Da li su istiniti i da li su pravilno zabeleženi, nije ni bitno.
Postavite govore koje smatrate zanimljivim.
Postavite govore koje smatrate zanimljivim.
-
- Popularno:
- Srđan Valjarević - stihovi, pesme...
- e.e. cummings - stihovi, pesme
- INVAZIJA NA VENECUELU JE SPREMNA, KREĆU...
- Две Србије или два различита света!
- Vojska je uz studente!
- Idete li sutra na vojnu paradu?
- Велика војна парада “Снага јединства” у...
- Nema vise studiranja u Americi: Tramp...
- Skandal na vojnoj paradi: Napadač na...
- Zasto ne dolaze Putin i Xi na paradu?
Čuveni govori
- Začetnik teme milance19
- Datum pokretanja
ANNE BOLEYN'S SPEECH AT HER EXECUTION
19 MAY 1536, 8 O'CLOCK IN THE MORNING
Good Christian people, I am come hither to die, for according to the law, and by the law I am judged to die, and therefore I will speak nothing against it. I am come hither to accuse no man, nor to speak anything of that, whereof I am accused and condemned to die, but I pray God save the king and send him long to reign over you, for a gentler nor a more merciful prince was there never: and to me he was ever a good, a gentle and sovereign lord. And if any person will meddle of my cause, I require them to judge the best. And thus I take my leave of the world and of you all, and I heartily desire you all to pray for me. O Lord have mercy on me, to God I commend my soul.
After being blindfolded and kneeling at the block, she repeated several times: To Jesus Christ I commend my soul; Lord Jesu receive my soul.
Recorded by Edward Hall (spelling modernized)
https://tudorhistory.org/primary/speech.html
Čuveni govor Ane Bolen (druga žena Henrija VIII) pred pogubljenje. Kažu da su joj se usne još uvek micale u molitvi pošto joj je glava odletela sa tela.
Prevod
Dobri hrišćanski ljudi, došla sam da umrem po zakonu, jer mi je po zakonu suđeno da umrem, te se tome neću opirati. Nisam došla ovde kako bih upirala prstom na nekoga, niti da bih govorila zašto sam optužena i osuđena, ali molim Boga da čuva kralja i podari mu dugu vladavinu nad vama, jer nežnijeg i milostivijeg princa svet nije video; uvek mi je bio dobar i nežan gospodar. Ako ijedna osoba bude umešana u moj slučaj, tražim od njih da sude kako najbolje umeju. Napuštam ovaj svet i sve vas, želeći vam od sveg srca da se molite za mene. Bože, smiluj mi se.'
19 MAY 1536, 8 O'CLOCK IN THE MORNING
Good Christian people, I am come hither to die, for according to the law, and by the law I am judged to die, and therefore I will speak nothing against it. I am come hither to accuse no man, nor to speak anything of that, whereof I am accused and condemned to die, but I pray God save the king and send him long to reign over you, for a gentler nor a more merciful prince was there never: and to me he was ever a good, a gentle and sovereign lord. And if any person will meddle of my cause, I require them to judge the best. And thus I take my leave of the world and of you all, and I heartily desire you all to pray for me. O Lord have mercy on me, to God I commend my soul.
After being blindfolded and kneeling at the block, she repeated several times: To Jesus Christ I commend my soul; Lord Jesu receive my soul.
Recorded by Edward Hall (spelling modernized)
https://tudorhistory.org/primary/speech.html
Čuveni govor Ane Bolen (druga žena Henrija VIII) pred pogubljenje. Kažu da su joj se usne još uvek micale u molitvi pošto joj je glava odletela sa tela.
