AIKIDO
Stvaranje džudoa u Japanu, istovremeno je značilo i nestanak brojnih škola džu-dzicu veštine, ali su neke od brojni škola ipak ostalele sve do danas. Medu njima je najpopularnija veština samoodbrane nazvana - aikido. Tvorac modernog aikida je japanski učitelj borbe Morihei Uyeshiba (1883-1969) koji je spojio nekoliko vrsta džu-džicu i izgradio sistem koji je nazvao po jednoj od starih škola, aiki-džutsu. Prema njegovim rečima aikido je nastao 1925.godine ali sve do pedesetih je bio potpuno nepoznat izvan Japana. Već šezdesetih godina aikido se naglo počeo širiti svetom, najviše u Americi, zatim Francuskoj a kasnije i u celom svetu.
Osim glavne organizacije aikidoa, japanski se naziva Hombu, prevedeno "centrala", u Japanu postoji još nekoliko organizacija. Centralu vodi sin Uyeshibe, Kisshomaru, i ta organizacija je najcenjenija u svetu. Jedan od učenika Uyeshibe, Gozo Shioda, osnovao je svoju organizaciju i nazvao je Yoshikan. Treću, najmanje poznatu organizaciju je osnovao čuveni džudista Kenji Timiki koji je uneo znatne promene u aikido i izradio sistem takmičenja.
Aikido u Jugoslaviju stiže 1969.godine kada i niču prvi klubovi u Beogradu a vodio ih je majstor Tošio Nato. Ovim kursevima su pristustvovali veliki broj džudo trenera koji su kasnije osnivali aikido sekcije u svojim klubovima.
Aikido predstavlja put postizanja harmonije sa napadačem, koje se otelotvoruje kroz tehnike samoodbrane. Kao veština samoodbrane aikido je podjednako efikasan za odbranu od jednog ili više golorukih ili naoružanih napadača. Kao jedan od osnovnih principa, koji doprinosi odredjivanju indentiteta aikidoa u svetu borilačkih veština je izmenjen tradicionalni princip džu-džice: "Kad te gura - vuci, kad te vuče - udji." ovo ujedno predstavlja osnovu dvostrukog sistema izvodjenja aikido tehnika, direktnog ili omote (irimi) i kružnog ili ura (tankan). Sledeći princip koji proizilazi iz ova dva, a ostvaruje se njihovim poštovanjem, je princip harmonije. Tehnika, koja predstavlja način postizanja maksimalnog efekta ulaganjem maksimalnog napora. Onog momenta kad se uspostavi harmonija sa protivnikom, može se izvući korist iz njegovog kretanja i sila upotrebljena za napad okrenuti protiv napadača. Sklanjanje sa linije napada je jedan od principa karakteristčnih za aikido.
Aikido u sebi sadži njemu prilagodjene vežbe sa štapom (JO) i drvenim mačem (BOKEN). Postoje i vežbe koje se izvode u parovima i nazivaju se kod štapa KUMIJO, a kod mača KUMITAČI. Za odbranu od štapa postoji grupa vežbi JODARI, a za odbranu od bokena TAČIDORI. Veliki je broj varijanti koje se mogu izvesti kombinacijom osnovnih vežbi.
JU JUTSU
Sve do nedavno iskrivljeni japanski termin jiu-jitsu ili džiju-džica, bio je jedini naziv za sve borilačke veštine Azije, a posebno Japana. Ispravni naziv glasi džu-džicu, a u prevodu znači: nežna umetnost. Reč džutsu - umetnost ili veština, nalazimo u gotovo svim japanskim veštinama odbrane a u modernim verzijama je zamenjen sa pomalo filozofski obojenom rečju do, što znači način, put (džu-do, ken-do itd.)
Džu-džicu je u Japanu bio malo upotrebljavan termin, svaka je škola upotrebljavala svoj naziv. Neki nazivi su se održali do danas, kao što su aiki-džucu, tai-džucu, kempo a neki su nestali, npr. javara, vadžicu, torite, kogusoku, hakudo itd.
Krajem prošlog veka, kada je japanski car Meidži uveo niz reformi i modernizovao do tada zaostali feudalni Jpana, nestale su i brojne škole veštine džu džice. Japanski učielj Jigoro Kano (Džigoro Kano) koji je vežbao nekoliko raznih škola džu-džice, spojio je najbolje iz najvažnijih škola: Tenšin Šinio Riu, Kito i Denšo i stvorio zaokruženi sistem fizičkog vaspitanja koji je nazvao džudo.
