Да ли је самоубиство решење?

Било ко може да тужи било кога а онда и било чија родбина може да тужи било кога и сви који немају никаква везе са том особом да страдају ако напишу шта заиста мисле.
Многи би то урадили да "оперу" себе што некоме свом блиском нису пружили помоћ и што их није занимала та особа док је била жива.Свале одговорност за сопствену незаинтересованост на неког другог.
Такође може да буде неко ко тражи "истомишљенике" да би стигла тужба таквима особама или тој особи јер није дозвољено написати правилником форума оно што би да се прочита овде (шта било ко мисли није битно,закон је закон).
Не зна се ко је иза екрана нити који су циљеви јер постоје особе које иду на то да стално буде потребу у другима да их не знам шта а неко се кида око њих вечно су незадовољне,огорчене,бесне,пасивно гресивне.Траже партнера или партнерку који ће то трпети а онда страдају психички партнер,партнерка и сутра деца,одрасла деца.(Многи долазе из таквих окружења те одлуче да немају децу како им се исто не би поновило.)

Поново не зна се ко је са друге стране екрана нити шта су циљеви а свако штити себе.
 
Poslednja izmena:
Не тражим свој пут него ми га свет намеће кроз притиске и злостављања.
Тражи сваки дан нешто лепо да те проведе кроз исти.
За мене је ово решење
Није већ треба да нађеш свој пут ти.
и желим да имам још истомишљеника.
https://www.centarsrce.org/sta_mozete_da_uradite.php

"Šta možete da uradite?

Ukoliko ste primetili da osoba koju poznajete pati, ako posumnjate da gubi volju za životom, ponudite joj razgovor. Potrebno je da joj pokažete da nije sama.

Stavite se u poziciju te osobe i to će vam pomoći da bolje razumete kroz šta prolazi, kao i da reagujete na prirodan način.

Budite pažljiv i nepristrasan slušalac. Ne kritikujte je, ne morališite, ne sažaljevajte i nemojte da joj govorite šta je za nju najbolje da uradi. To može da je zatvori i udalji od dalje komunikacije.

Važno je da pokažete da osobu prihvatate takvu kakva jeste.

Pokažite da saosećate sa njom, budite topli i strpljivi. Nemojte se ustručavati da postavite pitanje o samoubistvu. Ne možete joj “usaditi tu ideju u glavu”, a ukoliko zaista razmišlja o samoubistvu, osetiće olakšanje što sa nekim može da podeli teško breme.

Ako vam osoba kaže da razmišlja o samoubistvu, shvatite je ozbiljno. Nemojte pokušavati da je “razveselite”, ni utešite, tako što ćete omalovažiti problem (“ma proći će to”, “nije to tako strašno”). Nemojte se usredsrediti na rešavanje problema (saveti, primeri drugih u sličnim situacijama i dr.) ili držati slovo o vrednosti života i pravu na samoubistvo.

Budite strpljivi; tolerišite tišinu. Osobi koja se bori sa suicidnim osećanjima ponekad je vrlo teško da o njima priča, pa joj treba dati vremena da objasni kako se oseća.

Ako sumnjate (ili utvrdite) da je osoba suicidna, vrlo je važno da ustanovite da li ima plan samoubistva i/ilisredstva da taj plan ostvari, jer to govori o visini suicidnog rizika. Ne ostavljajte je samu. Sklonite sve predmete kojima bi sebe mogla da povredi.

Pomozite joj da shvati da su problemi rešivi i da postoje alternative osim samoubistva. Pomozite joj da shvati da nepodnošljivi unutrašnji doživljaj koji ima, neće trajati večno, i da samoubistvo ne mora biti rešenje.

Nažalost, većini ljudi je vrlo neprijatno da razgovaraju o samoubistvu. U našoj kulturi je to tabu tema i društvo uglavnom ignoriše postojanje problema. Ali činjenica je da na zemlji gotovo milion ljudi godišnje izvrši samoubistvo. Zato se nemojte ustručavati i ponudite pomoć onome kome je potrebna!

Za kraj, evo nekih rečenica koje vam mogu pomoći u razgovoru sa osobom za koju brinete da razmišlja o samoubistvu:

“Čini mi se da si u poslednje vreme tužan i nesrećan.”“Kako se osećaš?”“Da li ti se nekada čini da ti je toliko teško da ti nikad neće biti bolje?”“Da li razmišljaš o smrti?”“Da li razmišljaš o samoubistvu?”“Kako bi to uradio?””Kada si planirao da to uradiš?””Da li bi želeo da ti neko pomogne da nađeš drugi način da izađeš iz te teške situacije?” "
 
Bezuslovna ljubav eventualno postoji samo od strane roditelja pod uslovom da se radi o funkcionalnoj i zdravoj porodici.
Модел живота се учи кроз понашање мајке и оца,мајке и чуха,оца и мачехе,самохраног оца,самохране мајке а највећи број истих није здрав и није функционалан јер се у брак улази да би муж или жена радили,плаћали рачуне цео живот у туђој имовини која неким делом припада особи са којом су у браку а неким делом браћи или сестрама те особе.(Или другим сродницим зависи од поделе.)
Бракови огорчених појединаца на све(т) живот(т) где најчешће браћа или седтре мрзе снају или зета јер нису донели јаку имовину те омогућили леп живот или им заузимају места у смислу проведеног времена крај те особе око чије пажње се цео живот отимају.
Једног дана се наследи пет или седам или десет или двадесет квадрата по особи те оне који не живе ту (иако су обезбеђени стамбено,парама) не желе да поклоне свој део онима који живе како би ови нормално живели.
Већ се скотине садистички иживљавају и наслађују јер уђоше у боље бракове и деца им имају боље животе од братовљеве сестрине деце и одрасле деце имају паре ал' им никад није доста,похлепа срећних у животу убије породичне односе.
 
