Treće veče Festivala u „Jazavcu“ je obeležila predstava „Enigmatske varijacije“ Hrvatskog narodnog pozorišta Varaždin.
Duo drama dva vrsna glumca, Stojana Matavulja (igra nobelovca Abela Znorka) i Karla Mrkše (igra novinara Erika Larsena)
Potresna, a duhovita priča o dva muškarca zaljubljena u istu ženu koje ustvari nema, koji svoju iluziju ljubavi ljubomorno čuvaju u sebi godinama. Predstava je od prvog momenta zgrabila pažnju publike, znalački je uvukla u priču i kulminirala posle sat i po u višeminutnom gromkom aplauzu duboko dirnutih gledalaca.
Priča počinje na dalekom ostrvu u norveškom moru, kada u kuću nobelovca stigne novinar na zakazani intervju povodom nagrađene knjige. Novinar, željan sočne priče zahteva od nobelovca da otkrije tajnu ljubav i ime žene opisane u nagrađenoj knjizi... Usamljen, zatvoren, hladan, neljubazan nobelovac jedva pristane i priča počinje da se odvija...
Hladni zidovi između dva čoveka počinju da padaju, publika doživljava nova otkrovenja i taman kad odahne pomislivši da je klupko konačno odmotano, naiđe novi čvor koji zamrsi radnju...
Nevidljiva žena pokreće živote i susret oba čoveka, nevidljiva Helen koja je već više od jedne decenije mrtva!
„Kako mrtva? Piše mi svaki dan pismo!“ – unezvereno urla nobelovac...
„Ja vam pišem pismo svaki dan“ – odgovara novinar... „Kada je Helen umrla, hteo sam da upoznam čoveka koga je moja Helen volela“...
Nevidljiva Helen, krajnja zabluda dva čoveka postavila je pitanje koje je ostalo da lebdi u gledalištu: koga volimo kada volimo? Kao što je ostao da lebdi u prostoru rastanak dva čoveka i dogovor da nastave da pišu jedno drugom ljubavna pisma... Sve je ličilo da su ipak više zavoleli slatku laž, nego gorku istinu...
Duo drama dva vrsna glumca, Stojana Matavulja (igra nobelovca Abela Znorka) i Karla Mrkše (igra novinara Erika Larsena)
Potresna, a duhovita priča o dva muškarca zaljubljena u istu ženu koje ustvari nema, koji svoju iluziju ljubavi ljubomorno čuvaju u sebi godinama. Predstava je od prvog momenta zgrabila pažnju publike, znalački je uvukla u priču i kulminirala posle sat i po u višeminutnom gromkom aplauzu duboko dirnutih gledalaca.
Priča počinje na dalekom ostrvu u norveškom moru, kada u kuću nobelovca stigne novinar na zakazani intervju povodom nagrađene knjige. Novinar, željan sočne priče zahteva od nobelovca da otkrije tajnu ljubav i ime žene opisane u nagrađenoj knjizi... Usamljen, zatvoren, hladan, neljubazan nobelovac jedva pristane i priča počinje da se odvija...
Hladni zidovi između dva čoveka počinju da padaju, publika doživljava nova otkrovenja i taman kad odahne pomislivši da je klupko konačno odmotano, naiđe novi čvor koji zamrsi radnju...
Nevidljiva žena pokreće živote i susret oba čoveka, nevidljiva Helen koja je već više od jedne decenije mrtva!
„Kako mrtva? Piše mi svaki dan pismo!“ – unezvereno urla nobelovac...
„Ja vam pišem pismo svaki dan“ – odgovara novinar... „Kada je Helen umrla, hteo sam da upoznam čoveka koga je moja Helen volela“...
Nevidljiva Helen, krajnja zabluda dva čoveka postavila je pitanje koje je ostalo da lebdi u gledalištu: koga volimo kada volimo? Kao što je ostao da lebdi u prostoru rastanak dva čoveka i dogovor da nastave da pišu jedno drugom ljubavna pisma... Sve je ličilo da su ipak više zavoleli slatku laž, nego gorku istinu...
