Ma koliko čovek pokušavao da dodje do nekog logičkog opravdanja bilo kakvog idealizma, to je apsolutno nemoguće. Recimo neki tip koji gine u rovu za neku ideju, ma koliko glorifikovana bila njegova uloga, racionalno ljudsko biće ne može da dodje do logičkog opravdanja toga što je on uradio, do toga što je dobrovoljno ginuo kao bezimeni glineni golub za nekakvu apstrakciju kakvih ima milijardu na svetu.
Da li su idealisti jednostavno - glupi ljudi? Kako drugačije opisati nekog ko veruje da je njegova uloga u ratu važna, ili nekog omladinca koji lepi plakate za stranku i veruje da to što radi - zaista znači nešto, da se on bori za viši cilj? Da li imate iskrene idealiste u svojoj okolini i kako se postavljate prema takvim ljudima? Da li su po pravilu naivni i lako ih je iskoristiti?
Pravis gresku u tome sto mislis da se odluke donose cisto logicki. Kakvo logicko opravdanje trazis? Ne razumem.
Coveka cine nagoni. To je ono sto mu odredjuje identitet. Nagon nije nista drugo no pokusaj proslosti da se ponovi u sadasnjost.
U svakom trenutku, postoji jedan nagon koji nas navodi na delovanje. Taj nagon predstavlja pokusaj da se neki deo prolosti ponovi u sadasnjost.
Medjutim, da bi se nagon adekvatno ispolji neophodni su adekvatni spoljasnji uslovi.
Mozes da gledas na nagon kao na unutrasnji pritisak, i na spoljasnje uslove kao na spoljasnji pritisak.
Zivot je u biti tendencija da se unutrasnji pritisak izjednaci sa spoljasnjim pritiskom. To je cela poenta.
To je ono sto nam odrzava formu. Bez adekvatnog -- a to znaci jednakog -- spoljasnjeg pritiska mi gubimo formu. Dezintegrisemo se.
Problem lezi u tome sto je univerzum fluks, a to znaci vecita promena. A to znaci da je spoljasnji pritisak VECITO neadekvatan.
Zbog toga, prilagodjavanje je neophodno.
Ukoliko je spoljasnji pritisak previsok, onda se treba prilagoditi opustanjem. Na taj nacin ostajemo povezani sa nasim nagonom. U suprotnom bivamo odvojeni od njega. U suprotnom, nagon puca, iliti eksplodira, usled visokog spoljasnjeg pritiska i postaje neka povrsna vrsta nagona.
Ukoliko je spoljasnji pritisak prenizak, onda se treba prilagoditi zatezanjem. Na taj nacin ostajemo povezani sa nasim nagonom. U suprotnom bivamo odvojeni od njega. U suprotnom, nagon se razblazuje usled niskog spoljasnjeg pritiska i postaje neka povrsna vrsta nagona.
Ceo zivot se sastoji u kontinualnom procesu balansiranja izmedju zatezanja (muski deo posla) i opustanja (zenski deo posla.)
Idealizam je prosto POSLEDICA tog procesa. Pravi idealizam. Lazni idealizam je posledica neadekvatnog prilagodjavanja. Liberalizam je, naprimer, posledica preteranog opustanja . . .
Nagon mora da se isprati do maksimuma, dok se ne istrosi, i dok se ne zameni nekim drugim nagonom prirodnim putem. Ali takodje se mora obratiti paznja na spoljasnji pritisak.
