eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.177
Душан Батаковић: Србија никад није пала овако ниско
Posted on 30. април 2013.
[TD="align: right"]Фото: EPA[/TD]
Наш је саговорник директор Балканолошког института при САНУ, бивши амбасадор Србије у Канади и Француској- господин Душан Батаковић, са којим је Глас Русије разговарао о "бриселским договорима“ Београда и Приштине, ситуацији у покрајини и улози Тита у одвајању Косова.
Хоће ли Заједница српских општина моћи да помогне да обезбеди очување српског присуства јужније од реке Ибар? Већ се говори да се све више локалних Срба спрема да прода куће и оде у централни део Србије.
Ова асоцијација, по ономе што сам ја читао, не доноси ништа битно. Јер она заправо легализује косовске институције и све што се дешава мора да претходно буде потврђено од албанских власти у Приштини. То је нудио и Ахтисаријев план који су исти ти Срби с Косова са гнушањем одбили. Проблем је такође и у томе што се Ахтисаријев план на југу Косова уопште не спроводи. Напротив, сваки дан се скида једно по једно од оних основних, рекао бих чак и људских права Срба, узурпирају се на разне начине преко централних приштинских институција и Србима је живот де факто онемогућен. Они живе у једној врсти меког, софт апартхејда који је легализован 2008. године, а који није побољшан наводном применом Ахтисаријевог плана. Оно што је ушло из Ахтисаријевог плана у неколико српских општина јужно од реке Ибар, односно јужно од северне Косовске Митровице су углавном неколицина Срба верни Хашиму Тачију, који су на власт дошли тако што је за њих гласало 3,4,5 или можда чак и 6 процената српског становништа у Грачаници, Новом Брду, Штрпцу или Ранилугу. Управо они су заправо спроводиоци баш оних негативних дискриминаторских мера, које жели Приштина. Јер, сваки пут кад направе неку зграду за расељена и лица у потреби, онда их они тако помешају да Срби опет немају осећај сигурности. И то је један од проблема на који се одавно указивало из Београда, а за који ми нисмо имали никакво додатно решење. Друго, ако ви читате овај споразум, видите да Србија нема уплив ни у здравство, ни у школство, ни у социјално осигурање. Али пре свега у здравство и школство који су за нас од веома важног питања. Да не говорим о школству и култури, који задиру и у питање идентитета. Значи, надзор није контрола. Контролу врши Приштина. Значи, ово је план који Косово дефинитивно заокружује као државу. Трећа ствар, и ту ћу завршити одговор на ово питање, је заштита културних објеката. Ни у том домену се Ахтисаријев план не спроводи и наши највећи манастири често су мета напада албанских екстремиста. Замислите српске православне манастире на Косову! То је једина културна баштина у Европи, која мора оружјем да се брани од непријатељског окружења, односно од суседа који живе на 500 метара, километар или два од њих, као што је то случај са Пећком патријаршијом или са Дечанима. Значи, то су све преседани без примера у европској историји.То је онај софт апартхејд о коме сам вам говорио на почетку, којем су подвргнути Срби на југу, а који сада чека и Србе на северу Косова.
Како процењујете протестна расположења Срба са севера Косова? Хоће ли они успети да очувају своју „аутономију у аутономији“, када се налазе између чекића и наковња, односно Београда и Приштине?
Север Косова реагује на једини могућ начин. Нису они само последњих 13 година без икаквих директних веза са Приштином, не уживају они случајно 95% свих, да кажем, аутономних права у односу на Приштину, и немају они опет случајно директну везу са Србијом, са остатком Србије. Наиме, када је створена општина Зубин Поток, пре двадесетак година, цео тај део је већ полако почео да се извлачи испод Косова и гледао је да мање има везу са Приштином и више са Београдом. Јер је стварањем општине Зубин Поток тај део постао компактан. Фалила је наравно северна Митровица. Али од тада они, значи, већ скоро 25 година (мислим да је општина створена ’89), нису у таквој вези с Приштином као што је, на пример, Грачаница или као што је Ново Брдо. Друго, ни становништво није исто. Срби на северу Косова су она колашинска струја, више црногорско становништво, што се види и по презименима и по пореклу. Док су ови на југу више она призренско-нишко-врањска струја становништа, и они се и не понашају исто политички у различитим ситуацијама, јер је потпуно другачији однос према албанском становништву. Стога је њихова једина могућа реакција да буду против. Па нису се они толике силне деценије борили да имају отклон према Приштини да би их сутра неко једним потезом пера учинио албанским становницима Косова.
