Da li bi usvojili dete?

[Padre]

E baš ti je poređenje. To što ti možeš svoju sobu da okrečiš kako želiš, od belog do sve mi "boje lepo stoje", ne znači i da sa rođenim detetom možeš da radiš šta ti je volja. I kad odgajaš svoje dete ne znači da je to amatersko čuvanje dece, dok je sa usvojenim detetom to isključivo profesionalne prirode. Profesionalnim čuvanjem bave se bebisiterke, pa njima traži preporuke, diplome vaspitačice ili šta već ne. Slažem se da se dete ne daje tek tako, pokucaš na vrata i izmeri ti ga na kilo pa ti daju, ali svakako je procedura preterana i treba da se svede na minimum. Jer mnogi odustanu zbog tog maltretiranja, a neki koji izguraju proceduru do kraja, posle ar godina mantanja levo-desno, udju u te godine kad vise nemaju ni zivaca za cuvanje dece, jer su prethodno pokušavali deceniju-dve da dobiju svoje.

Nasa procedura je poprilicno pojednostavljenja u odnosu na neke druge evropske zemlje.
Deca koja su u domovima nose svoje breme i nisu jednostavna kao kada neko rodi dete. Neretko su ta deca emotivno zapustena, zaostala (sto se radom s tom decom ubrzo nadoknadi)... Ako neko nema zivaca za decu sta ce tek raditi kad to dete udje u tinejdzerske godine, pa krene da se preispituje zasto su ga bioloski roditelji odbacili, poa krene da trazi svoje korene, ili mu se vrate neke slike iz detinjstva... Usvajanje je kompleksna materija i usvojitelji moraju da budu svesni da je to poprilicno drugacije cak i kada dobiju dete koje je maltene od rodjenja kod njih...

 

[Mamajednelenuske]

Možda je ovoj temi potrebno dodati i stavove nas roditelja koji su to već uradili. Pišem ovo samo iz razloga da bi se oni koji se dvoume možda negde pronašli u svemu ovome.

Posle puno godina lečenja od steriliteta, dve operacije, "produvavanja jajovoda" i 6 (da šest) bezuspešnih vantelesnih oplodnji usvojili smo našu bebu kada je imala 9 meseci i verujte mi da smo najsretniji na svetu. Sada je njena sreća moj jedini pokretač u životu a i u životu mog muža i želja da budemo zdravi i sposobni dok ne poraste dovoljno.

Ja nisam imala strah od nekih genetskih predispozicija, ni detetu koje bi rodili to ne možemo birati, već sam insistirala na potpunom usvojenju, već sam samo razmišljala o tome kada je pravo vreme reći detetu za tu činjenicu. Naravno da mislim da će moja ćerka nekada poželeti da sazna ko je taj ko je ostavio i zašto. I ja bi to verovatno poželela da sam na njenom mestu. Naravno da tada "živa neću biti" ali je u tome nikada neću sprečavati ali se čak i tada neću plašiti za svoje mesto u njenom srcu.

Da se ne lažemo nisam ja bila nikakav humanitarac koji je želeo da spašava napuštenu decu već osoba koja je svim svojim srcem želela dete i koja se osećala prazno i pored najnormalnijeg života koji smo ja i mm vodili.

Ja jednostavno znam da će moja ćerka i ako jednog dana upozna svoju biološku majku znati da smo ja i mm oni koji je obožavaju i oni koji su svaki trenutak svog života od kada je imaju razmišljali samo o tome da nešto ne pogreše, da je vole i usreće, da izraste u dobru, pametnu, vaspitanu, zdravu i šta sve još ne želimo svojoj deci. Da ne gnjavim, i ako bude prihvatila jednog dana i tu drugu, nazovimo je majkom, ja je zbog toga neću voleti ništa manje niti ću se osećati ugroženom.

Ja mojoj ćeri i sada kažem "Ništa ti ne brini, mama će se dok je živa uvek vrzmati tu negde oko tebe". A da ne zaboravim da vam kažem i reči mog supruga "Ne bi bila lepša i pametnija ni da smo je mi pravili".