Dafne i Apolon u erotskoj sklupturi Lorenca Berninija

[Nina]

Jednu od dve verzije mita o Dafne i Apolonu ispričao je rimski pesnik Ovidije u svojim Metamotfozama, koji je priču smestio u Tesaliju.

Dafne je bila ćerka rečnog boga Peneja o nimfa pratilja boginje Artemide.Bila poznata u celoj Tesaliji po svojoj lepoti, ali je uporno odbijala mnogobrojne udvarače.
Njen otac Penej joj je nerado dao blagoslov da ne mora da se uda. Dafne je želela da ostane čedna, jer je bila Artemidina pratilja

Apolon je bog koji svojim strelama daleko cilja i uvek pogađa , znao je da zadirkuje Erosa (Kupidona) govoreći mu da je bolje da svoj luk i strele da njemu, Apolonu. Ozlojeđen zbog ovih reči, Eros pogodi jednom strelom boga sunca Apolona dok su bili u šumi u kojoj su bile i nimfe. Čim je Apolon ugledao predivnu Dafnu zaljubio se u nju, no, čim je Dafna ugledala Apolona počela je da beži od njega.Apolon požuri za Dafnom uzvikujući: 'O stani nimfo prekrasna. Zašto bežiš od mene i ranjavaš nežne noge u trnju. Stani nimfo, ja sam Apolon, Zevsov sin. Dafne je trčala sve brže i brže i sve dalje i dalje od zbunjenog Apolona koji ipak nije odustajao od trke za nimfom. Kad je Dafne osetila topli dah Apolonov na svom vratu postalo joj je jasno da će je Apolon uhvatiti a snaga ju je već uveliko napuštala. Dafne se tada obrati za pomoć svom ocu Peneju, rečnom bogu: Oče pomozi mi, oduzmi mi lik jer je on uzrok mojem stradanju!' Penej je nevoljno poslušao svoju ćerku i pretvori je u drvo lovora. Dafnino telo prekri kora drveta, noge joj postaše korenje, nježne ruke pretvoriše se u grane koje pokri zeleno lišće. Apolona savlada tuga za nimfom, pa je stajao tužan pored drveta lovora. Napokon je odsekao granu lovora i od nje isplete venac,i progovori: 'Neka bar venac od lovora zauvek krasi moju glavu, moju liru i moj tobolac sa strelama. Neka drvo lovora zauvek ima zeleno lišće koje nikada ne vene!' Na Apolonovu tugu lovorovo lišće tiho zašušti i obavi nežno Apolonovu glavu. Da li je Dafna konačno prihvatila Apolonovu ljubav ne zna se, no, Apolon nikada više nikoga nije toliko voleo kao što je bila Dafne, a lovorov venac nikada nije skidao sa svoje glave. Kasnije ce venac lovorovog lišća nositi na glavi kao krunu pobednici Pitijskih igara, a to je bila kruna i rimskih imperatora.

Bernijieva mermerna erotska statua Apolon i Dafne datira između 1622. i 1655. godine. Đan Lorenco Bernini, najveći vajar baroka je započeo ovu statuu u svojoj dvadeset četvrtoj godini, po narudžbini princa i kardinala Borgezea. U mermernoj statui postigao je izuzetnu prefinjenost modelovanja, kao i dinamizam i ekspresiju emocija. Statua se danas nalazi u galeriji Borgeze u Rimu.

Statua od belog mermera obrađena je sa izuzetnom finoćom, do krajnjih granica izdržljivosti materijala i predstavlja kompoziciju oblika koji stvaraju iluziju pokreta i emocija koje prožimaju figure.

Bernini je statuom Apolon i Dafne poetski snažno dočarao mit. Statua prikazuje transformaciju Dafne intenzivno emotivno i dramatično u različitim fazama njenih promena. Dok se pretvara u lovor Dafne okreće glavu ka Apolonu. Njen izraz lica pokazuje transformaciju, ali i strah da će je Apolon uhvatiti. Apolon još uvek gleda u ljudski oblik Dafne, ali oseća korene pod nogama i granu koja dodiruje njegova bedra, dok njegova leva ruka hvata njenu kožu koja se pretvara u koru.

Bernini postavlja Dafne i Apolona veoma blizu jedno drugom, kako bi se postigla stabilnost statue, ali to mu takođe, dozvoljava da stavi ruku Apolona potpuno oko Dafne. Prikazan je Apolonov pogled direktno ka licu Dafne, što čini očiglednu vezu između vida i dodira.

Apolon je prikazan kao lep, vitak i mlad, sa valovitom kosom. Njegova figura jasno otkriva da očajnički i uzalud sledi svoju ljubav. Figura prelepe Dafne postavljena je na panj. Njeni nežni prsti pretvaraju se u grančice i pupoljke lovora. Duga kosa nimfe uskovitlana je i do bola zamršena među tek stvorenim listovima. Bernini je prikazao razliku između kože, drveta i lepršave kose veoma živopisno.

Za statuu Apolon i Dafne se kaže da je čulna, jer je zasnovana na umetničkom uživanju i naziva se i erotskim delom. Ova statua je bila i svojevrsna transformacija Berninija, i ukazuje na njegov uspeh i sreću. Postao je posebno poznat i poštovan među svojim pokroviteljima.