Ispricacu jednu pricu o Srpskoj vojsci. Nedugo nakon bombardovanja bio sam u vojsku. Pre vojske sam godinama tri puta nedeljno trcao po 10 kilometara. Bio sam u daleko daleko nadprosecnoj kondiciji. Trcao sam polumaraton bez problema. Prvih dva tri meseci u vojsci sam osecao umor prilican zbog jako zahtevne obuke. Obuka je bilo cak i za mene sa velikom kondicijom zamorno. Medjutim kako su dani odmicali umora je bilo sve manje. Nakon 5 meseci resim ja da istrcim neku distancu kad sam dobio slobodno u grad. Naravno civilna odeca je bila zakljucana i uvek smo bili u vojnickoj uniformi i kad smo imali dospustenje za izlazak u grad. Posto je bila zima, januar, jako hladno nosio sam na sebi cokule ali ne one poluplatnene i od skaja vec sam na pocetku kad smo duzili obucu i odecu izabrao cokule koje su od debele telece koze, sa metalnim sinama u djonovima a odozdo drveni ulosci do pola i sve to usiveno, ulepljeno i zakucano ekserima za debeo djon. Cizme su bile tezine pa minimum kilogram do kilogram ipo. Onda gace, ultracigeri, pantalone debeo stof zimski vojnicke maskirne sa postavom pa bile su mozda cak i kilogram teske, zatim kais sa opasacem tezak skoro dvba kilograma, onda majca, kosulja, dzemper, i teska maskirna jakna sa kapuljacom koja je tezila brat bratu pa minimum tri kilograma. Sve skupa po meni tezilo je oko 7 kilograma.
I onda ja krenem da trcim. Trcim ja trcim trcim ma umora nigde. Predjem ja jedno 5 kilometra i to brzim trkom ma umora ni malo. Znoj lije sa mene ali umora nigde. Ranije u civilstvu kad sam trcao umora je bilo u smislu zadihanosti, kad krenes brze da trcis ponestaje dah i prisiljen si da usporis. Medjutim u vojsci tad kad sam trcao nema umora, nema zadihanosti. Ja sam se zaprepastio. Poceo sam da trcim malte ne sprint jedno kilometar cisto eto da vidim da pocne neki umor da se javlja. Ma dzaba umora jednostavno nema, nema zadihanosti, nema gubitka energije bukvalno kao da hodam a ne da trcim i to malte ne sprint. I onda reko sebi cekaj covece ovo nije normalno i poceo sam da mislim da sam dopingovan. Tad sam se malo i uplasio jer iako ja ne osecam umor ipak telo verovatno trpi posledice ovakvog enormnog neprirodnog naprezanja i zato sam poceo postepeno da usporavam i posle nekoliko minuta prestanem sa trcanjem. Ali nisam prestao zato sto sam se umorio, ili sam poceo da gubim snagu vec jednostavno iz straha da ne naskodim nesto svom telu.
Tada sam shvatio da oni nas dopinguju. Jer jednostavno receno poznajem sebe i znam kako izgleda kad trcim i to sto mi se izdesavalo i da se ne umaram jednostavno to nije normalno i prirodno za moje telo. Posle toga sam kad smo jeli u menzi izbegavao da jedem corbasto, supe vec iz corbe sam jeo samo meso. Kad je bila riba jeo sam i ribu, za dorucak te zdenke koje su donosili to sam jeo ali nisam pio cajeve. Hleba sam jeo u enormnim kolicinama i uzimao sam i kad drugari ostave parcice ja uzmem i jedem jer u vojsci nikad ne mzes da se zasitis pogotovu dok traje obuka jer je trosenje tela ogromno. Samo malo da opisem obuku. Ustaje se jako rano i pre dorucka se trci oko 2 kilometra go do pojasa iako je cica zima, onda dorucak pa onda obuka dva do cetri sata teoretska pa onda idese na vezbe gadjanja ili sta godi je na dnevnom redu do pred rucak. Posle rucka kad klasicna vojska ide na odmor i popodnevnu dremku moja jedinica je isla na pesacenje i izvidjanje po planini sve do pred vecere kad dolazimo u kasarnu. Kad bude povecerje kao idemo na spavanje ali vise od pola cete dobija razna zaduzenja. Neki idu na strazu, neki cuvaju soske, neki dobijaju zaduzenja nocne patrole i kad se oduzme i sabere mozda u nedelju dana imas samo jednu noc celu da odspavas bez budjenja i cimanja a ostale noci ako uhvatis 3, 4 sata spavanja stim da tu racunam da lezis u krevet. E sad ako se odma uspavas ti si na konju ali ima i onih koji se bas lako i brzo ne uspavljuju pogotovu sto spavas sa 40 coveka u sobi gde skoro pola od njih tako jako hrce da zidovi se pomeraju.