Јер, знате шта се ради? Њима се издају личне карта на којима су албанизована њихова презимена. Они морају да имају све папире на којима пише Република Косово, и они де факто постају грађани једне државе против своје воље. Мислим да већина Срба, која се много надала у садашњу администрацију и много помогла да она дође на власт, сада је потпуно разочарана. Јер ово што се дешава супротно је свим изборним обећањима која су давана у мају прошле године када су вршени избори. У том смислу Срби на северу су у великом процепу. Ви сте потпуно у праву. Не смем ни да замислим шта може да им се деси. Сигурно је да ће Албанци покушати да се населе на север. Њима је важно да тај простор запоседну не само војно, него и да имају упоришне етнички дефинисане тачке на којима ће моћи да контролишу сав тај простор где живи преко 65.000 Срба. Није тачно да их живи 40.000 како се покушава смањивањем да се покаже. Њих има између 60 и 70 хиљада. На хиљаду квадратних километара компактног простора, који никада де факто није био у Косову. С изузетком можда тог делића северне Митровице и Звечана, који је, опет, био само формално на ономе што се историјски и географски зове Косово. Дакле, косовски Срби су у страшном искушењу. Већ последњих година долазила су непатриотска оптуживања да се они баве шверцом и да је то уствари извор нестабилности у покрајини. Иако знамо да је управо у Приштини седиште криминала, трговине органима, дрогом и да су ту умешани и највиши званичници из албанске администрације у Приштини. Тако да та непатриотска струја у српском јавном мњењу, која уопште није занемарљива, је значајно допринела да се и Албанци усмере на косовске Србе и да их таргетују као потенцијалне узроке и седиште криминала и корупције, што је у поређењу са оним што се дешава у остатку Косова чист Дизниленд.
Подела Косова, омиљена идеја премијера Србије, данас је табу тема. Међутим, тај пројекат није нов, да ли он може да буде реализован?
До тога не може да дође из више разлога. Први разлог је што Срби не живе компактно на једној половини или трећини територије, него су разбацани свуда и немају територијалну везу. Друга је што Албанцима то не одговара, јер они имају много веће претензије према областима ван граница јужне српске покрајине Косово и Метохије, и зато што нема никога ко би то могао да им наметне. Београд то није могао да наметне сам. Међународна заједница оличена у НАТО-у то није хтела. Покушао је нешто премијер Ђинђић и врло брзо на њега је извршен атентат. Тако да све то играње ватром доводи вас у ситуацију да вас неко сутра означи као Вука Бранковића, који је издао Косово, а то је најнепопуларнија улога у српској историји.
Својевремено направо један план кантонизације који је био предвиђен да се спроведе у Србији 1998. године. Наћи ћете га на интернету. Ту су Срби живели у пет кантона и то је заправо оно што се и данас у платформи Републике Србије помиње. Исто је то варирао и рециклирао Коштуница својевремено 2002-2003, па после 2005. Значи, то је план који је направљен на етничкој основи, пре етничког чишћења ’99 године, где Срби имају своје кантоне, а дводомне скупштине у градовима решавају спорна питања која се тичу мешовитих места становања и имају право вета на све одлуке које се тичу њихове националне заједнице. Тај план сам правио ’98 с намером да се спречи крвопролиће и велики рат који је очигледно надолазио. Једном ми је Бернар Кушнер рекао да је план добар, али да реч „кантон“ сувише асоцира на Босну. А ја сам наравно имао у виду Швајцарску, где то функционише на мирнодопски начин. И у Србији тада никога није било да тај план примени. Ивица Дачић, тада портпарол СПС-а, је рекао да је то продаја српске територије.
