Зашто се Шешељ ућутао
Пише: Миле Исаков
Да ми је неко рекао да ме Шешељ може разочарати, рекао би му – Ала лажеш! А, ето десило се и то. Нисам од њега никад ни чуо, ни видео ништа добро и корисно, па нисам ништа такво ни очекивао, али нисам очекивао ни да ће се тако лако продати. После 12 година жртвовања за стварање слике о себи као неуништивом борцу за српску ствар без страха и мане, ипак сам очекивао мало више достојанства. Разгаламио се, по обичају, кад је стигао са робије, тек да покаже да је наводно остао исти, а онда подвио реп. Зашто, пита се Таблоидов колумниста Миле Исаков, новинар и бивши потпредседник у Ђинђићевој влади, а потом амбасадор Србије у Израелу.
„Е, да ми је јуче неко то реко, рекао би му- ала лажеш“, чувена је реченица прерано преминулог Слободана Ђурића у антологијској ТВ драми „Извињавамо се, много се извињавамо“. Извињавам се, али управо тога сам се сетио ових дана поводом све гласнијег ћутања Војислава Шешеља. Заиста, да ми је неко рекао да ме Шешељ може разочарати, смејао бих му се у лице, а тек да ми је неко рекао да ћу ја морати да браним српство од Вучића, Николића и њиховог створитеља, рекао бих му- Ала лажеш!
Није да сам нешто очекивао од Шешељевог повратка у земљу, па се у том смислу нисам ни могао разочарати, али разочаран сам оним што од њега нисам очекивао. Да се преда без борбе, да мирно прати распродају свега онога чему је посветио читав живот, доводећи у питање и сопствено здравље. И то од својих ђака и наследника, које познаје к’о злу пару и које би и данас могао да размени за ситниш. Нисам очекивао, као наша дична опозиција, да ће им он доћи главе, јер то не би ни могао, али јесам да их раскринка, да покаже народу ко су и какви су, како би лакше спознао превару. Уместо тога, сасвим нешешељевски, тек ту и тамо их површно прекори, при чему упадљиво више насрће на Тому Николића, који бар покушава, додуше немушто, да сачува понешто од радикалског програма, оданост мајчици Русији ако ништа друго. О Александру Вучићу, који отворено позива на промену свести Срба и преваспитавање Србије у германском духу, а за главног саветника ангажује оног којег наслов једне Шешељеве књиге дефинише као „Енглески педерски испрдак Тони Блер“, само загонетне алузије . Јасно је да га је издаја кума Томе више погодила, али и он је то исто својевремено урадио свом куму Вуку Драшковићу, тако да баш нема право да сад ту нешто посебно моралише. Нарочито у ситуацији кад очигледно показује много више обзира према Вучићу, који му се једнако замерио. И то је право питање, зашто се толико уздржава и пажљиво бира речи кад треба нешто да каже о премијеру? Истина, не дају му баш превише прилика на главним телевизијама, али гледао сам га на неколико мањих. У „Ћирилици“, на пример, било је више него очигледно да је разговор унапред изрежиран тако да га водитељ Марић прекине кад год помене Вучића, а он се онда као жали на то, али не довршава реченицу. Ко је икада видео да је неко успео да Шешеља спречи да каже шта је наумио? Све је личило на понашање кукавице у кафанској тучи, кад се као залеће на супарника, а све виче држите ме.
Дан уочи Шешељевог повратка, гостовао сам у једној емисији зрењанинске телевизије, заједно са новим Зораном Живковићем, аутономашем Мишом Илићем и радикалом Милорадом Мирчићем, када се из Мирчићевих речи то већ могло наслутити, па сам га у паузи снимања директно и питао: Јели вам то Шешељ дао упутство, да ударите по Томи, а да Вучића поштедите? Његов неубедљив одговор да није тако и да они ту не праве разлику, само је појачао мој утисак да сам добро нањушио, па сам покушао да то себи и објасним.
Размишљао сам о некаквој тактици, по којој би за Радикале, па чак и за Шешеља, обојица одједаред био превелик залогај, па би било логично најпре насрнути на Николића, јер он је очигледно слабија карика. А кад се он сруши и тако заљуља читава конструкција власти, биће лакше оборити и Вучића, који је тренутно знатно јачи. Нешто слично већ виђеном у случајевима са Милошевићем и Тадићем. Кад су они срушени, пале су и њихове партије и њихов режим.
Али, постоје ту и значајне разлике, Тома Николић јесте својом победом довео и свој СНС на власт, али носилац тог режима није више он него Александар Вучић. Чак ни у странци коју је основао, Николић више нема бог зна какво упориште. Његовим обарањем, истина, био би свакако уздрман и Вучић, али недовољно да би пао. Ако хоћеш да рушиш овај режим, по рецепту за рушење Милошевића и Тадића, онда мораш ударити у главу, на Александра Вучића.
И док сам ја тако лупао провинцијску главу политичком тактиком и стратегијом, из увек најбоље обавештене београдске чаршије стигао је абер да је Вучић купио Шешеља, да је платио његово ћутање. Поприличном количином пара је, кажу, са њиме је склопио споразум о ненападању. Е, па једино тако, помислио сам, присећајући се приче о Лали, који никако да разуме како му је ћерка затруднела. Али, Бабо, знаш да она има оног друга са факултета? Знам, уче заједно ту у њеној соби. Али, некад уче и ноћу. Да, па шта? Па, некад се уморе, па прилегну. Нека, нек се одморе деца, има у соби два кауча. Јесте, ал’ некад легну у један. Е, па једино тако! Закључио је Лала.
