Uticaj je naravno grozan. I prosvetni radnici i učenici i roditelji će biti u velikoj meri ogorčeni.
Nažalost, u većini slučajeva će tu svoju ogorčenost usmeriti na pogrešnu stranu (a očiti primer za to je i tok razgovora u ovoj temi), što će, kao rezultat, stvoriti još veći animozitet na relaciji provincija - Beograd (u oba smera).
Ne može se ovaj jedan slučaj posmatrati kao singularitet i ne može se ograničiti samo na prosvetu, niti se može ograničiti samo na lokalne samouprave. Važna je šira slika.
Konstatacije kao ove maše poentu:
Али ако су средства из буџета града онда је то њихово право. Сваки град нека да колико хоће и може.
svaki grad, ima svoj godisnji budzet, e sad kako ce koji gradonacalnik planirati ta sredstva je individualna stvar,
Ovo je odredio grad Beograd. Nema veze sa decom iz unutrašnjosti. Tamo nek daje pare graCki šerif koliko hoće.
Ovo je prava poenta:
Да ли знате како се формира буџет локалне самоуправе?
Некада, док су били срезови и општине (до 60-тих год. прошлог века) приходи на територији општине су припадали општини. Општина је била порески обвезник и од својих прихода је издвајала средства за републику. То је стимулисало општину да остварује веће приходе, и да их сама усмерава тамо где су најпотребнији.
Сада, све иде у републичку касу, сем неких ставки у целини или делом, као што је порез на непокретности. Ти приходи нису довољни за функционисање општине, па република по неком критеријуму трансферује сретства општинама. Та сретства покривају трошкове општинских службеника, а за остало се врши пројектно финансирање.
Dakle, mi smo centralizovana država, a to je posebno izraženo u današnje vreme kada sve bitne odluke donosi jedan čovek (ili u najboljem slučaju nekolicina njih), a onda se sve te odluke sa vrha forsiraju do najnižih grana vlasti.
U takvoj situaciji će se novac usmeravati tamo gde je neophodno kupovati socijalni mir, a zarad o(p)stanka na vlasti. Vladarima nije u fokusu briga o siromašnom sloju stanovništva, već im je glavna briga kako zadržati vlast. Svi politički i kvazi-politički potezi ukazuju na to (a posebno je to postalo očigledno tokom poslednjih pet~šest godina).
Da li je potrebno kupovati socijalni mir u siromašnim "provincijama"? Suprotno zdravom razumu, odgovor je - NE. Čak i da se tim ljudima još više skreše priliv novca i da im se još više redukuju osnovna ljudska prava, osim jalovog negodovanja ništa se neće desiti. U velikoj većini će ti ljudi i na sledećim izborima mahom glasati za vlast (iz ovih ili onih razloga), tako vladarima tamo vlast neće biti ugrožena.
To već ne važi za Beograd i još par "bogatijih" sredina gde ljudi imaju više opcija za život. Već sam spomenuo da je na ovim poslednjim izborima SNS jedva navukao većinu od 51% (uz SPS), a očekivali su da će "kupovinom" Šapića i sklanjanjem Vesića imati osiguranu glatku pobedu u Beogradu. To se nije desilo i kod njih postoji realan strah da na sledećim izborima mogu da izgube vlast u prestonici.
Rekoh već da većinu stanovništva u Beogradu oni ne mogu ucenjivati gubitkom posla niti ih mogu toliko obmanuti očitim lažima koje plasiraju u strogo kontrolisanim medijima. Takođe, duvanje u kvazi-nacionalne trube ne prolazi baš dobro u Beogradu. Stoga, moraju da nađu druge metode. Jedno rešenje je da odreše kesu i da se pokažu kao "dobra" vlast koja šatro brine o građanima, a prvenstveno o deci, nadajući se da će tako zadržati naklonost određenog broja naivnih glasača.
A za siromašne sredine je lako, jer tamo mogu da manipulišu drugim, jednostavnijim načinima: Kod većine prolazi medijska manipulacija, jer ljudi slepo veruju onom što čuju na televiziji. Takvima čak i ako smanjiš plate i penzije, opet imaš sigurne glasove. Oni retki nezadovoljni koji bi pokušali da se bune dobijaju porciju zastrašivanja, bivaju ucenjeni, preti im se otkazom ili doživljavaju neki drugi oblik šikaniranja. A oni najsiromašniji se lako kupe za litar ulja i kilo brašna, što je kudikamo jeftinija investicija od kupovine udžbenika deci.
Ogorčen narod će svoje nezadovoljstvo usmeriti ka onom delu naroda koji je u njihovim očima privilegovan i tako se stvara još veći animozitet u narodu.
Umesto toga, ogorčen narod (i prosvetni radnici i roditelji) bi trebalo da svoje nezadovoljstvo usmeravaju na koren opšteg problema, a ne na pojedinačne posledice.
Evo još jednog primera. Uopšte nije slučajnost što se nakon onog učeničkog nasilja nad prosvetnom radnicom u Trsteniku i nakon (po prvi put) pravog ispoljavanja opšteg nezadovoljstva koje je bilo usmereno na rešavanje korena problema, veoma brzo pojavila dva slučaja gde su svi mediji trubili kako su profesori vršili nasilje nad učenicima (Joca iz VI beogradske gimnazije, na primer) i nije slučajnost što je te događaje ministar prosvete Ružić odmah iskoristio da relativizuje probleme i da saseče proteste prosvetnih radnika u korenu.
To je još jedan školski primer "zavadi, pa vladaj" strategije, gde će povećanjem ogorčenosti i međusobnog animoziteta između nastavnika i roditelja osigurati opstanak na vlasti...
ili, džaba smo krečili.
Mi imamo svoju kulturu, posebnu česnicu koja se pravi kao u Nemačkoj... Jednostavno, Vojvodina je pojam KULTURE.
