Nes...gutljaj..a misli prebiraju po secanjima jucerasnjeg dana..njena drugarica iz osnove,dve godine starija od nje,ima sina.Sretno udata zena.Maleni sin sladak kao bombonica,sa plavim okicama kao vedro nebo,plave kose,sa razoruzavajucim osmehom kojim te odmah "kupi" za sva vremena i razoruza skroz...
Njoj suze navrese u jedan mah u ocima,zasuzile...dobro da je imala naocare suncane...je li pogresno makar mastati da i ona za koju godinu,dve,pet..nebitno..bude takve i te srece?Da suze radosnice kvase njeno lice..da necije maleno srdasce kuca ispod njenog srca?Da li je pogresno makar mastati da zamisljas kako ce jednog dana utrcati u sobu koracima lakim kao oblaci i rucicama mekim kao dlanovi i nestasno mi mrsiti kosu..da li je pogresno makar znati da ce mozda imati bas na tebe oci, usne ili makar dusu? Ne, bolje ne dusu na mene, to bi valjalo da se preskoci kada je ona u pitanju, jer niceg dobrog nije njoj donelo...jer mastati o nekoj stalozenoj i smirenoj osobi je masta..jer masta nema energicne i odlucne..neko ko uliva sigurnost,bezbriznost.Nesto..nesto..gde ce se poklopiti sudbine,zvezdice..trenutak,kada dobijes znak..jer verujes u trenutke, kada naprosto znas da se nisi jutros uzalud probudio,da je to-to...cekano celog zivota..jer naucis da zaboravis,ali i dalje prozivljavas..i negde znas,da proci ne mozes,ali i da propasti ne smes..nekako je tako..da je niko nikada nije mnogo stitio u toj prezasticenosti..mozda nije bilo potrebno..a mozda su samo mislili da nije bilo...i to je ojacalo u svetu koji nije kao ona..sve to,upakovano u saren papir,sa roza masnicom,vec surov...i iako jaka,u svojoj potaji duboko je zelela oduvek da oseti neciju brigu za njene zelje,licnos,strahove i postojanje..makar jednom da u zivotu bude to..sa osmehom na usnama ..da ponovo oslobodi sve sto je davno sakrila negde duboko u sebi...
Njoj suze navrese u jedan mah u ocima,zasuzile...dobro da je imala naocare suncane...je li pogresno makar mastati da i ona za koju godinu,dve,pet..nebitno..bude takve i te srece?Da suze radosnice kvase njeno lice..da necije maleno srdasce kuca ispod njenog srca?Da li je pogresno makar mastati da zamisljas kako ce jednog dana utrcati u sobu koracima lakim kao oblaci i rucicama mekim kao dlanovi i nestasno mi mrsiti kosu..da li je pogresno makar znati da ce mozda imati bas na tebe oci, usne ili makar dusu? Ne, bolje ne dusu na mene, to bi valjalo da se preskoci kada je ona u pitanju, jer niceg dobrog nije njoj donelo...jer mastati o nekoj stalozenoj i smirenoj osobi je masta..jer masta nema energicne i odlucne..neko ko uliva sigurnost,bezbriznost.Nesto..nesto..gde ce se poklopiti sudbine,zvezdice..trenutak,kada dobijes znak..jer verujes u trenutke, kada naprosto znas da se nisi jutros uzalud probudio,da je to-to...cekano celog zivota..jer naucis da zaboravis,ali i dalje prozivljavas..i negde znas,da proci ne mozes,ali i da propasti ne smes..nekako je tako..da je niko nikada nije mnogo stitio u toj prezasticenosti..mozda nije bilo potrebno..a mozda su samo mislili da nije bilo...i to je ojacalo u svetu koji nije kao ona..sve to,upakovano u saren papir,sa roza masnicom,vec surov...i iako jaka,u svojoj potaji duboko je zelela oduvek da oseti neciju brigu za njene zelje,licnos,strahove i postojanje..makar jednom da u zivotu bude to..sa osmehom na usnama ..da ponovo oslobodi sve sto je davno sakrila negde duboko u sebi...