Prevod
Dobri hrišćanski ljudi, došla sam da umrem po zakonu, jer mi je po zakonu suđeno da umrem, te se tome neću opirati. Nisam došla ovde kako bih upirala prstom na nekoga, niti da bih govorila zašto sam optužena i osuđena, ali molim Boga da čuva kralja i podari mu dugu vladavinu nad vama, jer nežnijeg i milostivijeg princa svet nije video; uvek mi je bio dobar i nežan gospodar. Ako ijedna osoba bude umešana u moj slučaj, tražim od njih da sude kako najbolje umeju. Napuštam ovaj svet i sve vas, želeći vam od sveg srca da se molite za mene. Bože, smiluj mi se.'
- Poruka
- 238.570
Može li video? Tako je i sigurnije da je govor istinit.Da li su istiniti i da li su pravilno zabeleženi, nije ni bitno.
Postavite govore koje smatrate zanimljivim.
Јунаци!
Тачно у 15 часова непријатеља се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.
Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!
Драгутин Гавриловић
Тачно у 15 часова непријатеља се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.
Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!
Драгутин Гавриловић
Danas vam kažem, prijatelji moji, uprkos teškoćama današnjice i sutrašnjice, ja imam san.
To je san koji je duboko ukorenjen u američkom snu. Imam san da će se jednoga dana ova nacija izdići i da će živjeti po pravom kredu svoga postojanja: „Za nas je ova istina sama po sebi razumljiva: da su svi ljudi stvoreni jednakima“.
Ja imam san da će jednoga dana na crvenim brdima Džordžije sinovi nakadašnjih robova i sinovi nekadašnjih robovlasnika sediti zajedno za istim bratskim stolom.
Martin Luter King junior i čuveni govor „Ja imam san“ – Marš na Vašington 1963 godine
Imam san da će jednog dana i sama država Mississippi, u kojoj vlada nepravda i koja s plamenom ugnjetavanja živi svojim punim bićem, imam san da će se i ta država jednog dana pretvoriti u oazu slobode i pravednosti. Imam san da će moje četvoro dece jednoga dana živeti u društvu u kojem se niko prema njima neće ponašati ovako ili onako zbog boje njihove kože, nego da će ih tretirati onako kako to oni svojim karakterom zasluže. Imam danas jedan san…
Imam san da će jednog dana Alabama sa zlokobnim rasistima, sa svojim guvernerom s čijih usana su silazile reči kao „intervencija“ i „anuliranje rasne integracije“…, da će tačno tamo u Alabami jednoga dana mali crni dečaci i male crne devojčice pružiti ruke malim belim dečacima i devojčicama kao braći i sestrama.
ja imam san da će se jednoga dana uzdignuti sve doline, a svi bregovi i planine da će se smanjiti. Da će se bregovita mesta poravnati, a neravna iispraviti. I dobrota Gospodara biće svima vidljiva i svako će je spoznati. To je naša nada. S ovim uverenjem vratiću se natrag na jug. S ovim uverenjem biću sposoban od brega očajanja načiniti kamen nadanja. S ovim uverenjem mi ćemo biti sposobni nesklad naše nacije pretvoriti u zvukove predivne simfonije.
S ovom spoznajom bićemo sposobni zajedno raditi, zajedno se moliti, zajedno se boriti, zajedno ići u zatvor, zajedno ustajati za slobodu, s spoznajom da ćemo jednoga dana biti slobodni. A to će biti dan kad sva Božja djeca u ovoj zemlji ovoj pesmi budu mogla dati novo značenje: „Moja zemljo, o tebi, tebi zemljo slobode ja pevam. Zemljo, gde su moji očevi umirali, ponosu nacije, dopusti slobodi da siđe sa svih bregova.“
Ako Amerika treba postati velika nacija, onda ovo mora biti istina.
