"Ako se ne neguje ono što postoji u profesionalnom pozorištu, ta mogučnost
društvenog uticaja može da nestane" - upozorila je Svetlana Slapšak...
Činjenica da se svet zaustavio i da se ništa radikalno loše nije dogodilo...
Baš to zaustavljanje sveta je uticalo da osvešćeni počnemo da zamišljamo
neke nove oblike solidarnosti i zajedništva. Već sada treba da razmišljamo
da li smo spremni da, kada se ovo bude završilo, kada nastupi ekonomska
kriza, kada počnemo ponovo da jurimo za parčetom hleba da bi smo preživeli,
- zastanemo i zamislimo svet na neki drugačiji način?
"Bifo" (Franko Berardi) je napisao jedan jako zanimljiv tekst tokom trajanja
pandemije u kome je rekao da će svet ili otići u jednom totalno distopijskom
pravcu (tehno totalitarizam, gde će sve digitalne tehnologije, sa kojima smo
se družili tokom trajanja karantina, početi da bujaju i da nas eksloatišu na sve
moguće načine na koje mogu, ili bi se dogodila druga varijanta koja je suprotna
od toga, a to je da ćemo se okrenuti jednom svetu u kome u kome ćemo se
okrenuti isključivo onim stvarima koje su nam zaista neophodne i korisne.
Ne možemo da znamo, niti da tvrdimo da li će ikada više bilo šta biti "normalno",
pa tako povratak u "normalne " sale u "normalnu" situaciju gledanja predstave
u nekom pozorištu, gledanje nekih glumaca bi najverovatnije postalo apsurdno,
nakon svega ovoga što proživljavamo sada. Da li bi to bilo zato što ne volimo
pozorište, zato što nam se u međuvremenu smučilo pozorište, a da pri tom
nismo to osvestili? Možda ćemo shvatiti da je klasično pozorište izgubilo svoju
društvenu funkciju i da je prestalo da bude mesto javnog govora i društvenih
analiza i da je zapravo tradicionalno pozorište postalo najgora refleksija sveta
u kome živimo... Sa svim privilegijama, sa svim malograđanština, sa svim
manama koje koje ovaj svet ima...
Sasvim je prirodno da se se u mikro zajednici kao što je pozorište sve to osetilo
i reflektovalo i čini se da je možda baš sad vreme da promišljamo i zamišljamo
neke nove forme i života, ali i pozorišta...
društvenog uticaja može da nestane" - upozorila je Svetlana Slapšak...
Činjenica da se svet zaustavio i da se ništa radikalno loše nije dogodilo...
Baš to zaustavljanje sveta je uticalo da osvešćeni počnemo da zamišljamo
neke nove oblike solidarnosti i zajedništva. Već sada treba da razmišljamo
da li smo spremni da, kada se ovo bude završilo, kada nastupi ekonomska
kriza, kada počnemo ponovo da jurimo za parčetom hleba da bi smo preživeli,
- zastanemo i zamislimo svet na neki drugačiji način?
"Bifo" (Franko Berardi) je napisao jedan jako zanimljiv tekst tokom trajanja
pandemije u kome je rekao da će svet ili otići u jednom totalno distopijskom
pravcu (tehno totalitarizam, gde će sve digitalne tehnologije, sa kojima smo
se družili tokom trajanja karantina, početi da bujaju i da nas eksloatišu na sve
moguće načine na koje mogu, ili bi se dogodila druga varijanta koja je suprotna
od toga, a to je da ćemo se okrenuti jednom svetu u kome u kome ćemo se
okrenuti isključivo onim stvarima koje su nam zaista neophodne i korisne.
Ne možemo da znamo, niti da tvrdimo da li će ikada više bilo šta biti "normalno",
pa tako povratak u "normalne " sale u "normalnu" situaciju gledanja predstave
u nekom pozorištu, gledanje nekih glumaca bi najverovatnije postalo apsurdno,
nakon svega ovoga što proživljavamo sada. Da li bi to bilo zato što ne volimo
pozorište, zato što nam se u međuvremenu smučilo pozorište, a da pri tom
nismo to osvestili? Možda ćemo shvatiti da je klasično pozorište izgubilo svoju
društvenu funkciju i da je prestalo da bude mesto javnog govora i društvenih
analiza i da je zapravo tradicionalno pozorište postalo najgora refleksija sveta
u kome živimo... Sa svim privilegijama, sa svim malograđanština, sa svim
manama koje koje ovaj svet ima...
Sasvim je prirodno da se se u mikro zajednici kao što je pozorište sve to osetilo
i reflektovalo i čini se da je možda baš sad vreme da promišljamo i zamišljamo
neke nove forme i života, ali i pozorišta...
što ne znači da je loš kvalitet ali govori o odnosu
/
