ljudi koji su svakodnevno izloženi opasnostima napada (milicija) ili se spremaju za eventualne sukobe (vojska) u tae-kwon-dou su našli najefikasniji sistem borbe bez oružja . Za neke je on sport, za neke veština borenja ili umetnost pokreta, ili rekreacija, pa i stil života. Za razliku od drugih veština tae-kwon-do je od svog nastanka kao oblik aktivnosti vojnika i vekovima se razvijao kao metoda psihofizičke obuke vojnika ili kao borilački sport koji se kao takav negovao u narodu. U njemu postoji potpuno odsustvo ritualnih i simboličkih pokreta jer je jedini kritierijum oduvek bio efikasnost.
BANDO
Najpoznatiji burmanski boks, takozvani myanma lethwei, gotovo se ne razlikuje od boksa u susednom Sijamu (muay tai). U Burmi se on praktikuje i kao veština samoodbrane. Zajedničko ime za veštinu samoodbrane u Burmi je tahing. Tu spadaju i burmanski boks, narodno rvanje, baartanje oružjem i veština samoodbrane, bando.
Bando je nastao iz kineskog boksa ali je pod uticajem modernog karatea sličniji veštinama drugih azijskih zemalja. U bandou se naglašava izbegavanje napada protivnika a zatim protivnapad.
To će najčešće biti obaranje protivnika ili zahvat držanja, ali nisu retki ni udarci nogama i rukama. Nekoliko godina početnik uči samo pokrete i ne vežba sa partnerom. Zato je vežbanje ograničeno na formalne vežbe – tzv. Kate.Učitelji nastoje da učenik dobro savlada osnove veštine pre nego što počne vežbu sa partnerom. Postoje nekoliko formalnih vežbi koje nose imena životinja i svaka ima za cilj da razvije odbranu od jedne vrste napada. Tek kad učenik savlada osnovnih dvadesetak formalnih vežbi, što obično traje nekoliko godina, može učestovovati na takmičenjima. Svrha tih takmičenja nisu dobijanje pobednika, već uvežbavanje naučenih zahvata, tako da su uloge unapred podeljene, jedan napada a drugi se brani.
Van Burme, bando je gotovo nepoznat. U USA ima nekoliko klubova a nekoliko istaknutih majstora nastupalo je sa dosta dobrim uspehom na takmičenjima profesionalnog karatea. Najpoznatiji od njih bio je Maun guy, poznati trener koji je živeo u Americi.
BERSILAT
Bersilat je nacionalna borilačka veštna Malajaca. Reč bersilat na majaljskom jeziku znači – boriti se. U današnjoj Maleziji postoje dve grane ove borilačke veštine: pulut je serija pokreta koji se izvode u obliku plesa i vrlo je pupular u toj zemlji ali je vrlo daleko od originalne borilačke veštine. Buah je prava veština borbe koja podseća na kineski boks.
Barsilat se razvio u Malaji najviše pod uticajem indonežanske borilačke veštine, pentijak-silat ali i uz mnogo primesa kineskih borilačkih veština. Gotovo 40 posto stanovnika Malezije su Kinezi, pa nije ni čudo da je uticaj kineskog boksa bio vrlo jak.
Osim tradicionalnog bersilata, danas u Maleziji postoji srodna veština, silat gayong, u kojoj se za odbranu upotreblja kratki štap (gayong). U svetu je poznat i čuveni malajski dugi vijugavi bodež, kris, kojim se podjenako služe Malajci i Indonežani.
TOSHU KAKUTO
Toshu kakuto je moderna japanska armija razvila kao specijalnu borlačku veštinu namenju vojnicima. Sadrži osnovne elemente mnogih borilačkih sportova:džudoa, kratea, boksa, aikidoa i rvanja.
Za razliku od ostalih veština koje zahtevaju visok stepen tehnike, vojnik se može vrlo brzo osposobiti za borbu jednostavnim i efikasnim metodama tošu kakuto veštine. Kako bi vežbanje bilo što bliže stvarnoj borbi, vojnici u Japanu bore se medjusobno nekom kombinacijom boksa, dzudoa, karatea, a kako se ne bi povredili nose zaštitnu opremu. Toshu kakuto nije elegantna borilačka veština ali već za mesec dana vežbanja početnik će steći osnovna znanja potrebna vojniku u borbi prsa u prsa: najvažnija bacanja, udaranje nogama i rukama i lomljenje zglobova kao i druge slične zahvate. Deo opreme su šlemovi iz kenda, bokserske rukavice i suspenzori karatista.