Tako dopusti slobodi da dođe sa silnih visina Nju Hempšira. Dopusti joj da dođe s moćnih bregova Njujorka, dopusti slobodi da dođe iz Pensilvanije. Dopusti joj da dođe sa snegom pokrivenih Roki Mountainsa iz Kolorada. Dopusti joj da dođe iz Kalifornije. Ali ne samo to, dopusti joj da dođe s Džordžiaja Stoun Monutaina. Dopusti joj da dođe iz Tenesi Lokout Mountaina. Dopusti joj da dođe sa svakog brežuljka Misisipija, dopusti joj da dođe sa svake uzvisine. Kad joj dopustimo da dođe, kad joj dopustimo da prođe kroz svaki grad i gradić, tada ćemo ubrzati dolazak dana na kojem će sva deca Božja – crni i beli ljudi, Jevreji i pagani, protestanti i katolici – jedni drugima pružiti ruke i moći pevati stare crnačke duhovne pesme:
„Konačno slobodan! Konačno slobodan! Veliki svemogući Bože, mi smo konačno slobodni!“
https://www.****************/2012/0...or-za-ljudska-prava-crnaca-martin-luter-king/
To je san koji je duboko ukorenjen u američkom snu. Imam san da će se jednoga dana ova nacija izdići i da će živjeti po pravom kredu svoga postojanja: „Za nas je ova istina sama po sebi razumljiva: da su svi ljudi stvoreni jednakima“.
Ja imam san da će jednoga dana na crvenim brdima Džordžije sinovi nakadašnjih robova i sinovi nekadašnjih robovlasnika sediti zajedno za istim bratskim stolom.
Martin Luter King junior i čuveni govor „Ja imam san“ – Marš na Vašington 1963 godine
Imam san da će jednog dana i sama država Mississippi, u kojoj vlada nepravda i koja s plamenom ugnjetavanja živi svojim punim bićem, imam san da će se i ta država jednog dana pretvoriti u oazu slobode i pravednosti. Imam san da će moje četvoro dece jednoga dana živeti u društvu u kojem se niko prema njima neće ponašati ovako ili onako zbog boje njihove kože, nego da će ih tretirati onako kako to oni svojim karakterom zasluže. Imam danas jedan san…
Imam san da će jednog dana Alabama sa zlokobnim rasistima, sa svojim guvernerom s čijih usana su silazile reči kao „intervencija“ i „anuliranje rasne integracije“…, da će tačno tamo u Alabami jednoga dana mali crni dečaci i male crne devojčice pružiti ruke malim belim dečacima i devojčicama kao braći i sestrama.
ja imam san da će se jednoga dana uzdignuti sve doline, a svi bregovi i planine da će se smanjiti. Da će se bregovita mesta poravnati, a neravna iispraviti. I dobrota Gospodara biće svima vidljiva i svako će je spoznati. To je naša nada. S ovim uverenjem vratiću se natrag na jug. S ovim uverenjem biću sposoban od brega očajanja načiniti kamen nadanja. S ovim uverenjem mi ćemo biti sposobni nesklad naše nacije pretvoriti u zvukove predivne simfonije.
S ovom spoznajom bićemo sposobni zajedno raditi, zajedno se moliti, zajedno se boriti, zajedno ići u zatvor, zajedno ustajati za slobodu, s spoznajom da ćemo jednoga dana biti slobodni. A to će biti dan kad sva Božja djeca u ovoj zemlji ovoj pesmi budu mogla dati novo značenje: „Moja zemljo, o tebi, tebi zemljo slobode ja pevam. Zemljo, gde su moji očevi umirali, ponosu nacije, dopusti slobodi da siđe sa svih bregova.“
Ako Amerika treba postati velika nacija, onda ovo mora biti istina.