Poslednja izmena:
Живимо у свету лицемерја.
Сви,ниси никакав изузетак ту.
Ја сам довољно аналитичан
Претерујеш и упадаш у лош осећај.
Screenshot_20220825-151949_Chrome.jpg


нисам мозак окупирао дружењима
Окпирај га хобијима окупирај га нечим лепим сваки дан.
Да ли је од самоубиства можда боље да друштво чини тихи лапот над болеснима и неприлагођенима? Прави лапот, када су се старим људима преко погаче расцопавале главе јер нису више способни да доприносе, није био давно, данашње друштво има 90% истог таквог менталитета само што смо мало сад мало богатији и држава кажњава такве ствари, веома јасно је видљив такав менталитет на друштвеним мрежама где много више падају маске него у реалу, не само код нас него бар и у целом западном свету а можда и свуда.
Друштво није прихватило Николу Теслу и према њему су се односили ко према будали,лудаку који је тек после смрти прихваћен као светски геније,није то ништа ново.
Тихи лапот је и кад неко неприлагођен не добија љубав ни од кога, то је основна људска потреба, човек због тога долази у оваква стања.
Кућни љубимац и социјализација (кроз разговоре о истом са другима)на тај начин можда ако други не постоји.
Мени не треба психолог да ми прича ствари које већ знам или који је комформистичкији и чак глупљи од мене,
Можда ниси наишао на правог или праву.
мени треба љубав, секс, искрена прихваћеност, то је једино што је искрено
Страх од блискости је реалан,напиши шта каже психолог како се тај страх превазилази у пракси .
а не приче које су мотивисане зарадом.
Ако хоћеш помоћ онда тражиш начин да превазиђеш страх од блискости а како ћеш то без стручњака да ти објасни?
Да си женско хајде страх од трудноће,болештина а овако треба ти помоћ неког плаћеног да превазиђеш шта год.
Више вреди један емотивни партнер или пријатељ од 1000 психолога.
Али да би га нашао треба психолог или ко већ из те бранше?
Screenshot_20240516-135436_X.jpg
 
глупост, многи немају појма шта је рјешење нити га виде

али било како било, неће ништа само
Rješenje je strpljenje jer je čitav život odrastanje, sazrevanje i rad na sebi.
U 20-tim i 30-tim nam je svak kriv za našu muku a u 40-tim i 50-tim je savim druga priča. Kao mlad si romantičar, pun s energije..pa te neka cura izigra a kao stariji i iskusniji je potpuno drugačija igra. Znaš tačno šta većina žena voli, već si upoznao i kama sutra i trikove kako znaš da te gotivi bez da pitaš.
Za sve treba vreme i iskustvo.polako.

Kako se ispravno radi na sebi?
Ne traži se rješenje izvan nego unutar sebe.
Sve to negativno u sebi i svojim mislima je stečeno, nametnuto bez naše volje. Gruba rječ oca da smo gubitncii ništa neće biti od nas, učitelja ili djaka koji su nas javno izrugali i posramili, partnera koji nam je rekao da nas niko ne može voliti..Sve su to tudji glasovi a mi smo ih ponavljali u sebi vjerujući da je to naša istina.
Zbog tih glasova mnogi od nas nikad ne upoznaju sebe jer su glasovi postali misli a samim tim pogrešna ideja o našem identitetu. Te misli sad naleću da nećemo uspjeti šta god da smo naumili, vežu nam noge.
Tu negdje u 40-tim shvatimo da nikad nismo upoznali sebe i da se problem ne rješava izvan nego suočavanjem, staloženo.
Odbijaš da pričaš nametnutim glasom bola i kad sljedeća negativna misao dođje da se samo zapitamo “hm, ko li mi je nametnuo ovo sjeme?”. Tek tad upoznaješ sebe po prvi put.
Tvoje stvarno JA se budi, učiš, gradiš se. Tad nemaš vremena da traćiš na okolinu, njihovo odobravanje ili bleajnje, ne vidiš ni kolege ni prolaznike. Baš te briga Prestaješ da kriviš traumu, prošlost, roditelje, partnera..Počinje da se mjenja percepcija a samim tim i naša realnost.
Misija ti postaje upoznavanje stvarnog sebe i mir sa samim sobom, nesavršenim. Svaku negativnu misao dočekuješ kao pozivnicu da odgovoriš sa novim sobom a ne kao ranom prošlosti.
Odlučuješ se da sadiš sjeme nade, ljubavi, da ne propustiš ni jedan dan za nešto lijepo. Sve gledaš drugačijim očima.
Život je jedna luda žurka ali pošto ima rok trajanja onda je šteta ne igrati do kraja.
 

Back
Top