Да ли се стидите предака који су били у партизанима ?

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Poruka
18.742
Познајем разне Србе, али никада нисам чуо некога да се поноси дедом који је био у партизанима. Такође никада нисам чуо да на неким прославама неки Срби певају партизанске песме.
Да ли ти Срби просто игноришу чињеницу да су њихови преци били у партизанима или се стиде тога. Или су поносни на неког претка који је био у четницима и тако оправдавају чињеницу да су њихови преци насилно били одвођени у партизане.

Да ли се стидите предака који су били у партизанима или сматрате да су присилно били део тог покрета ? Како објаснити чињеницу да нема тог партизанског поноса код њихових потомака ?
Остао је само спортски клуб, који је легло српског десног сектора, као и онај други.
 
Poslednja izmena:
Познајем разне Србе, али никада нисам чуо некога да се поноси дедом који је био у партизанима. Такође никада нисам чуо да на неким прославама неки Срби певају партизанске песме.
Да ли ти Срби просто игноришу чињеницу да су њихови предаци били у партизанима или се стиде тога. Или су поносни на неког претка који је био у четницима и тако оправдавају чињеницу да су њихови преци насилно били одвођени у партизане.

Да ли се стидите предака који су били у партизанима или сматрате да су присилно били део тог покрета ? Како објаснити чињеницу да нема тог партизанског поноса код њихових потомака ?
Остао је само спортски клуб, који је легло српског десног сектора, као и онај други.
a sta je s tobom,
postavljas pitanja a ne izjasnjavas se
o tvojim pretkovima:mrgreen:
 
moj nadasve prakticni djed je prvo bio u cetnicima a onda u partizanima
Па многи су били пар дана у партизанима и онда су побегли, када су видели да ови довлаче усташе и исламисте који су до јуче клали Србе.
У Србији је било мало другачије, мада Београд је изабрао трећу страну, која ипак нагиње ка четницима, јер њихов председник владе Недић је слао новац четницима.


a sta je s tobom,
postavljas pitanja a ne izjasnjavas se
o tvojim pretkovima:mrgreen:

Нико од мојих није био у партизанима.
ja sam ponosna na moje pretke
koji su bili u partizanima,
isto tako bih bila ponosna
da su bili u cetnicima
За левичаре то му дође на исто, релативизација и рехабилитација. :D
 
Па многи су били пар дана у партизанима и онда су побегли, када су видели да ови довлаче усташе и исламисте који су до јуче клали Србе.
У Србији је било мало другачије, мада Београд је изабрао трећу страну, која ипак нагиње ка четницима, јер њихов председник владе Недић је слао новац четницима.




Нико од мојих није био у партизанима.

За левичаре то му дође на исто, релативизација и рехабилитација. :D
Ti si vrlo zbunjen.
 
Деда који је био у партизанима (илегалац у Београду) се борио за слободу, правду... У годинама после рата је видео на шта то све личи, да су се неки борили за привилегије и личну имовину.
Умро је као разочаран човек. Да је потрајао неколико месеци дуже вратио би партијску књижицу.

На борбу и на муке које је издржао немам примедби. Желео је боље и замало је погинуо борећи се.

На послератну политику комунизма чије последице сада гледамо... На то имам све могуће примедбе.
 
Познајем разне Србе, али никада нисам чуо некога да се поноси дедом који је био у партизанима. Такође никада нисам чуо да на неким прославама неки Срби певају партизанске песме.
Да ли ти Срби просто игноришу чињеницу да су њихови преци били у партизанима или се стиде тога. Или су поносни на неког претка који је био у четницима и тако оправдавају чињеницу да су њихови преци насилно били одвођени у партизане.

Да ли се стидите предака који су били у партизанима или сматрате да су присилно били део тог покрета ? Како објаснити чињеницу да нема тог партизанског поноса код њихових потомака ?
Остао је само спортски клуб, који је легло српског десног сектора, као и онај други.
Koga svrbi taj se cese i to 30 i vise godina....a de svrbi Rajko? Deda, baba, ili cela familija....ko je klao srbe i ne sme da se vrati u Srbiju iako ga niko vise ne trazi? Na balkan izgleda...posto mnogo svrbi ni ustase ne smeju nazad....
 