U Japanu danas džu-džice nema, ako se ne računa moderni aikido u nekoliko malih privatnih klubova u kojima se još uvek nastavlja porodična tradicija. Učitelji džu-džice u feudalnom Japanu su ujedno bili i stručnjaci za nameštanje isčašenih zglobova. Zanat se prenosio sa oca na sina i još uvek danas ima ljudi koji vežbaju zahvate prema starim spisima. Neki od njih su čuveni džudisti, ali džu-džica je ipak izumrla veština.
Na Zapadu, posebno u Zapadnoj Evropi i Americi danas se termin džu.džicu koristi za bilo koju veštinu samoodbrane. Postoje i udruženja i medjunarodne federacije je u Evropi održavaju redovne sastanke i seminare, dodeljuju zvanja i odgajaju učitelje samoodbrane. Ono što oni rade najčešće je kombinacija najefikasnijih i najboljih zahvata iz raznih borilačkih veština: džuda, karatea, aikida i drugih a naziv džu-džicu koriste jer je popularan u celom svetu, čak popularniji od naziva brojnih veština ili čak sportova koji su nastali iz ove veštine.
SAMURAJI
Samuraj, gospodar rata, srednevekovni konjanik vičan ratničkim veštinama. Samuraj je takodje i esteta koji ume da obogati svoj krati život okruživši se prefinjenim predmetima, posmatrajući cveće ili posvećujući se ritualu pijenja čaja. On je ratnik kada je to mogao biti, ali isto tako i čuvar nesigurnog mira, efikasan upravitelj i ponekad, u jednom svetu gde je život veoma malo vredeo, osvetnik svog gospodara. Bio je takodje pripadnik klase koja je vladala Japanom skoro sedam vekova, boreći se bez prestanka za kontrolu nad zemljom, ali i za odstranjivanje svakog stranog uticaja.
Svaka politička i vojna istorija Japana počiva na epopeji samuraja. U XVI veku Nobunaga i Hidojeoši su se borili na čelu svojih samuraja za ujedinjenje Japana i kada je mir najzad uspostavljen za više od dva veka, samuraji, koji su postali činovnici, su zamenili svoje oklope zardjale vodom pirinačnih polja, drugim okopom, izradjenijim i dekorativnijim.
Ipak Japan nije mogao večito ignorisati Zapadni svet čija je tehnološka prednost predstavljala opasnost za zemlju. Restauracija Meidji je trebalo da izbriše klasu samuraja, koja je postala parazitska. Medjutim, 1877.godine ona je izvela poslednji krvavi skok da povrati izgubljene povlastice. Pokušaj nije uspeo i samuraj, mešavina hrabrog konjanika i ratobornog mistika je u isto vreme ušao i u istoriju i u legendu.Za samuraja, vezana je reč - harikiri, vojnički način umiranja. Samuraj je samo u dva slučaja vršio harikiri ili seppuku, kako ga još zovu. Prvo u stiuaciji kada je samuraj bio u beznadežnom položaju, suočen sa porazom, sa smrću od neprijateljske ruke, pa umire svojevoljno rasporivši sebi stomak i, ako ga ima, očekuje brzu smrt od sekundanta koji mora da mu odseče glavu. Drugi slučaj u kome samuraj pribegava harikiriju je kad od strane suda ili svog pretpostavljenog u vojsci ili feudalnog gospodara biva osudjen na smrt. Kao pripadniku vojne klase tada mu se daje mogućnost da umre od sopstvene ruke i ruke sekundanta koji je obično iz redova njegovih prijatelja.
U početku harikiri je vršen samo u hramovima a kasnije je uvedena praksa da ovaj ritual može da bude izveden i u plemićkim rezidencijama. Pravila su bila prilagodjena rangu samuraja koji je dužan da se ubije, pa je od toga zavisilo dali ce se ubiti u dvoru ili u dvorištu feudalnog gospodara. Postojalo je čak i jedno pravilo da se harikiri izvršava samo noću, ali je ono kasnije napušteno.
Najčuveniji harikiri u japanskoj istoriji je samoubistvo plemića Asanoa Takumi koji je zbog toga što je napao pretpostavljenog u dvorištu morao da se ubije. Kasnije, kad su osvetili njegovu smrt, harikiri je izvršilo odjednom 47 njegovih vernih samuraja. Poslednji poznati harikiri izvršio je poznati savremeni pisac Jukio Mišima 1970.godine.
