Tonalitet u kome se osetiš pomalo zahebano, pomalo nostalgično, pomalo željan da se napiješ
i razbiješ sve u kafani, ili da se sklupčaš u krilu nekoga ko te čini srećnim.
Osećaj da te u tom trenutku samoća ubija, da bi više voleo da se nađeš u kavezu sa tigrovima
nego sam, tražiš špansku seriju na tv-u, samo da nestane želja da izvučeš iz prastare kutije
papiriće na kojima si se dopisivao u školi.
I pre nego što primetiš, izvlačiš sve svoje snove, maštarije iz detinjstva, klupko davno potisnutih
obećanja koja si dao samom sebi, a koja su sada izgubila svaki značaj. Poželećeš da se nađeš
kod kuće, u svojoj sobi, u gradu u kome ti se čini da si živeo u nekom drugom životu.
Setićeš se bezbroj popijenih kafi na trgu ispred škole i zapitaćeš se, šta ćeš sada tu gde jesi, kom
zlu si se poklonio.
Ali nećeš potražiti nekog da otkloni nemir, nećeš otići na spavanje, zato što želiš još malo da se
sećaš, da se osetiš živim, jer znaš da ćeš se sutra probuditi u krevetu koji nije tvoj i da će te
svakodnevnica po inerciji povući u svoju crvotočinu...
