(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime.....)
DA L' STENA JESAM
Da li postoji neki život drugi
drugačiji od ovog što sada živim?
Ono što želim i ono što moram
nikako mi se ne da da pomirim.
Umorna već sam od tudjih briga
i suze tudje niz lice mi idu.
Tudj bol me boli i tuga lomi
i stalno još soli, soli, soli
na rane ljute što pamet mute
da l' ima kraja ovoj boli.
Da l' sudba moja takva jeste
da l' na kamen ličim, il' kamen jesam?
K'o pećina neka duboka i tamna,
gde dolaze mnogi da tugu skriju
puna je moja pećina tužna
počinje već da biva ružna.
Niko da dodje da odvadi malo,
da teret skine sa mojih pleća,
dodaju samo ljudi mi dragi
pitam se da l' sam i ja njima mila
il' samo vide brigu svoju
a ja im dodjem k'o dobra vila.
Tovari tudji snagu mi kradu,
i sne i ruže i lavež pasa,
i kiše jesenje reči mi kvase.
Da l' ima nekog da me spase
od tudjeg jada i golgote
bar reč po neku da ukrase.
Da l' sudba moja takva jeste
da l' na kamen ličim, il' kamen jesam?
Ma kakav kamen, stena jesam
da svako dodje i odmori dušu
da suze pusti na granit vreli
zgažene snove u pećinu skloni
i tamne misli da zabeli.
I ko na traci u fabrici jada
nižu se suze, more i žal
a stena stoji i pećina u njoj
da l' uopšte postoji kraj.
Prosipam život pred tudje noge
snagu im dajem i ruku pružam
da l' će je neko pružiti meni?
Il' bar da steni osmeh udeli
jer stena jesta kamena gromada
al' i kamen voli smeh i ružu
život je stenin k'o život nomada
od tuge do tuge dani se pužu.
Da l' nekom pada uopšte na pamet
da stena svoj život ipak ima,
da stena ima ljubavi svoje,
da stena voli reči lepe
i žubor ledene planinske vode,
i polja i vetar i snegove bele.
Pustite stenu da dane dušom
jer umorna već je od tudjega jeda
snaga je njena na izmaku sada
pustite malo da sreća vlada.
Ma samo malo steni treba
da snagu vrati uz ljubavi svoje
a nakon toga stena će opet da želi
da svima redom ljubav deli.
PS za moju jako umornu dušu......idemo dalje
i da su to samo trenuci...proci ce, uvek prodju...
hvala Magdalena što čitaš 
