- Poruka
- 302
Knez Pavle se marta meseca 1941. godine našao u velikoj dilemi kako odoleti Hitlerovim pritiscima za potpisivanje pristupa Jugoslavije Trojnom paktu. Hitleru se i te kako žurilo zbog realizacije plana “Barbarose”, tako da jugoslovenska strana nije mogla da razvlači. Knez Pavle se mogao jedino osloniti na, eventualnu konkretnu i brzu, pomoć Velike Britanije - koja jeste u tom trenutku gubila rat, ali ga nije još uvek i izgubila, a u odnosu na Treći Rajh je imala daleko veće ekonomske i ljudske resurse, uzimajući u obzir britansko prekomorsko kolonijalno carstvo. Međutim, Kraljevini je bila potrebna konkretna i brza vojna. Knez Pavle je, inače, bio veliki anglofil, i po obrazovanju i po manirima. Sticao se utisak da bi Knez pre abdicirao nego okrenuo Britaniji leđa, a i sam Hitler ga je držao za britansku marionetu na Balkanu. Britanski kralj Džordž Šesti mu je bio rođak, što je naravno učvršćivalo savezništvo sa Londonom. Pomoć od Britanije nije bila u izgledu, a problem je morao da se reši. Hitler je čak knezu Pavlu ponudio ruski presto nakon uništavanja boljševizma.
Da se ne bi stekao pogrešan utisak, mora se napomenuti da ova Hitlerova “carska” ponuda nije bitno uticala na odluku kneza Pavla i regentske vlade Kraljevine Jugoslavije da pristupi Trojnom paktu 25. marta 1941. godine. Međutim, Britanci tada nisu nudili baš nikakvu vojnu pomoć (za razliku od grčkog slučaja), a tražili su od Jugoslavije da se maksimalno vojno angažuje u direktnom ratu protiv Trećeg Rajha (od koga su u tom trenutku i sami Britanci gubili rat), uz obećanje da će Jugosloveni nakon britanske pobede biti adekvatno nagrađeni. Nemci, međutim, nisu ispunili samo jedan zahtev Beograda: stavka druga (o tranzitu) je morala da ostane tajna, pa je jugoslovenske novine nisu ni objavile. Berlin je tražio tajnost ove stavke da ne bi razbesneo Sofiju, Bukurešt i Budimpeštu, jer Bugarska, Rumunija i Mađarska ovako veliku privilegiju, kao Jugoslavija, nisu imale u svojim sporazumima sa Berlinom. Jedini koji nisu bili zadovoljni ovakvim razvojem situacije bili su Britanci, jer su jedino oni bili realni gubitnici. Stoga se po, već unapred razrađenim, rezervnim planovima Londona, pristupilo realizaciji varijante državnog udara, odnosno vojnog puča u Beogradu, kako bi se na vlast doveli krajnje poslušni britanski lideri. Glavni britanski marioneta, koji je organizovao puč u noći 26/27. marta, bio je brigadni general Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, Borivoje Mirković.
Demonstracije od 27. marta su bile apsolutno spontane, jer je narod mislio da se stvarno radi o izdaji (s obzirom da nisu sve tačke sporazuma objavljene javnosti i s obzirom da se neosnovano nadao britanskoj pomoći), tako da o posleratnoj titoističkoj propagandi, da su demonstracije organizovali komunisti, nema ni govora. Nije teško zaključiti i da je paljenje nemačke zastave na zgradi Turističkog ureda Nemačke u Beogradu bila dobro smišljena provokacija nekog Mirkovićevog demonstranta, kako bi se dao jasan izgovor Hitleru da napadne Jugoslaviju i tako razvuče svoje vojne trupe u dubinu Balkana.
Naravno, ne promoviše se nikakav savez sa fašistima, i u punoj meri se podržava svaki oblik antifašističke borbe, ali možda je novija srpska istorija ipak mogla da bude malo bolja po nas...
Šta mislite o svemu ovome?
Da se ne bi stekao pogrešan utisak, mora se napomenuti da ova Hitlerova “carska” ponuda nije bitno uticala na odluku kneza Pavla i regentske vlade Kraljevine Jugoslavije da pristupi Trojnom paktu 25. marta 1941. godine. Međutim, Britanci tada nisu nudili baš nikakvu vojnu pomoć (za razliku od grčkog slučaja), a tražili su od Jugoslavije da se maksimalno vojno angažuje u direktnom ratu protiv Trećeg Rajha (od koga su u tom trenutku i sami Britanci gubili rat), uz obećanje da će Jugosloveni nakon britanske pobede biti adekvatno nagrađeni. Nemci, međutim, nisu ispunili samo jedan zahtev Beograda: stavka druga (o tranzitu) je morala da ostane tajna, pa je jugoslovenske novine nisu ni objavile. Berlin je tražio tajnost ove stavke da ne bi razbesneo Sofiju, Bukurešt i Budimpeštu, jer Bugarska, Rumunija i Mađarska ovako veliku privilegiju, kao Jugoslavija, nisu imale u svojim sporazumima sa Berlinom. Jedini koji nisu bili zadovoljni ovakvim razvojem situacije bili su Britanci, jer su jedino oni bili realni gubitnici. Stoga se po, već unapred razrađenim, rezervnim planovima Londona, pristupilo realizaciji varijante državnog udara, odnosno vojnog puča u Beogradu, kako bi se na vlast doveli krajnje poslušni britanski lideri. Glavni britanski marioneta, koji je organizovao puč u noći 26/27. marta, bio je brigadni general Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, Borivoje Mirković.
Demonstracije od 27. marta su bile apsolutno spontane, jer je narod mislio da se stvarno radi o izdaji (s obzirom da nisu sve tačke sporazuma objavljene javnosti i s obzirom da se neosnovano nadao britanskoj pomoći), tako da o posleratnoj titoističkoj propagandi, da su demonstracije organizovali komunisti, nema ni govora. Nije teško zaključiti i da je paljenje nemačke zastave na zgradi Turističkog ureda Nemačke u Beogradu bila dobro smišljena provokacija nekog Mirkovićevog demonstranta, kako bi se dao jasan izgovor Hitleru da napadne Jugoslaviju i tako razvuče svoje vojne trupe u dubinu Balkana.
Naravno, ne promoviše se nikakav savez sa fašistima, i u punoj meri se podržava svaki oblik antifašističke borbe, ali možda je novija srpska istorija ipak mogla da bude malo bolja po nas...
Šta mislite o svemu ovome?