Tako dopusti slobodi da dođe sa silnih visina Nju Hempšira. Dopusti joj da dođe s moćnih bregova Njujorka, dopusti slobodi da dođe iz Pensilvanije. Dopusti joj da dođe sa snegom pokrivenih Roki Mountainsa iz Kolorada. Dopusti joj da dođe iz Kalifornije. Ali ne samo to, dopusti joj da dođe s Džordžiaja Stoun Monutaina. Dopusti joj da dođe iz Tenesi Lokout Mountaina. Dopusti joj da dođe sa svakog brežuljka Misisipija, dopusti joj da dođe sa svake uzvisine. Kad joj dopustimo da dođe, kad joj dopustimo da prođe kroz svaki grad i gradić, tada ćemo ubrzati dolazak dana na kojem će sva deca Božja – crni i beli ljudi, Jevreji i pagani, protestanti i katolici – jedni drugima pružiti ruke i moći pevati stare crnačke duhovne pesme:
„Konačno slobodan! Konačno slobodan! Veliki svemogući Bože, mi smo konačno slobodni!“
https://www.****************/2012/0...or-za-ljudska-prava-crnaca-martin-luter-king/
- Poruka
- 131.166
Ivo Andrić: O priči i pričanju
Govor Ive Andrića u Stokholmu prilikom primanja Nobelove nagrade
U izvršavanju svojih visokih zadataka, Nobelov komitet Švedske akademije rešio je ovoga puta da pisca jedne, kao što se to kaže, male zemlje odlikuje Nobelovom nagradom koja, merena međunarodnim razmerama, znači visoko priznanje. Neka mi je dopušteno da, primajući to priznanje, kažem nekoliko reči o toj zemlji i dodam nekoliko opštih razmatranja u vezi sa pripovedačkim delom koje ste izvoleli nagraditi.
Moja domovina je zaista ,,mala zemlja među svehovima”, kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svima područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona da svoj odgovarajući prilog. Vaše priznanje jednom od književnika te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tome prodiranju. Stoga nas ono obavezuje pa zahvalnost, i ja sam srećan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno da izrazim.
Nešto teži i složeniji je drugi deo mog zadatka: da kažem nekoliko reči u vezi sa pripovedačkim delom pisca kome ste ukazali čast svojom nagradom.
Ali kad je u pitanju pisac i njegovo delo, zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio neko umetničko delo, pored toga što nam je dao svoju kreaciju, dakle deo sebe, očekuje da kaže još nešto o sebi i o tom delu? Ima nas koji smo više skloni da na tvorce umetničkih dela gledamo bilo kao na neme, odsutne savremenike, bilo kao na slavne pokojnike, i koji smo mišljenja da je govor umetničkog dela čistiji i jasniji ako se ne meša sa živim glasom njegovog stvaraoca. Takvo shvatanje nije ni usamljeno ni novo. Još Monteskije je tvrdio da „pisci nisu dobre sudije svojih dela”. Sa divljenjem i razumevanjem sam nekad pročitao Geteovo pravilo: „Umetnikovo je da stvara a ne da govori”. Kao što sam mnogo godina docnije sa uzbuđenjem naišao na istu misao, sjajno izraženu, kod neprežaljenog Albera Kamija. Stoga bih želeo da težište ovog kratkog izlaganja postavim, kao što je po mom mišljenju pravo i umesno, na razmatranje o priči i pričanju uopšte.
Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne, čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne duteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznajemo šta smo učinili, a šta propusgili, šta bi trebalo činiti, a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuju prošlost ili gadašnjost.
Kad je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa životu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sami stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog što se zove sadašnjost u ono što smatramo prošlošću, da s lakoćom, kao u snu, prelaze pragove stoleća. Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim problemima?
Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.
Tako, i s one strane crte koja iroizvoljno deli prošlost od sadašnjosti, pisac susreće tu istu čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane živo tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocmma, i to što lepše, što jednostavnije, i što ubedljivije.
Kako da se to postigne, kojim načinom i kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte, drugi dugim i pažljivim proučavanjem istorijskih podataka i društvenih pojava; jedni poniranjem u suštinu i smisao minulih epoha, a drugi sa kapricioznom i veselom lakoćom, kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio; ,,Šta je istorija? Klin o koji ja vešam svoje romane.” Ukratko, može postojati sto načina i puteva kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino što je važno i presudno, to je delo samo.
Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i, kao jedino objašnjenje svega, i to svima i jednom zauvek: drevne reči: ,,Cogitavi dies antiquos et annos aeternos in mente habui”. (,,Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti.”) Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.