Шешељ и православље
И ето мени једа за сутра. Могло би и то бити. Много је дванаест година без икаквих примања. А породица велика, са пуно деце. А навикао да има. Дуго је он био у политици, у власти или близу ватре, могло му се. А умео је да опељеши и четнике по белом свету, кад је оно ишао да их убеђује да се и ћосав може бити војвода. И кад им је продавао маглу у својим књигама. А тек шта му је све донела његова војска од ратног плена? Није тај гадљив на новце. Напротив. Али, опет. Баш тако ниско да падне, да га поткупи један „јаничар“ и да сви то виде. Био је, дакле, Шешељ и раније плаћеник, али од својих, никад од туђина. А можда је Вучић и даље његов, само прерушен у европљанина. Ни то не би било ништа необично. Код њих радикала то није скупо, да се очас премундуре. По наруџбини. Био је тако Слоба за Шешеља и јунак и вођа, и лудак и манијак. Када је нарасло нерасположење према Милошевићу, он је лично послао Шешеља у опозицију са упутством да буде већа опозиција од опозиције и тако покупи њихове гласове, а онда му их преда на тацни. Шта ли је тада све изговорио за њега и његову „вештицу“ са цветом у коси, то ни пас смаслом не би сварио. А после су опет били слатки своји. Тако су и за Вучића, Караџић и Младић били хероји, а Ђинђић издајник, и злочинац, а сад је обрнуто. Некад му је Шешељ био узор, сад је то Ђинђић, сав се истопи кад га упореде са њиме.
Према томе, ништа нас не сме изненадити кад су Шешељ и његови најбољи ученици у питању. Имајући у виду и историју њихових међусобних односа, од љубави до мржње, не би било ништа ново, ни чудно, ни да су сад поново у договору поделили улоге. А можда се и Шешељ само уињио, можда је то само још једно његово лукавство. Да некако преживи, док не ојача, а онда да му врати мило за драго. Нож у леђа би био прејак израз, јер код њих је то ко добар дан. То ће већ сутра и Вучић урадити Николићу. У том случају имала би смисла претпоставка да је решио да иде корак по корак. Прво Тома, који је већ начет, па онда Вучић, по принципу домино ефекта. Али, ко ће га знати. Њихова логика отима се здравој памети. Онај ко није у тој игри, ко нема баш јако покварену машту, просто не може ни да замисли шта се све мота по њиховим главама. Не може нормалан човек ни да претпостави на шта су све спремни људи којима је политика постала судбина.
Ево једног примера из мог личног искуства. Први отказ на ТВ Нови Сад, почетком деведесетих, добио сам ја од новог директора, а мог дотадашњег пријатеља, Милорада Вучелића. Била му је то улазница у политику, ватрено крштење и провера, да ли је спреман. Да се није тада доказао, данас не би имао ни кер за шта да га уједе, а сад је он један од најбогатијих људи у Србији. Све после је историја бесчашћа. Како је продао мене, тако је касније продао и Милошевића и СПС. Улизивао се после и Коштуници и Тадићу, па Милу Ђукановићу и наравно данас љуби скуте Вучићу. Није ме то тада одвише погодило јер знао сам куд води мој пут ка слободи, а и то да је Вучелић ипак Црногорац.
Наиме, за Црногорце имам теорију да се они деле само на најбоље и најгоре. Нема бољег човека од Црногорца кад је добар, и нема горег од Црногорца кад је лош. Нема средине. А Вучела је тад, у борби за голу егзистенцију, упао у лоше црногорско друштво са Милошевићем, Радоманом Божовићем и Миодрагом Костићем на челу. Међутим, много ми је теже пало што је и мој стари другар, иначе луди сремац Александар Берчек, некако у исто време, почео да се пајта са Вучелићем у најужем руководству СПС-а, па сам и са њиме прекинуо све контакте.
Кад сам ја, као сваки поштен беспосличар, већ постао некакав лидер опозиције, мој брат Лаза, у најбољој намери да нас као људе помири, организовао је роштиљ на Иришком Венцу препуном излетника. И да не дужим, у сред нашег натегнутог разговора без речи, приђоше нам неки људи и нагрдише нас на пасја кола: Ми хоћемо да се побијемо због вас, а ви се лепо дружите!!! Ајд’ сад, објасни људима. Шта да им кажем, осим оне идиотске реченице прељубника ухваћеног на гомили: Није, жено, то што мислиш!
Покајнички смо погнули главе и оћутали, и њема и међусобно још коју годину. Тек, сад, кад више нисмо у политици, заиста се лепо дружимо, свађајући се к’о људи. Али, ко ће то поверовати. Без речи смо се разишли, кад је дошло такво време, и без великих речи помирили, кад нас је прошло. Па ипак, тешко да бисмо било кога могли убедити да се и онда нисмо нешто домунђавали. А како тек поверовати онима који су због политике мењали пријатеље као прљаве чарапе, уз сав онај смрад који се далеко чује.