Tako da eto doping je bio u vojsci i koliko je to ostavilo traga na nasim telima neznam. Znam samo da su par vojnika postala dijabeticari za vreme sluzenja vojnog roka, jedan je ogluveo jer nije bila dobra kapa koja je trebala da ga zastiti od velike buke prilikom ispaljivanja granate itd itd.
I onda ja krenem da trcim. Trcim ja trcim trcim ma umora nigde. Predjem ja jedno 5 kilometra i to brzim trkom ma umora ni malo. Znoj lije sa mene ali umora nigde. Ranije u civilstvu kad sam trcao umora je bilo u smislu zadihanosti, kad krenes brze da trcis ponestaje dah i prisiljen si da usporis. Medjutim u vojsci tad kad sam trcao nema umora, nema zadihanosti. Ja sam se zaprepastio. Poceo sam da trcim malte ne sprint jedno kilometar cisto eto da vidim da pocne neki umor da se javlja. Ma dzaba umora jednostavno nema, nema zadihanosti, nema gubitka energije bukvalno kao da hodam a ne da trcim i to malte ne sprint. I onda reko sebi cekaj covece ovo nije normalno i poceo sam da mislim da sam dopingovan. Tad sam se malo i uplasio jer iako ja ne osecam umor ipak telo verovatno trpi posledice ovakvog enormnog neprirodnog naprezanja i zato sam poceo postepeno da usporavam i posle nekoliko minuta prestanem sa trcanjem. Ali nisam prestao zato sto sam se umorio, ili sam poceo da gubim snagu vec jednostavno iz straha da ne naskodim nesto svom telu.
Tada sam shvatio da oni nas dopinguju. Jer jednostavno receno poznajem sebe i znam kako izgleda kad trcim i to sto mi se izdesavalo i da se ne umaram jednostavno to nije normalno i prirodno za moje telo. Posle toga sam kad smo jeli u menzi izbegavao da jedem corbasto, supe vec iz corbe sam jeo samo meso. Kad je bila riba jeo sam i ribu, za dorucak te zdenke koje su donosili to sam jeo ali nisam pio cajeve. Hleba sam jeo u enormnim kolicinama i uzimao sam i kad drugari ostave parcice ja uzmem i jedem jer u vojsci nikad ne mzes da se zasitis pogotovu dok traje obuka jer je trosenje tela ogromno. Samo malo da opisem obuku. Ustaje se jako rano i pre dorucka se trci oko 2 kilometra go do pojasa iako je cica zima, onda dorucak pa onda obuka dva do cetri sata teoretska pa onda idese na vezbe gadjanja ili sta godi je na dnevnom redu do pred rucak. Posle rucka kad klasicna vojska ide na odmor i popodnevnu dremku moja jedinica je isla na pesacenje i izvidjanje po planini sve do pred vecere kad dolazimo u kasarnu. Kad bude povecerje kao idemo na spavanje ali vise od pola cete dobija razna zaduzenja. Neki idu na strazu, neki cuvaju soske, neki dobijaju zaduzenja nocne patrole i kad se oduzme i sabere mozda u nedelju dana imas samo jednu noc celu da odspavas bez budjenja i cimanja a ostale noci ako uhvatis 3, 4 sata spavanja stim da tu racunam da lezis u krevet. E sad ako se odma uspavas ti si na konju ali ima i onih koji se bas lako i brzo ne uspavljuju pogotovu sto spavas sa 40 coveka u sobi gde skoro pola od njih tako jako hrce da zidovi se pomeraju.
Tako da eto doping je bio u vojsci i koliko je to ostavilo traga na nasim telima neznam. Znam samo da su par vojnika postala dijabeticari za vreme sluzenja vojnog roka, jedan je ogluveo jer nije bila dobra kapa koja je trebala da ga zastiti od velike buke prilikom ispaljivanja granate itd itd.
Poslednja izmena:
možda i nešto da se ne uspavaju
