DA MI JE
Da u meni vecno zivi ceznja a ti da ne znas za kim
kad pomislis da je za tobom, da strepis da nije,
da me dozoves u svoj svet a da ceznes za mojim,
da te zelja za mnom mori a samo od nje da zivis.
Da me ne napustis onda kad ja napustim tebe,
da mi dozvolis da se vratim, onda kad ti napustis mene.
Da mislis kako sam uvek nova, i kad svoje dronjke krpim,
da budem jedino tvoje pravilo, onda kad iskocim iz sopstvenih.
Da pobegnem od onog sto mi nudis, a ti da vecno nudis.
Da me zatvoris u svom srcu,ali da mi ostavis alat da probijem zid
i da odletim, a ti da ne znas da sam letela tvojim krilima...
Da me pustis da ti recima kazem sve sto ne zelim reci.
Da budis moje nemire, makar zbog njih i vecno zaspala,
da moje vozove usmeravas na pogresne koloseke,
a ja da kradom iskacem u predele gde stanuje tvoja dusa,
da ne trazis a da prihvatish sve kristalne posude
mojih suza, da u njima plivas a da obalu nikad ne sanjas.
Da snovi bez stvarnosti budu stvarnosti pune snova.
Da mi dozvolis da te uzmem za ruku, ali da je ispustim
onda kad tvoja ruka pojaca svoj stisak,
da budes sa mnom kad u neke prostore zelim sama,
da me gurnes u ponor, a da kraj njega cekas da me spasih,
da mi dozvolis neznost kojom me neces za se vezati,
i da se radujes sto u sebi nosim jedan delic tvoje tuge
sto me vise nikad neces videti...
(Biljana)
Da u meni vecno zivi ceznja a ti da ne znas za kim
kad pomislis da je za tobom, da strepis da nije,
da me dozoves u svoj svet a da ceznes za mojim,
da te zelja za mnom mori a samo od nje da zivis.
Da me ne napustis onda kad ja napustim tebe,
da mi dozvolis da se vratim, onda kad ti napustis mene.
Da mislis kako sam uvek nova, i kad svoje dronjke krpim,
da budem jedino tvoje pravilo, onda kad iskocim iz sopstvenih.
Da pobegnem od onog sto mi nudis, a ti da vecno nudis.
Da me zatvoris u svom srcu,ali da mi ostavis alat da probijem zid
i da odletim, a ti da ne znas da sam letela tvojim krilima...
Da me pustis da ti recima kazem sve sto ne zelim reci.
Da budis moje nemire, makar zbog njih i vecno zaspala,
da moje vozove usmeravas na pogresne koloseke,
a ja da kradom iskacem u predele gde stanuje tvoja dusa,
da ne trazis a da prihvatish sve kristalne posude
mojih suza, da u njima plivas a da obalu nikad ne sanjas.
Da snovi bez stvarnosti budu stvarnosti pune snova.
Da mi dozvolis da te uzmem za ruku, ali da je ispustim
onda kad tvoja ruka pojaca svoj stisak,
da budes sa mnom kad u neke prostore zelim sama,
da me gurnes u ponor, a da kraj njega cekas da me spasih,
da mi dozvolis neznost kojom me neces za se vezati,
i da se radujes sto u sebi nosim jedan delic tvoje tuge
sto me vise nikad neces videti...
(Biljana)
...ali nije važno,