Војислав Шешељ је рекао да је то издаја. А ето, то је једини план, који, кажем, са другим предзнацима, је и даље у оптицају. Тако да у међувремену нисмо много одмакли, осим што се мењала међународна ситуација.
Posted on 30. април 2013.
[TD="align: right"]Фото: EPA[/TD]
Хоће ли Заједница српских општина моћи да помогне да обезбеди очување српског присуства јужније од реке Ибар? Већ се говори да се све више локалних Срба спрема да прода куће и оде у централни део Србије.
Ова асоцијација, по ономе што сам ја читао, не доноси ништа битно. Јер она заправо легализује косовске институције и све што се дешава мора да претходно буде потврђено од албанских власти у Приштини. То је нудио и Ахтисаријев план који су исти ти Срби с Косова са гнушањем одбили. Проблем је такође и у томе што се Ахтисаријев план на југу Косова уопште не спроводи. Напротив, сваки дан се скида једно по једно од оних основних, рекао бих чак и људских права Срба, узурпирају се на разне начине преко централних приштинских институција и Србима је живот де факто онемогућен. Они живе у једној врсти меког, софт апартхејда који је легализован 2008. године, а који није побољшан наводном применом Ахтисаријевог плана. Оно што је ушло из Ахтисаријевог плана у неколико српских општина јужно од реке Ибар, односно јужно од северне Косовске Митровице су углавном неколицина Срба верни Хашиму Тачију, који су на власт дошли тако што је за њих гласало 3,4,5 или можда чак и 6 процената српског становништа у Грачаници, Новом Брду, Штрпцу или Ранилугу. Управо они су заправо спроводиоци баш оних негативних дискриминаторских мера, које жели Приштина. Јер, сваки пут кад направе неку зграду за расељена и лица у потреби, онда их они тако помешају да Срби опет немају осећај сигурности. И то је један од проблема на који се одавно указивало из Београда, а за који ми нисмо имали никакво додатно решење. Друго, ако ви читате овај споразум, видите да Србија нема уплив ни у здравство, ни у школство, ни у социјално осигурање. Али пре свега у здравство и школство који су за нас од веома важног питања. Да не говорим о школству и култури, који задиру и у питање идентитета. Значи, надзор није контрола. Контролу врши Приштина. Значи, ово је план који Косово дефинитивно заокружује као државу. Трећа ствар, и ту ћу завршити одговор на ово питање, је заштита културних објеката. Ни у том домену се Ахтисаријев план не спроводи и наши највећи манастири често су мета напада албанских екстремиста. Замислите српске православне манастире на Косову! То је једина културна баштина у Европи, која мора оружјем да се брани од непријатељског окружења, односно од суседа који живе на 500 метара, километар или два од њих, као што је то случај са Пећком патријаршијом или са Дечанима. Значи, то су све преседани без примера у европској историји.То је онај софт апартхејд о коме сам вам говорио на почетку, којем су подвргнути Срби на југу, а који сада чека и Србе на северу Косова.
Како процењујете протестна расположења Срба са севера Косова? Хоће ли они успети да очувају своју „аутономију у аутономији“, када се налазе између чекића и наковња, односно Београда и Приштине?
Север Косова реагује на једини могућ начин. Нису они само последњих 13 година без икаквих директних веза са Приштином, не уживају они случајно 95% свих, да кажем, аутономних права у односу на Приштину, и немају они опет случајно директну везу са Србијом, са остатком Србије. Наиме, када је створена општина Зубин Поток, пре двадесетак година, цео тај део је већ полако почео да се извлачи испод Косова и гледао је да мање има везу са Приштином и више са Београдом. Јер је стварањем општине Зубин Поток тај део постао компактан. Фалила је наравно северна Митровица. Али од тада они, значи, већ скоро 25 година (мислим да је општина створена ’89), нису у таквој вези с Приштином као што је, на пример, Грачаница или као што је Ново Брдо. Друго, ни становништво није исто. Срби на северу Косова су она колашинска струја, више црногорско становништво, што се види и по презименима и по пореклу. Док су ови на југу више она призренско-нишко-врањска струја становништа, и они се и не понашају исто политички у различитим ситуацијама, јер је потпуно другачији однос према албанском становништву. Стога је њихова једина могућа реакција да буду против. Па нису се они толике силне деценије борили да имају отклон према Приштини да би их сутра неко једним потезом пера учинио албанским становницима Косова.
