Селективне верзије рата у БиХ
Већ дуже време, кад год се спомене рат у БиХ, спомињу се као кључни догађаји опсада Сарајева и Сребренички масакр. Ова слика постоји и код знатног броја Срба, што је последица стране и домаће медијске експлоатације. Ту слику, наравно, одржава и бошњачка (па и хрватска) пропаганда, као доказ „великосрпске агресије“ на Босну. Поставља се питање, зашто се не спомиње опсада и разарање Мостара или масакр у Лашванској долини?
Зашто ове догађаје не спомиње бошњачка страна, кад су и у њима страдали Бошњаци у огромној количини? Ти догађаји, по својој деструктивности и суровости, свакако могу да стану раме уз раме са онима описаним горе. Како то да су разарање Мостара, Травнички масакр, масакр у Ахмићима и слични, пали у заборав код Бошњака, а опсада Сарајева и Сребреница нису? Можда зато што у тим догађајима нису учествовали Срби?
Сада је већ пала у заборав чињеница да током рата у БиХ нису Срби ратовали против свих осталих (како се то сада приказује), већ су управо (Алијини) Бошњаци ратовали против свих осталих, укључујући и сопствене сународнике. Наиме, током рата Срби су били у савезу са Бошњацима и бошњачком аутономијом окупљеном око Фикрета Абдића, која је постојала као посебна страна у рату. Та иста страна је била пријатељска и са Хрватима. Са друге стране, Бошњаци окупљени око Алије Изетбеговића су водили рат како против босанских Срба, тако и против босанских Хрвата, али и против Бошњака из западне Босне. Током рата између Бошњака и Хрвата у централној Босни, босански Хрвати су чак правили неке аранжмане са босанским Србима. Сама чињеница да је Изетбеговићев режим, поред етничког сукоба са Србима и Хрватима, такође ратовао са сопственим народом указује на то о каквом се режиму ради.
Један од примера, који се наводи, како је (Изетбеговићева) бошњачка страна била „мултикултурална“ и „толерантна“ је и пример Јована Дивјака. Наиме, ради се о етничком Србину, рођеном у Београду, који је служио као официр ЈНА, да би се касније придружио Изетбеговићевој Армији Републике Босне и Херцеговине. Иако је јасно да је он то урадио због својих нелегалних активности и афере у ЈНА, бошњачка страна га истиче као пример Србина који се борио за Босну, тиме доказујући толерантан карактер Изетбеговићевог режима.
Уколико је један појединац српске националности у армији БиХ доказ „толеранције“ и „цивилованости“ Изетбеговићеве Босне, шта онда доказује читава бригада Бошњака у армији „геноцидне“ Војске Републике Српске? Ради се о бригади „Меша Селимовић“, састављеној од Бошњака. Иронија је да су управо муслимани југословенске оријентације ступали у ВРС, иако се управо ВРС оптужује као носилац „геноцидне великосрпске праксе“ и рушитеља „братства и јединства“ Југославије. Чак и ако би изузели тај батаљон, у коме су муслимани наступали као муслимани у ВРС, остаје нам сарадња између Републике Српске и Абдићеве аутономије „Аутономне Покрајине Западне Босне“ ,Та аутономија није наступала као део Републике Српске, већ као посебна бошњачка страна, са својим оружаним снагама, политичким врхом и командом. Ради се о истом оном Абдићу, који је победио на председничким изборима у БиХ, који је заиста заступао мултиетничност и толеранцију, а који је водио рат против режима Изетбеговића, исто као и босански Срби и Хрвати. Како се све то уклапа у слику „геноцидне“ политике босанских Срба и њиховог руководства? Или је можда геноцидна намера лежала на другој страни, при чему свој геноцидни пројекат пројектује на другога?
Пошто се под „геноцидом“ спомиње Сребреница, има неке ироније да је најпознатији учесник у том догађају био Дражен Ердемовић ,етнички Хрват, који је учествовао у Вуковарском сукобу, на хрватској страни и у ХВО, да би се касније из прагматичних разлога придружио ВРС. Дакле, овде имамо прави пример „српског националисте“. Која је идеологија њега надахњивала? Која је страна овде заиста била „мултиетничка“?
Када смо већ код те исте Сребренице (са околином) и масакра, како то да је део Бошњака током тог догађаја прешао у Србију или покушао да у њу пребегне, а истовремено бошњачка страна оптужује саму Србију за „агресију“ и „геноцид“ над тим истим Бошњацима? Са друге стране имамо егзодус Срба из „мултиетничке“ федерације БиХ. Зашто је масакр само над мушкарцима у једном изолованом региону БиХ „геноцид“, док се масакри над бошњачким женама и децом у централној Босни, које је починио ХВО и регуларна армија Хрватске уопште не сматрају геноцидом од бошњачке стране? Зашто је цифра од око 8.000 жртава толико битна за бошњачку страну? Ако је злочин заиста злочин, без обзира на 8.000, 4.000 или 1.000 жртава, зашто је онда овде толико битна та бројка?
