- Poruka
- 388.279
Dagerotipija je jedna od prvih vrsta slike u istoriji fotografije
Ova tehnika je razvijena nakon prvih slika Nisefora Nijepsa i bila je u upotrebi oko 20 godina, od 1839., do oko 1860..
Tehnika dagerotipije
Kod dagerotipije nema negativa, slika se pravi direktno na posrebrenoj ploči (dagerotipiji) kada se ova u mraku izloži jodnoj pari.
Tada na njenoj površini nastaje svetlosno osetljivi srebrov-jodid. Ploča se dalje osvetljuje u kameri zvanoj kamera opskura.
Nakon čega na njoj nastaje latentna slika, još uvek nevidljiva.
Tada se ploča izloži pari živog srebra i fiksira u rastopini sumporovog-dioksida ( S O 2 {\displaystyle SO_{2}}).
Takva slika bila je vrlo osetljiva, pa se premazivala zlatom i hlorom radi zaštite i boljeg kontrasta.
Zbog prirode slike, reprodukcija nije bila moguća, pa je svaka dagerotipija original.
Najpoznatija slika pisca Edgara Alana Poa iz 1848.
Današnje generacije fotografa, ne moraju poznavati hemiju kao što su to nekada morale znati njihove starije kolege. Prve dane fotografije obeležili su hemičari i pronalazači, a ne umetnički nastrojene duše koji svoj atelje sigurno nisu zamišljali kao laboratoriju Dr. Baltazara. Štaviše, biti fotograf je bilo opasno po život, sa većom stopom smrtnosti nego je imaju današnji ratni fotoreporteri. Najveći problem je bio kako zadržati sliku na nekom fotoosetljivom materijalu, a tu se bez hemije nije moglo.
Francuski hemičar i pronalazač Joseph Nicéphore Niépce je 1826. je delimično uspeo da fiksira sliku na ploči od legura kalaja olova, premazujući je rastvorom od asfalta i slikarske smole omekšane u lavandinom ulju. Taj proces je postao poznat kao heliografija, a kako nije uspeo da komercijalizuje svoj pronalazak, potpisao je ugovor o partnerstvu sa Lujom Dagerom. Nakon smrti Niepsa, Luj Dager usavršava tehnologiju i celom projektu 1837. daje naziv ‘’dagerotipija’’, odnosno ‘’dagerov otisak’’.
Boulevard du Temple - Paris, fotografija napravljena između 1838 i 1839, sa ekspozicijom od 10 minuta. Smatra se da je ovo prva fotografija na kojoj se nalazi čovek.
Dagerotipija predstavlja prvi uspešno izveden postupak stvaranja fotografije, i zvanično je predstavljena 19. avgusta 1839. godine u Pariskoj Akademiji nauka. Sam postupak je podrazumevao prethodnu pripremu bakarne ploče tako što se premazivala srebrom, a zatim izlagala isparenjima joda, što bi rezultiralo tankim slojem srebro-jodida, osetljivog na svetlost. Tako tretirana bakarna ploča se postavljala u fotoaparat i eksponirala, najpre 5 do 75 minuta a od 1840. vreme je smanjeno na 5 do 40 sekundi, zahvaljući Alexander S. Wolcott-u proizvođaču zubarske opreme i Henry Fitz-u, koji su konstruisali novu kameru u kojoj je sočivo zamenjeno konkavnim ogledalom. Nakon eksponiranja, ploča se prenosi u u još jednu kutiju, gde je pod uglom od 45 stepeni u odnosu na lampu, bila izložena pari žive zagrejane na temperaturu od 75 stepeni. Sam proces razvijanja je nadzirao fotograf, gledajući kroz otvor na kutiji. Nakon toga, ploča se prala u destilovanoj vodi a ostaci srebro-jodida bi se uklanjali toplim rastvorom soli ili naizmeničnim kupkama natrijum-sulfata i vode. Sad vam je jasno zašto sam na početku pomenuo koliko je fotografija bila opasna po život, i na šta je zapravo ličila foto laboratorija iz tog vremena. Za stvaranje ovakve fotografije, bilo je nužno provoditi vreme u toksičnom okruženju, gde se živina isparenja, gasovi joda i broma takmiče u štetnosti po ljudski organizam. Tada se malo znalo o štetnosti svih ovih materija, pa se živa čak jedno vreme smatrala i lekovitom. Sličnu priču imamo i sredinom prošlog veka, kada se torijum koristio za premaze na objektivima zarad boljeg kontrasta, što je lako proveriti ako neki od njih prinesete gajgerovom brojaču. Da ne pričam kako se torijum koristio i u proizvodima poput paste za zube. Dagerotipija je bio opasan postupak, jer je izlaganje živinoj pari rezultiralo ozbiljnim zdravstvenim problemima, a generalno su tadašnji fotografi patili od neuropsihičkih i plućnih oboljenja.