Stvaranje džudoa u Japanu, istovremeno je značilo i nestanak brojnih škola džu-dzicu veštine, ali su neke od brojni škola ipak ostalele sve do danas. Medu njima je najpopularnija veština samoodbrane nazvana - aikido. Tvorac modernog aikida je japanski učitelj borbe Morihei Uyeshiba (1883-1969) koji je spojio nekoliko vrsta džu-džicu i izgradio sistem koji je nazvao po jednoj od starih škola, aiki-džutsu. Prema njegovim rečima aikido je nastao 1925.godine ali sve do pedesetih je bio potpuno nepoznat izvan Japana. Već šezdesetih godina aikido se naglo počeo širiti svetom, najviše u Americi, zatim Francuskoj a kasnije i u celom svetu.
Osim glavne organizacije aikidoa, japanski se naziva Hombu, prevedeno "centrala", u Japanu postoji još nekoliko organizacija. Centralu vodi sin Uyeshibe, Kisshomaru, i ta organizacija je najcenjenija u svetu. Jedan od učenika Uyeshibe, Gozo Shioda, osnovao je svoju organizaciju i nazvao je Yoshikan. Treću, najmanje poznatu organizaciju je osnovao čuveni džudista Kenji Timiki koji je uneo znatne promene u aikido i izradio sistem takmičenja.
Aikido u Jugoslaviju stiže 1969.godine kada i niču prvi klubovi u Beogradu a vodio ih je majstor Tošio Nato. Ovim kursevima su pristustvovali veliki broj džudo trenera koji su kasnije osnivali aikido sekcije u svojim klubovima.
Aikido predstavlja put postizanja harmonije sa napadačem, koje se otelotvoruje kroz tehnike samoodbrane. Kao veština samoodbrane aikido je podjednako efikasan za odbranu od jednog ili više golorukih ili naoružanih napadača. Kao jedan od osnovnih principa, koji doprinosi odredjivanju indentiteta aikidoa u svetu borilačkih veština je izmenjen tradicionalni princip džu-džice: "Kad te gura - vuci, kad te vuče - udji." ovo ujedno predstavlja osnovu dvostrukog sistema izvodjenja aikido tehnika, direktnog ili omote (irimi) i kružnog ili ura (tankan). Sledeći princip koji proizilazi iz ova dva, a ostvaruje se njihovim poštovanjem, je princip harmonije. Tehnika, koja predstavlja način postizanja maksimalnog efekta ulaganjem maksimalnog napora. Onog momenta kad se uspostavi harmonija sa protivnikom, može se izvući korist iz njegovog kretanja i sila upotrebljena za napad okrenuti protiv napadača. Sklanjanje sa linije napada je jedan od principa karakteristčnih za aikido.
Aikido u sebi sadži njemu prilagodjene vežbe sa štapom (JO) i drvenim mačem (BOKEN). Postoje i vežbe koje se izvode u parovima i nazivaju se kod štapa KUMIJO, a kod mača KUMITAČI. Za odbranu od štapa postoji grupa vežbi JODARI, a za odbranu od bokena TAČIDORI. Veliki je broj varijanti koje se mogu izvesti kombinacijom osnovnih vežbi.
JU JUTSU
Sve do nedavno iskrivljeni japanski termin jiu-jitsu ili džiju-džica, bio je jedini naziv za sve borilačke veštine Azije, a posebno Japana. Ispravni naziv glasi džu-džicu, a u prevodu znači: nežna umetnost. Reč džutsu - umetnost ili veština, nalazimo u gotovo svim japanskim veštinama odbrane a u modernim verzijama je zamenjen sa pomalo filozofski obojenom rečju do, što znači način, put (džu-do, ken-do itd.)
Džu-džicu je u Japanu bio malo upotrebljavan termin, svaka je škola upotrebljavala svoj naziv. Neki nazivi su se održali do danas, kao što su aiki-džucu, tai-džucu, kempo a neki su nestali, npr. javara, vadžicu, torite, kogusoku, hakudo itd.
Krajem prošlog veka, kada je japanski car Meidži uveo niz reformi i modernizovao do tada zaostali feudalni Jpana, nestale su i brojne škole veštine džu džice. Japanski učielj Jigoro Kano (Džigoro Kano) koji je vežbao nekoliko raznih škola džu-džice, spojio je najbolje iz najvažnijih škola: Tenšin Šinio Riu, Kito i Denšo i stvorio zaokruženi sistem fizičkog vaspitanja koji je nazvao džudo.
