Da li je sklonost ka samopomoći zamena za psihoterapiju?

[Džudi S]

​

Osobe koje imaju probleme u emotivnoj vezi i ( ili ) braku, koje pored tih problema imaju i druge životne probleme, obično su melanholične i tužne, ako ne mogu da pronađu rešenje za svoje probleme.

Postoje i osobe koje trpe nepravdu i osećaju bes jer ne mogu da isprave tu nepravdu.

Ove dve grupe ljudi, ali i ostali koji imaju psihološke probleme teže se odlučuju da odu kod psihologa ili kod psihijatra.

Psihički poremećaji i bolesti su još uvek stigmatizovane. Neke osobe se ipak odlučuju da idu kod psihijatra. Žele da im psihijatri odmah reše problem. Nerado piju lekove i ako imaju neku nuspojavu, odustaju od lečenja.

Na internetu pronalaze tehnike za samopomoć i okreću se tim načinom lečenja. Te tehnike su od meditacije i afirmacija, do knjiga koje obećavaju emocionalnu ravnotežu bez stručne podrške.

Ali gde je granica između korisne samopomoći i potrebe za psihoterapijom?

Da li nam skolnost ka samolečenju pomaže, da budemo samopouzdani, jaki ili nas sprečava da potražimo pomoć kada nam je zaista potrebna?

***

Da li samopomoć može biti dovoljna kod ozbiljnijih emocionalnih problema?

Kako razlikovati trenutak kada je samopomoć korisna, a kada je potrebna stručna pomoć?

Da li popularna psihologija stvara iluziju da možemo sve sami?

 

[Džudi S]

Nekada davno, pročitala sam par knjiga iz žanra popularne psihologije. Samo jedna mi je malo pomogla ( knjiga o opsesivnoj ljubavi ).

Nemam želju da čitam nove knjige iz te o samopomoći.

Kada smo više od 2-3 nedelje tužni, nervozni, imamo osećaj krivice i imamo želju za samoubistvom, moramo da tražimo stručnu pomoć.

Stručna pomoć nam je potrebna kada shvatimo da želimo da se osećamo bolje i kada shvatimo da samopomoć nije dovoljna.

Popularna psihologija stvara iluzuju da sve možemo sami.

 

[Skafander]

Samopomoć ima vrednost, ali do određene granice. Može da pomogne čoveku da se umiri, da pronađe rutinu, da razvije samopouzdanje i osećaj kontrole. Npr. meditacija, fizička aktivnost, vođenje dnevnika ili čitanje korisnih knjiga – sve to može biti dobar način da se čovek izbori sa stresom i blažim emocionalnim problemima.

Ali kad je reč o ozbiljnijim stanjima – poput hronične depresije, paničnih napada, opsesivnih misli, dugotrajnog osećaja beznade ili besa – samopomoć obično nije dovoljna. Tu je potreban stručni uvid, jer čovek sam teško može da prepozna razliku između „teške životne faze“ i prave psihičke bolesti.

Problem s popularnom psihologijom je što često nudi brza i laka rešenja, pa stvara iluziju da svako može sam. To može biti opasno jer ljudi odlažu odlazak kod stručnjaka, a time se njihovo stanje pogoršava.

Zato bih rekao ovako:

Samopomoć je korisna kao dopuna, kao prvi korak ili način održavanja psihičke higijene.

Stručna pomoć je potrebna kada problemi postanu dugotrajni, intenzivni i kada remete svakodnevni život (spavanje, posao, odnose sa ljudima).


Dakle, nije ili–ili, već i–i: samopomoć za svakodnevnu ravnotežu, a psihoterapija i psihijatrija kad život počne da bude pretežak za samostalno nošenje.

Mislim da samopomoć može da pomogne, ali do jedne granice. Ozbiljniji problemi ipak zahtevaju stručnu podršku. Tu je psihoterapija veoma važna, ali samo ako psihijatar ili psiholog zaista iskreno želi da pomogne i ako nema umišljen ego, kao što se često dešava kod nekih državnih lekara. Nije dovoljno da bude samo obrazovan, već mora da bude inteligentan, otvoren, ljubazan i ljudski pristupačan. Ljudi lako osete kad lekar ima primitivno ponašanje ili se postavlja iznad pacijenta. Privatni lekari, pretpostavljam, češće budu normalniji jer ih pacijent plaća, pa im je stalo do kvaliteta odnosa.

Pored stručne podrške, važni su i adekvatni medikamenti kada su zaista potrebni – ali ne sami po sebi, već u kombinaciji sa samorazvojem i radom na sebi. Čovek mora da razvija samosvest, da odbaci egoizam i da shvati da zdravlje nije samo u rukama lekara, nego i u njegovim sopstvenim izborima.