Portret izvesnog Rollin Heber Neal-a, napravljen između 1843. i 1862.
Portret generala Zachary Taylor-a u koju je napravio Mathew Brady tokom Meksičko – Američkog rata između 1846. i 1849.
Taylor je kasnije postao 12-ti predsednik Sjedinjenih Američkih država
Tako dobijene fotografije su imale dve zanimljive karakteristike. Prvo, za pun ugođaj i sve detalje bilo je potrebno posmatrati fotografiju pod određenim uglom u odnosu na svetlo, a drugi problem je taj što je fotografija predstavljala odraz u ogledalu, pa je ono što je u prirodi bilo levo na fotografiji bilo desno i obratno. Ako ste nekada gledali kroz tražilo 'dvookih' refleksnih fotoaparata, biće vam jasno kako to zapravo izgleda.
Sestre Clark , portret napravljen između 1840. i 1860.
Takođe, dagerotipija u krajnjem ishodu nije isto što i današnja fotografija na papiru, pa je kao takva odmah smeštana u vrlo zanimljive dekorativne ramove. Prepoznavši njen potencijal i značaj, Francuska država je 1839. otkupila patent od Dagera. On je dobio penziju i orden Legije časti, a ostatak sveta pravo da besplatno koristi ovaj pronalazak. Svet je naravno, takođe vrlo brzo prepoznao vrednost dagerotipije, pa ja tako Dagerova knjižica sa detaljim uputstvom u roku od 4 meseca doživela 29 izdanja na 6 jezika. Ako uzmemo u obzir da on nije bio jedini koji je obrađivao ovu materiju, ona možemo zamisliti popularnost dagerotipije. Jedan od hroničara tog doba, zapisao je: „Na svim skverovima Pariza mogli ste videti tronožne kutije-mračne komore postavljene pred crkvama i palatama. Svi fizičari, hemičari i učeni ljudi prestonice glačali su posrebrene ploče, i čak ni bolji piljari nisu mogli da se odreknu zadovoljstva da nešto od svojih sredstava žrtvuju na oltar progresa.”
Louis Daguerre
Dager se 1840. godine povukao u svoju kuću na selu (Bry sur Marne), a od njegovih radova iz tog doba sačuvano je tek sedamdesetak dagerotipija.
(Zoran Rodić,pcfoto.biz)
Ova tehnika je razvijena nakon prvih slika Nisefora Nijepsa i bila je u upotrebi oko 20 godina, od 1839., do oko 1860..
Tehnika dagerotipije
Kod dagerotipije nema negativa, slika se pravi direktno na posrebrenoj ploči (dagerotipiji) kada se ova u mraku izloži jodnoj pari.
Tada na njenoj površini nastaje svetlosno osetljivi srebrov-jodid. Ploča se dalje osvetljuje u kameri zvanoj kamera opskura.
Nakon čega na njoj nastaje latentna slika, još uvek nevidljiva.
Tada se ploča izloži pari živog srebra i fiksira u rastopini sumporovog-dioksida ( S O 2 {\displaystyle SO_{2}}).
Takva slika bila je vrlo osetljiva, pa se premazivala zlatom i hlorom radi zaštite i boljeg kontrasta.
Zbog prirode slike, reprodukcija nije bila moguća, pa je svaka dagerotipija original.
Najpoznatija slika pisca Edgara Alana Poa iz 1848.
Današnje generacije fotografa, ne moraju poznavati hemiju kao što su to nekada morale znati njihove starije kolege. Prve dane fotografije obeležili su hemičari i pronalazači, a ne umetnički nastrojene duše koji svoj atelje sigurno nisu zamišljali kao laboratoriju Dr. Baltazara. Štaviše, biti fotograf je bilo opasno po život, sa većom stopom smrtnosti nego je imaju današnji ratni fotoreporteri. Najveći problem je bio kako zadržati sliku na nekom fotoosetljivom materijalu, a tu se bez hemije nije moglo.
Francuski hemičar i pronalazač Joseph Nicéphore Niépce je 1826. je delimično uspeo da fiksira sliku na ploči od legura kalaja olova, premazujući je rastvorom od asfalta i slikarske smole omekšane u lavandinom ulju. Taj proces je postao poznat kao heliografija, a kako nije uspeo da komercijalizuje svoj pronalazak, potpisao je ugovor o partnerstvu sa Lujom Dagerom. Nakon smrti Niepsa, Luj Dager usavršava tehnologiju i celom projektu 1837. daje naziv ‘’dagerotipija’’, odnosno ‘’dagerov otisak’’.