U Japanu danas džu-džice nema, ako se ne računa moderni aikido u nekoliko malih privatnih klubova u kojima se još uvek nastavlja porodična tradicija. Učitelji džu-džice u feudalnom Japanu su ujedno bili i stručnjaci za nameštanje isčašenih zglobova. Zanat se prenosio sa oca na sina i još uvek danas ima ljudi koji vežbaju zahvate prema starim spisima. Neki od njih su čuveni džudisti, ali džu-džica je ipak izumrla veština.
Na Zapadu, posebno u Zapadnoj Evropi i Americi danas se termin džu.džicu koristi za bilo koju veštinu samoodbrane. Postoje i udruženja i medjunarodne federacije je u Evropi održavaju redovne sastanke i seminare, dodeljuju zvanja i odgajaju učitelje samoodbrane. Ono što oni rade najčešće je kombinacija najefikasnijih i najboljih zahvata iz raznih borilačkih veština: džuda, karatea, aikida i drugih a naziv džu-džicu koriste jer je popularan u celom svetu, čak popularniji od naziva brojnih veština ili čak sportova koji su nastali iz ove veštine.
SAMURAJI
Samuraj, gospodar rata, srednevekovni konjanik vičan ratničkim veštinama. Samuraj je takodje i esteta koji ume da obogati svoj krati život okruživši se prefinjenim predmetima, posmatrajući cveće ili posvećujući se ritualu pijenja čaja. On je ratnik kada je to mogao biti, ali isto tako i čuvar nesigurnog mira, efikasan upravitelj i ponekad, u jednom svetu gde je život veoma malo vredeo, osvetnik svog gospodara. Bio je takodje pripadnik klase koja je vladala Japanom skoro sedam vekova, boreći se bez prestanka za kontrolu nad zemljom, ali i za odstranjivanje svakog stranog uticaja.
Svaka politička i vojna istorija Japana počiva na epopeji samuraja. U XVI veku Nobunaga i Hidojeoši su se borili na čelu svojih samuraja za ujedinjenje Japana i kada je mir najzad uspostavljen za više od dva veka, samuraji, koji su postali činovnici, su zamenili svoje oklope zardjale vodom pirinačnih polja, drugim okopom, izradjenijim i dekorativnijim.
Ipak Japan nije mogao večito ignorisati Zapadni svet čija je tehnološka prednost predstavljala opasnost za zemlju. Restauracija Meidji je trebalo da izbriše klasu samuraja, koja je postala parazitska. Medjutim, 1877.godine ona je izvela poslednji krvavi skok da povrati izgubljene povlastice. Pokušaj nije uspeo i samuraj, mešavina hrabrog konjanika i ratobornog mistika je u isto vreme ušao i u istoriju i u legendu.Za samuraja, vezana je reč - harikiri, vojnički način umiranja. Samuraj je samo u dva slučaja vršio harikiri ili seppuku, kako ga još zovu. Prvo u stiuaciji kada je samuraj bio u beznadežnom položaju, suočen sa porazom, sa smrću od neprijateljske ruke, pa umire svojevoljno rasporivši sebi stomak i, ako ga ima, očekuje brzu smrt od sekundanta koji mora da mu odseče glavu. Drugi slučaj u kome samuraj pribegava harikiriju je kad od strane suda ili svog pretpostavljenog u vojsci ili feudalnog gospodara biva osudjen na smrt. Kao pripadniku vojne klase tada mu se daje mogućnost da umre od sopstvene ruke i ruke sekundanta koji je obično iz redova njegovih prijatelja.
U početku harikiri je vršen samo u hramovima a kasnije je uvedena praksa da ovaj ritual može da bude izveden i u plemićkim rezidencijama. Pravila su bila prilagodjena rangu samuraja koji je dužan da se ubije, pa je od toga zavisilo dali ce se ubiti u dvoru ili u dvorištu feudalnog gospodara. Postojalo je čak i jedno pravilo da se harikiri izvršava samo noću, ali je ono kasnije napušteno.
Najčuveniji harikiri u japanskoj istoriji je samoubistvo plemića Asanoa Takumi koji je zbog toga što je napao pretpostavljenog u dvorištu morao da se ubije. Kasnije, kad su osvetili njegovu smrt, harikiri je izvršilo odjednom 47 njegovih vernih samuraja. Poslednji poznati harikiri izvršio je poznati savremeni pisac Jukio Mišima 1970.godine.