Ne treba zaboraviti ni telo: fizička aktivnost, zdrave navike i život bez poroka su osnova. Jer telo je hram – u zdravom telu, zdrav duh. Kada se spoji stručna pomoć, lični razvoj i zdrav način života, šanse za oporavak i unutrašnji mir su mnogo veće.

 

[Džudi S]

li samo ako psihijatar ili psiholog zaista iskreno želi da pomogne i ako nema umišljen ego, kao što se često dešava kod nekih državnih lekara. Nije dovoljno da bude samo obrazovan, već mora da bude inteligentan, otvoren, ljubazan i ljudski pristupačan. Ljudi lako osete kad lekar ima primitivno ponašanje ili se postavlja iznad pacijenta. Privatni lekari, pretpostavljam, češće budu normalniji jer ih pacijent plaća, pa im je stalo do kvaliteta odnosa.

Ja imam pozitivna iskustva sa lekarima iz državnih ustanova. Ne možemo da generalizujemo psihijatre koji rade u državnim ustanovama..

Ovo nije tema o psihijatrima i stajem sa pisanjem o njima.

 

[Skafander]

Ja imam pozitivna iskustva sa lekarima iz državnih ustanova. Ne možemo da generalizuje psihijatre koji rade u državnim ustanovama..

Ovo nije tema o psihijatrima i stajem sa pisanjem o njima.

li samo ako psihijatar ili psiholog zaista iskreno želi da pomogne i ako nema umišljen ego, kao što se često dešava kod nekih državnih lekara. Nije dovoljno da bude samo obrazovan, već mora da bude inteligentan, otvoren, ljubazan i ljudski pristupačan. Ljudi lako osete kad lekar ima primitivno ponašanje ili se postavlja iznad pacijenta. Privatni lekari, pretpostavljam, češće budu normalniji jer ih pacijent plaća, pa im je stalo do kvaliteta odnosa.

 

[Dessree]

Kada smo više od 2-3 nedelje tužni, nervozni, imamo osećaj krivice i imamo želju za samoubistvom, moramo da tražimo stručnu pomoć.

Stručna pomoć nam je potrebna kada shvatimo da želimo da se osećamo bolje i kada shvatimo da samopomoć nije dovoljna.

Popularna psihologija stvara iluzuju da sve možemo sami.

Dzudi,
pa ti si sve odgovorila

Usput, knjige o samopomoci (a retke su koje zaista vrede, a inace ih je poplava) mogu da pomognu samo do odredjene
granice, da te mozda bolje upoznaju sa problemom, moze da se nadje neka tehnika za sapomoc i sl,
ali ipak nista bez strucne pomoci.

 

[manem78]

Što se tiče meditacije, Branko Kovačević, starešina budističkog manastira u Čortanovcima je svojevremeno pisao članak na tu temu. Budizam ili psihoterapija, meditacija ili psihoterapija...tako nešto, ne mogu tačno da se setim. Kaže, ako se radi o ozbiljnijim psihičkim problemima treba se obavezno javiti stručnjacima jer meditacija može da pogorša to stanje. Prvo dovesti ego u koliko toliko funkcionalno stanje pa se onda baviti meditacijom.

 

[Džudi S]

Kaže, ako se radi o ozbiljnijim psihičkim problemima treba se obavezno javiti stručnjacima jer meditacija može da pogorša to stanje. Prvo dovesti ego u koliko toliko funkcionalno stanje pa se onda baviti meditacijom.

Nisam znala da meditacija može da pogorša stanje.

Bold : Nekada davno sam čula rečenicu " Prvo treba da se stabilizuje depresija pa onda da se počne sa psihoterapijom ". Sada znam da je isto i sa meditacijom.

 

[Banovic Strahinja]

Osnovni problem, a to je zapravo druga tema- jeste tzv ruminacija, preterano razmisljanje, mentalno prezivanje ili kako god ga zvali- neprestani krug negativnog razmisljanja- a koja je najcesca prepreka izlecenju- i najcesci razlog za neuspeh terapije.
Osoba koja ruminira i razmislja o tome sta mu je neko rekao ili mu se desilo pre 5 ili 20 godina nema sanse za uspesnom terapijom- prvo to mora razresiti, a onda ce i zurbaliziranhe biti jednako efikasno kao sluzbena terapija.
Ketakognitivna rerapija je kod ruminacije, preteranog razmisljanja efikasnija od kbt i od psihoterapije.