Bilo je to njeno jedino pribežište.
Odraz lepote se ustalio i osvojio joj celo telo.
Neko davno, prvobitno iskustvo pretvaralo se u energiju koja nadahnjuje.
Kao san o poreklu lepote.
Kao dodir koji se tek ostvaruje.
Osećanje koje ju je ispunjavalo izazivalo je istovremeno i strah od lepote.
Lepota je za nju bila i nešto što opominje.
Nešto što se osamostalilo i prilagodilo njoj.
Nešto što je postalo ranjivo i neiskreno.
Uznemiravala je i napuštala bez njene saglasnosti.
Strepela je od njene izvitoperenosti.
Jer, sve što joj se opiralo, podsticalo je njenu osvetu.
Našla se neočekivano pred nepoznatom, pobunjenom lepotom
koja ju je ismejavala.
Nije više znala da li je lepo - lepo...
Pribežište se srušilo samo od sebe i postalo - nepotrebno...
Sve koje si večeras objavila.