Ali, na kraju krajeva, sve su to, pitanja tehnike, metode, običaja. Sve je to manje ili više zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost, ili se smelo zaleće u budućnost; ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne može biti propisa ni pravila. Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja, i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča.
Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji prilovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržljom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je mogućno više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.
Govor Ive Andrića u Stokholmu prilikom primanja Nobelove nagrade
U izvršavanju svojih visokih zadataka, Nobelov komitet Švedske akademije rešio je ovoga puta da pisca jedne, kao što se to kaže, male zemlje odlikuje Nobelovom nagradom koja, merena međunarodnim razmerama, znači visoko priznanje. Neka mi je dopušteno da, primajući to priznanje, kažem nekoliko reči o toj zemlji i dodam nekoliko opštih razmatranja u vezi sa pripovedačkim delom koje ste izvoleli nagraditi.
Moja domovina je zaista ,,mala zemlja među svehovima”, kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svima područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona da svoj odgovarajući prilog. Vaše priznanje jednom od književnika te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tome prodiranju. Stoga nas ono obavezuje pa zahvalnost, i ja sam srećan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno da izrazim.
Nešto teži i složeniji je drugi deo mog zadatka: da kažem nekoliko reči u vezi sa pripovedačkim delom pisca kome ste ukazali čast svojom nagradom.
Ali kad je u pitanju pisac i njegovo delo, zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio neko umetničko delo, pored toga što nam je dao svoju kreaciju, dakle deo sebe, očekuje da kaže još nešto o sebi i o tom delu? Ima nas koji smo više skloni da na tvorce umetničkih dela gledamo bilo kao na neme, odsutne savremenike, bilo kao na slavne pokojnike, i koji smo mišljenja da je govor umetničkog dela čistiji i jasniji ako se ne meša sa živim glasom njegovog stvaraoca. Takvo shvatanje nije ni usamljeno ni novo. Još Monteskije je tvrdio da „pisci nisu dobre sudije svojih dela”. Sa divljenjem i razumevanjem sam nekad pročitao Geteovo pravilo: „Umetnikovo je da stvara a ne da govori”. Kao što sam mnogo godina docnije sa uzbuđenjem naišao na istu misao, sjajno izraženu, kod neprežaljenog Albera Kamija. Stoga bih želeo da težište ovog kratkog izlaganja postavim, kao što je po mom mišljenju pravo i umesno, na razmatranje o priči i pričanju uopšte.
Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne, čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne duteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznajemo šta smo učinili, a šta propusgili, šta bi trebalo činiti, a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuju prošlost ili gadašnjost.
Kad je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa životu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sami stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog što se zove sadašnjost u ono što smatramo prošlošću, da s lakoćom, kao u snu, prelaze pragove stoleća. Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim problemima?
Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.
Tako, i s one strane crte koja iroizvoljno deli prošlost od sadašnjosti, pisac susreće tu istu čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane živo tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocmma, i to što lepše, što jednostavnije, i što ubedljivije.
Kako da se to postigne, kojim načinom i kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte, drugi dugim i pažljivim proučavanjem istorijskih podataka i društvenih pojava; jedni poniranjem u suštinu i smisao minulih epoha, a drugi sa kapricioznom i veselom lakoćom, kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio; ,,Šta je istorija? Klin o koji ja vešam svoje romane.” Ukratko, može postojati sto načina i puteva kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino što je važno i presudno, to je delo samo.
Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i, kao jedino objašnjenje svega, i to svima i jednom zauvek: drevne reči: ,,Cogitavi dies antiquos et annos aeternos in mente habui”. (,,Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti.”) Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.
Ali, na kraju krajeva, sve su to, pitanja tehnike, metode, običaja. Sve je to manje ili više zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost, ili se smelo zaleće u budućnost; ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne može biti propisa ni pravila. Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja, i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča.
Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji prilovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržljom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je mogućno više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.