Boulevard du Temple - Paris, fotografija napravljena između 1838 i 1839, sa ekspozicijom od 10 minuta. Smatra se da je ovo prva fotografija na kojoj se nalazi čovek.
Dagerotipija predstavlja prvi uspešno izveden postupak stvaranja fotografije, i zvanično je predstavljena 19. avgusta 1839. godine u Pariskoj Akademiji nauka. Sam postupak je podrazumevao prethodnu pripremu bakarne ploče tako što se premazivala srebrom, a zatim izlagala isparenjima joda, što bi rezultiralo tankim slojem srebro-jodida, osetljivog na svetlost. Tako tretirana bakarna ploča se postavljala u fotoaparat i eksponirala, najpre 5 do 75 minuta a od 1840. vreme je smanjeno na 5 do 40 sekundi, zahvaljući Alexander S. Wolcott-u proizvođaču zubarske opreme i Henry Fitz-u, koji su konstruisali novu kameru u kojoj je sočivo zamenjeno konkavnim ogledalom. Nakon eksponiranja, ploča se prenosi u u još jednu kutiju, gde je pod uglom od 45 stepeni u odnosu na lampu, bila izložena pari žive zagrejane na temperaturu od 75 stepeni. Sam proces razvijanja je nadzirao fotograf, gledajući kroz otvor na kutiji. Nakon toga, ploča se prala u destilovanoj vodi a ostaci srebro-jodida bi se uklanjali toplim rastvorom soli ili naizmeničnim kupkama natrijum-sulfata i vode. Sad vam je jasno zašto sam na početku pomenuo koliko je fotografija bila opasna po život, i na šta je zapravo ličila foto laboratorija iz tog vremena. Za stvaranje ovakve fotografije, bilo je nužno provoditi vreme u toksičnom okruženju, gde se živina isparenja, gasovi joda i broma takmiče u štetnosti po ljudski organizam. Tada se malo znalo o štetnosti svih ovih materija, pa se živa čak jedno vreme smatrala i lekovitom. Sličnu priču imamo i sredinom prošlog veka, kada se torijum koristio za premaze na objektivima zarad boljeg kontrasta, što je lako proveriti ako neki od njih prinesete gajgerovom brojaču. Da ne pričam kako se torijum koristio i u proizvodima poput paste za zube. Dagerotipija je bio opasan postupak, jer je izlaganje živinoj pari rezultiralo ozbiljnim zdravstvenim problemima, a generalno su tadašnji fotografi patili od neuropsihičkih i plućnih oboljenja.
Portret izvesnog Rollin Heber Neal-a, napravljen između 1843. i 1862.
Portret generala Zachary Taylor-a u koju je napravio Mathew Brady tokom Meksičko – Američkog rata između 1846. i 1849.
Taylor je kasnije postao 12-ti predsednik Sjedinjenih Američkih država
Tako dobijene fotografije su imale dve zanimljive karakteristike. Prvo, za pun ugođaj i sve detalje bilo je potrebno posmatrati fotografiju pod određenim uglom u odnosu na svetlo, a drugi problem je taj što je fotografija predstavljala odraz u ogledalu, pa je ono što je u prirodi bilo levo na fotografiji bilo desno i obratno. Ako ste nekada gledali kroz tražilo 'dvookih' refleksnih fotoaparata, biće vam jasno kako to zapravo izgleda.
Sestre Clark , portret napravljen između 1840. i 1860.
Takođe, dagerotipija u krajnjem ishodu nije isto što i današnja fotografija na papiru, pa je kao takva odmah smeštana u vrlo zanimljive dekorativne ramove. Prepoznavši njen potencijal i značaj, Francuska država je 1839. otkupila patent od Dagera. On je dobio penziju i orden Legije časti, a ostatak sveta pravo da besplatno koristi ovaj pronalazak. Svet je naravno, takođe vrlo brzo prepoznao vrednost dagerotipije, pa ja tako Dagerova knjižica sa detaljim uputstvom u roku od 4 meseca doživela 29 izdanja na 6 jezika. Ako uzmemo u obzir da on nije bio jedini koji je obrađivao ovu materiju, ona možemo zamisliti popularnost dagerotipije. Jedan od hroničara tog doba, zapisao je: „Na svim skverovima Pariza mogli ste videti tronožne kutije-mračne komore postavljene pred crkvama i palatama. Svi fizičari, hemičari i učeni ljudi prestonice glačali su posrebrene ploče, i čak ni bolji piljari nisu mogli da se odreknu zadovoljstva da nešto od svojih sredstava žrtvuju na oltar progresa.”
Louis Daguerre
Dager se 1840. godine povukao u svoju kuću na selu (Bry sur Marne), a od njegovih radova iz tog doba sačuvano je tek sedamdesetak dagerotipija.
(Zoran Rodić,pcfoto.biz)