Наиме, уколико је број бошњачких жртава, који је заиста страдао у Сребреници нижи од 2.000, онда то није „највећи масакр у Европи после 2 светског рата“, па самим тим не може бити средство морално-политичког притиска власти у Сарајеву, како на РС тако и на саму Србију. Треба се сетити да су страни медији, за пропагандне потребе надувавали цифру убијених и до 12.000 . У том случају тај „највећи масакр“ у рату у БиХ су починиле хрватске снаге у Лашванској долини , а у који су биле дирекно умешане и регуларне снаге Републике Хрватске . За разлику од Сребренице, овде су ликвидиране жене и деца.
Наравно, у случају Сребренице спомињу се и неки „дечаци“, који су такође убијени од стране ВРС, чиме се наглашава монструозност српске стране. Ако узмемо у обзир чињеницу да је војска РС заиста омогућила бошњачким женама и деци евакуацију, како то да су страдале и неке малолетне мушке особе? Хтео бих да подсетим да су у рату у БиХ учествовала „деца војници“ ,као и да је армија БиХ такође користила децу војнике . Тако да ствари уопште нису тако црно-беле, као и да таква врста моралног згражавања у таквом конфликту није баш на месту.
Док се на једној страни ствара згражавање над поступцима ВРС у Сребреници, која није уопште била регуларна и професионална армија, већ територијална етничка милиција у сукобу где је било јако тешко разликовати цивиле од бораца ,где су се ратници крили иза цивила , где су учествовале жене [32] и деца [33]; са друге стране постоји потпуна тишина над злочинима у том рату које су чиниле друге војске и групе.
Тако је створена монструозна слика о Ратку Младићу, којем се суди у Хашком трибуналу, али Атиф Дудаковић, за којег постоје снимци у којима лично наређује злочине [34] се шета као слободан човек. Он је, као командант 5. корпуса војске БиХ у Цазинској Крајини, највише злочина починио над Бошњацима из Абдићеве аутономије, тј. над сопственим народом. Наравно, ни о овом нема речи.
Поводом те ситуације, познато је да је БиХ тужила Србију за геноцид ,иако нема никаквих доказа директне умешаности Србије у тај сукоб. Поврх тога, треба узети у обзир да у тренутку рата у БиХ, Србија није ни постојала као држава, већ је била део Савезне Републике Југославије, заједно са Црном Гором. Што је занимљиво, нико не тужи Црну Гору за геноцид, иако њихове владајуће структуре (за разлику од Србије) имају непрекинут континуитет владавине, још из тог времена. Такође, када се догађала Сребреница, босански Срби су били под санкцијама СРЈ [37], чији је део била Србија. Наравно, ни чињеница да је Србија ослобођена оптужби за геноцид у БиХ ,не спречава константну прозивку на рачун „великосрбијанске политике“ и „агресије“.
Док бошњачка страна стално истиче сребренички случај, који користи као средство морално-политичког притиска и националне мобилизације, истовремено потпуно игнорише своје жртве, које су почињене од стране хрватске или своје сопствене стране. Уколико је бошњачка страна потпуно спремна да заборави сопствене жртве, које јој стратешки не одговарају, зашто би босански или било који Срби морали да се морално згражавају над бошњачким жртвама (које су они починили), које како видимо, у целини нису ни битне за бошњачку страну, изузев за као средство политичке манипулације? Уколико се у Хрватској (и Босни) не диже морална паника због злочина над бошњачким цивилима које су починили ХВО или регуларна војска РХ, уколико бошњачка страна потпуно игнорише српске цивиле, или сопствене сународнике које су побиле Изетбеговићеве трупе, што би баш Срби морали да буду једини који морају да заузму самокритичан став? Поготово кад се свака самокритика на Балкану тумачи као признање кривице, па самим тим и исправности ставова супротних страна.
Са друге стране, доказано је директно (а не индиректно) учешће регуларних снага Хрватске на територији БиХ, које су одговорне за тешке злочине. То се има сматрати војним сукобом између двеју држава. Па ипак, властима у Сарајеву не пада на памет да туже Хрватску за геноцид, иако би тај случај сигурно могли добити, уз знатну материјалну надокнаду. Та надокнада би свакако добро дошла БиХ у тренутној тешкој економској ситуацији. Овде се може видети потпуно лицемерна и скоро демонска селективност у односу према сопственим жртвама, које спроводе власти у Сарајеву. Иза тога постоји смишљена стратегија, која нема везе са жртвама и моралом, а где се бошњачка страна користи као инструмент империјализма великих сила (тј. САД).