Svi su mi bili u partizanima...apsolutno sam ponosan na to. U tom trenutku su se opredelili za jedino logično i ispravno rešenje.
Samo baka pokojna sa očeve strane je bila u KPJ ona je i prvoborac, ličanka nosilac spomenice 1941. Ostala je to do kraja, čak i sahranjena pod petokrakom iako je 2010-te umrla.
Ostali su bili vernici, "old school" Sremci i Šumadinci, deda sa mamine strane sa padina Kosmaja gde su bahato carevali lokalni četnici 3 godine, zato ih je i prezirao i otišao u partizane gde je upoznao baku (sremicu) kojoj su dva rođena brata poginula do 1943 u partizanima. Po jednom i danas mislim da ima ulica u njihovom gradiću koja nosi njegovo ime.
Nikada sa te strane nisu bili zaluđeni za komunizam, držali su se tradicije potpuno otvoreno,krstili svu decu,išli u crkvu,postili, slavili sv Nikolu i generalno nikada nisu imali problem, nisu radili za državu pa im nije ni bilo bitno. Zato mi smešna proseravanja novokomponovanih vernika o nekoj teškoj "represiji", mislim jeste ako si hteo da budeš pukovnik JNA naravno da se očekivalo određeno ponašanje ali obični ljudi su živeli normalno kako su i želeli.
 
Delimično da, delimično ravnodušan, a svakako se ne ponosim. Zavidim Srbima čiji su preci bili ravnogorci ili Nedićevi žandari ili Ljotićevi dobrovoljci.
Превише је ту политике.

Обичан народ је најчешће само трпео, они нису хтели рат. Нешто мало предузимљивих се прикључивало, на неку страну... Код нас их је било и превише (страна).
 
Moji nisu bili nigde, ali ako nisu činili zločine, niko ne treba da se stidi svojih predaka koji su se iz patriotskih razloga pridružili partizanima i časno borili protiv okupatora. Puno naroda se i priključilo komunistima iz tog razloga, ne zbog komunističke ideologije i prilike da se sruši ustavni poredak. O svemu što je došlo posle rata možemo da debatujemo, ali same Narodnooslobodilačke borbe kao deo naše istorije se ne treba stideti.
 
Sećam se da mi je keva pričala da su se ona i njena braća a moji ujaci, igrali dedinim ordenjem kao deca. Kad god sam pitao đeda da mi priča kako je bilo u ratu, ništa nije pričao. Sa 18 godina na kraju rata je otišao odma u boračku penziju, plus je zaradio i radničku posle rata. Kad je umro, nisam mogao da verujem koliko ie došlo udruženja komunista i boraca veterana koji su još bili živi, držali mu govor bar pola sata. E tu sam se baš osetio ponosnim. Tek tad sam shvatio koliki mi je đed bio cenjeni borac.
 
Деда који је био у партизанима (илегалац у Београду) се борио за слободу, правду... У годинама после рата је видео на шта то све личи, да су се неки борили за привилегије и личну имовину.
Умро је као разочаран човек. Да је потрајао неколико месеци дуже вратио би партијску књижицу.

На борбу и на муке које је издржао немам примедби. Желео је боље и замало је погинуо борећи се.

На послератну политику комунизма чије последице сада гледамо... На то имам све могуће примедбе.
ne, nego ovakva gamad obilazi ljude i preti, a neke su i ubijali....tako je bilo od kada su se osetili dovoljno jaki....
Moji su bili u zarobljenistvu, pa niko nije bio ni na jednoj strani....ali zverstva ovih koje brane svi znaju i komunisti i seljaci mnoge su pobili kamom ti "Srbi" sto nazad ne smeju i hteli su da odlucuju kamom i 90. zajedno sa siptarima i ustasama....tvoj deda je "morao" da se razocara da tvog oca ne bi nasao u jarku....
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top