Јер, знате шта се ради? Њима се издају личне карта на којима су албанизована њихова презимена. Они морају да имају све папире на којима пише Република Косово, и они де факто постају грађани једне државе против своје воље. Мислим да већина Срба, која се много надала у садашњу администрацију и много помогла да она дође на власт, сада је потпуно разочарана. Јер ово што се дешава супротно је свим изборним обећањима која су давана у мају прошле године када су вршени избори. У том смислу Срби на северу су у великом процепу. Ви сте потпуно у праву. Не смем ни да замислим шта може да им се деси. Сигурно је да ће Албанци покушати да се населе на север. Њима је важно да тај простор запоседну не само војно, него и да имају упоришне етнички дефинисане тачке на којима ће моћи да контролишу сав тај простор где живи преко 65.000 Срба. Није тачно да их живи 40.000 како се покушава смањивањем да се покаже. Њих има између 60 и 70 хиљада. На хиљаду квадратних километара компактног простора, који никада де факто није био у Косову. С изузетком можда тог делића северне Митровице и Звечана, који је, опет, био само формално на ономе што се историјски и географски зове Косово. Дакле, косовски Срби су у страшном искушењу. Већ последњих година долазила су непатриотска оптуживања да се они баве шверцом и да је то уствари извор нестабилности у покрајини. Иако знамо да је управо у Приштини седиште криминала, трговине органима, дрогом и да су ту умешани и највиши званичници из албанске администрације у Приштини. Тако да та непатриотска струја у српском јавном мњењу, која уопште није занемарљива, је значајно допринела да се и Албанци усмере на косовске Србе и да их таргетују као потенцијалне узроке и седиште криминала и корупције, што је у поређењу са оним што се дешава у остатку Косова чист Дизниленд.
Подела Косова, омиљена идеја премијера Србије, данас је табу тема. Међутим, тај пројекат није нов, да ли он може да буде реализован?
До тога не може да дође из више разлога. Први разлог је што Срби не живе компактно на једној половини или трећини територије, него су разбацани свуда и немају територијалну везу. Друга је што Албанцима то не одговара, јер они имају много веће претензије према областима ван граница јужне српске покрајине Косово и Метохије, и зато што нема никога ко би то могао да им наметне. Београд то није могао да наметне сам. Међународна заједница оличена у НАТО-у то није хтела. Покушао је нешто премијер Ђинђић и врло брзо на њега је извршен атентат. Тако да све то играње ватром доводи вас у ситуацију да вас неко сутра означи као Вука Бранковића, који је издао Косово, а то је најнепопуларнија улога у српској историји.
Својевремено направо један план кантонизације који је био предвиђен да се спроведе у Србији 1998. године. Наћи ћете га на интернету. Ту су Срби живели у пет кантона и то је заправо оно што се и данас у платформи Републике Србије помиње. Исто је то варирао и рециклирао Коштуница својевремено 2002-2003, па после 2005. Значи, то је план који је направљен на етничкој основи, пре етничког чишћења ’99 године, где Срби имају своје кантоне, а дводомне скупштине у градовима решавају спорна питања која се тичу мешовитих места становања и имају право вета на све одлуке које се тичу њихове националне заједнице. Тај план сам правио ’98 с намером да се спречи крвопролиће и велики рат који је очигледно надолазио. Једном ми је Бернар Кушнер рекао да је план добар, али да реч „кантон“ сувише асоцира на Босну. А ја сам наравно имао у виду Швајцарску, где то функционише на мирнодопски начин. И у Србији тада никога није било да тај план примени. Ивица Дачић, тада портпарол СПС-а, је рекао да је то продаја српске територије.
Војислав Шешељ је рекао да је то издаја. А ето, то је једини план, који, кажем, са другим предзнацима, је и даље у оптицају. Тако да у међувремену нисмо много одмакли, осим што се мењала међународна ситуација../.
